Pre nepunih pet meseci, tačnije 4. februara ove godine, Si Đinping i Vladimir Putin su na kraju zvanične posete ruskog predsednika Kini istupili sa zajedničkom izjavom u kojoj su konstatovali da su njihove dve države izgradile odnose “novog tipa” koji prevazilaze vojnopolitičke saveze iz vremena Hladnog rata. Iz čitavog niza teza i konstatacija koje ta izjava sadrži, sa onim što je usledilo svega tri nedelje kasnije, mogle bi se povezati naročito dve i to prilično kontradiktorne.
Prva glasi da se Kina “sa razumevanjem odnosi prema ruskim predlozima oko formiranja dugoročnih garancija bezbednosti u Evropi i podržava ih”, a druga da su “Moskva i Peking duboko zabrinuti zbog izazova u oblasti međunarodne bezbednosti i ubeđeni su da nijedna država ne može i ne sme da obezbeđuje svoju sigurnost na račun drugih”.
Ovakva nepodudarnost rađa čitav niz nagađanja, pretpostavki i “tumačenja” – od toga da Putin ipak nije u potpunosti informisao Sija o svojim planovima u vezi sa Ukrajinom i da kineski lider ipak nije mislio da “vojno-tehničke mere” podrazumevaju masivnu invaziju na susednu suverenu državu čiji teritorijalni integritet (uključujući Krim i donjecke “republike”) Kina nastavlja da podržava, do toga da je Putin to ipak nagovestio, ali je kineski lider kao i mnogi drugi mislio da će sve biti okončano za tri dana.
Kada su tri dana prošla, Kina je, po oceni većine posmatrača, krenula za nju uobičajenim središnjim putem – za unutrašnju auditoriju uglavnom podržava rusku propagandnu tezu da je ruski napad na Ukrajinu bio isprovociran pretnjom širenja NATO-a na Istok, a spolja se uzdržano izjašnjava u korist mira u čitavom svetu i očuvanje teritorijalnog integriteta svih država članica UN, a u ekonomskoj oblasti izbegava sve što bi je moglo izložiti neugodnostima zbog pomoći Rusiji u zaobilaženju sankcija Zapada sa kojim je ekonomski neuporedivo više vezana nego sa Rusijom.
Što se pak tiče ruskog predsednika koji je u poslednjih godinu dana pokazao veliku sklonost prema istorijskim istraživanjima, sve do pisanja članaka na istorijske teme, teško je izbeći utisak da upao u jednostranost – skoro se isključivo posvetio Ukrajini, stvarajući “istorijsko-naučnu” podlogu za invaziju na nju kao prvi korak na putu za stvaranje “novog svetskog poretka” po svojoj meri. Ako je još pri tome računao na kinesku podršku, nije smeo da zanemari jednu drugu istoriju, i to rusko-kineskih odnosa, mada bi ga na neke njene epizode mogla da podseti već sama kombinacija reči “Moskva i Peking” iz gore pomenute zajedničke izjave, o čemu će kasnije još biti reči.
UGOVORI I NJIHOVA SNAGA
Inače, počeci te istorije sežu još u 18, 19. vek kada su u Kinu, koja je bila pod vlašću mongolske dinastije, u nevelikom broju stigli zarobljenici tadašnjih ruskih kneževina. U doba Ivana Groznog, kada je Rusija započela prodor u Sibir, u Kinu su upućena dva poslanstva, a u 17. veku, kako se ruska država širila prema Pacifiku, započeli su prvi konflikti oko granica i pokušaji njihovog dogovornog rešavanja. Godine 1689. potpisan je prvi, tzv. Nerčinski ugovor, a 1727. – Burinski i Kjahtinski sporazum o utvrđivanju zajedničke granice, koje je, uzgred rečeno, s ruske strane pripremilo i zaključilo poslanstvo na čelu sa Savom Vladislavićem Raguzinskim.
Međutim, u 19. veku izniklo je nešto što, ma koliko je to paradoksalno izgledalo, spaja predsednika Sija sa svim njegovim prethodnicima – od tadašnjih careva, preko Sun Jat Sena i Čang Kaj Šeka, sve do Mao Cedunga, Hua Guofenga, Deng Sjaopinga, Đang Cemina i Hu Đintaoa. To nešto je odnos prema ugovorima koje je Kini u doba njenog državnog posrnuća nametale tadašnje svetske sile, uključujući Rusiju i koji se u Pekingu smatraju “nepravednim”.
Kineski istoričari navode čertnaest takvih ugovora, od njih je Rusija zaključila tri – Ajgunski (kojim je revidiran Nerčinski sporazum i ustanovljena granica duž reke Amur) i Tijecinski (oba iz 1858. god.), kao i Pekinški iz 1860. nametnut direktnom ruskom vojnom pretnjom i po kojem je Rusiji pripala ogromna Primorska oblast sve sa sadašnjim Vladivostokom koji je kao vojna postaja osnovan te iste godine. Skoro svi “nepravedni” ugovori sa zapadnim silama i Japanom su poništeni nakon Drugog svetskog rata, Hongkong je vraćen Kini 1997, a Makao 1999. godine, na snazi su formalno ostali samo ugovori sa Rusijom. S tim u vezi ne treba da čude rezultati istraživanja od pre desetak godina – da među običnim Kinezima opstaje uverenje da je veći deo ruskog Dalekog Istoka uključujući Vladivostok predstavlja teritoriju koja je Kini oteta i da je treba vratiti, mada se s tim ne mora žuriti. Treba ipak pomenuti da je 2005. sprovedena demarkacija granice koja je proglašena definitivnom i po kojoj je Rusija vratila Kini čak 337 km2 spornih teritorija.
ZATEZANJE DO PUCANJA
Još je interesantnija istorija kinesko-ruskih odnosa u 20. stoleću. Osnivač Kineske republike Sun Jat Sen je bio veliki poštovalac Lenjina, dopisivao se sa njim još pre Oktobarske revolucije, u telegramu saučešća koji je uputio povodom Lenjinove smrti naveo je da “Lenjin označio put svima nama”, a na dan pred svoju smrt u “Obraćanju Sovjetskom Savezu” naveo “da će doći doba kada će Sovjetski Savez, kao najbolji prijatelj i saveznik, imati priliku da pozdravi moćnu i slobodnu Kinu”.
Njegov blizak saradnik a kasnije politički naslednik Čang Kaj Šek je krajem 1923. predvodio “misiju Sun Jat Sena” u poseti Sovjetskom Savezu, ali je već 1927. posle tzv. “Nankinškog ustanka” raskinuo diplomatske odnose sa Moskvom, da bi 1929. između dve zemlje izbio otvoreni oružani sukob zbog kontrole nad tzv. Kineskom istočnom železnicom. Zatim su odnosi obnovljeni i kasnije su se poboljšali do te mere da je SSSR, počev od 1937. godine, a u cilju odbrane od japanske agresije, pružio Čang Kaj Šeku ogromnu vojnu pomoć u avionima, tenkovima, topovima i streljačkom naoružanju, pa čak i uputio u Kinu svoje vojne pilote.
Još grandioznija pomoć je pružena nakon pobede Mao Cedunga u građanskom ratu i uspostavljanja Narodne republike Kine u procesu njene industrijalizacije, a opštu atmosferu u uzajamnim odnosima je trebalo da odslikava tada čuvena pesma “Moskva – Peking” sa uvodnim rečima “Rus i Kinez su braća zauvek”, koja je, međutim, ubrzo postala predmet opšteg podsmeha. Naime, od 1956. godine kada je u SSSR započet proces destaljinizacije, s čim se Mao nije slagao, a još više od kada je Hruščov 1959. godine odbio zahtev kineskog lidera da sa njim podeli atomsko naoružanje ili da bar pomogne u njegovoj izradi, uzajamni odnosi su počeli naglo da se pogoršavaju. Ubrzo su usledile i teritorijalne pretenzije Kine prema SSSR-u, pa je u proleće 1969. godine došlo do otvorenog oružanog sukoba zbog kontrole nad ostrvcem Damanski na već pomenutoj graničnoj reci Amur koji je odneo živote desetina sovjetskih i stotina kineskih vojnika. Baš tada je, po kasnijem svedočenju Henrija Kisindžera, Moskva upozorila Vašington na mogućnost upotrebe nuklearnog oružja protiv Kine u slučaju dalje eskalacije, istovremeno obnovivši astronomski skup projekat izgradnje tzv. Bajkalsko-amurske železničke magistrale kao rezervne za Transsibirsku, čija trasa uz reku Amur se nalazila u potencijalnom dometu kineske artiljerije. Istovremeno, sukob sa SSSR i strah od napada sa severa naterali su Maoa na tada senzacionalno zbližavanje sa SAD.
PUTINOVE TEME ZA RAZMIŠLJANJE
Odnosi između dve zemlje počele su polako da se poboljšavaju 80-ih godina nakon uspona Deng Sjaopinga na kineski, a Mihaila Gorbačova – na sovjetski državni vrh. Gorbačov je bio prvi sovjetski lider koji je na proleće 1989. godine posetio Peking, baš u vreme kada su Trg Tjenanmen zauzeli prodemokratski nastrojeni kineski studenti koji su bezuspešno tražili susret sa njim. A ono što je usledilo nakon raspada SSSR i u narednim decenijama ne traži zasebnu elaboraciju, dovoljno je reči da u poslednjih trideset godina Rusija i Kina radikalno zamenile uloge – ako je u Rusiji, doskora drugoj ekonomiji sveta, 90-h godina došlo da nagle deindustrijalizacije i pretvaranja zemlje skoro isključivo u isporučioca sirovina, Kina je doživela neverovatan ekonomski preobražaj i postala svetski ekonomski broj 2.
Jasno je da takvi obrti nisu mogli da prođu bez posledica. Mada u Pekingu za sada niko ponovo nije tražio reviziju “nepravednih” ugovora sa Rusijom, od početka novog veka se beleži nagli rast migracije Kineza (uključujući ilegalnu) u inače ne baš gusto naseljena područja Istočnog Sibira i ruskog Dalekog Istoka, uključujući već pomenuto Primorje, gde postoji oštar nedostatak radnih ruku. Jedan od proučavaoca ove pojave ruski politikolog Aleksandar Hramčihin smatra da kineska vlada već ima iskustvo u sprovođenju uspešnih “demografskih ofanziva”, masovna migracija Kineza u Rusiju joj u potpunosti odgovara i da je ona stimuliše, podržava i organizuje. Prema nekim podacima, kineska vlada čak isplaćuje novčane nagrade svojim državljanima koji se ožene Ruskinjama, a u slučaju rođenja dece sleduje im još veća nagrada.
Nemali broj tih kineskih građana angažovan je u Rusiji na seči šuma, kako u okviru ogromnih koncesija koje su dodeljene kineskim preduzetnicima, tako i ilegalno, što predstavlja problem za sebe. Naime, uz mnogobrojne poreske i carinske zloupotrebe i uz prećutnu saglasnost bogato nagrađenih lokalnih ruskih činovnika, u Kinu se izvozi sirovo drvo koje se posle obrade u kineskim fabrika prodaje u SAD i zemlje EU po višestruko većim cenama. Paralelno, bespovratno uništavanje šumskog fonda stvara ogromne ekološke probleme.
Stvari ne stoje mnogo bolje za Rusiju ni sa izvozom u Kinu drugog ključnog proizvoda – energenata. Na primer, cena po kojoj se izvozio ruski gas preko cevovoda “Snaga Sibira” u rekordnoj predratnoj 2021. godini iznosila je 196 dolara za hiljadu kubnih metara, dok je čak i Mjanmaru Kina u istom periodu plaćala za istu količinu 352 dolara, a svetska cena na momente premašivala 1000. Zato ne čudi da je jedan od zamenika predsednika Gasproma Aleksandar Medvedev preporučio svim zainteresovanim da se uzdrže od pitanja o ceni isporuka ruskih energenata Kini.
Stanje se dodatno pogoršalo nakon ruske invazije na Ukrajinu, jer, kako je primetio stručnjak Centra za kompleksna evropska i međunarodna istraživanja prestižne moskovske Visoke škole ekonomije Vitalij Jermakov, u oblasti izvoza energenata Rusija će morati ubrzano da sprovodi politiku zaokreta prema Istoku, od čega će na najvećem dobitku biti opet Kina, koja dobija mogućnost da pribavlja rusku naftu i gas uz značajan diskont. Još jezgrovitije se izrazio poslanik ruske Dume Andrej Andrejčenko, koji je još ranije konstatovao da istočni regioni Ruske Federacije, a naročito njen Daleki istok, počinju da liče na kinesku sirovinsku koloniju. Očigledno je da će, osim sa Ukrajinom, Putin morati ubrzo da se suoči i sa drugim temama za razmišljanje.
