Otkazivanje otkazanih

Za “Vreme” iz Njujorka

Na semaforu Bulevara Pola Robsona, u jednom od dalekih predgrađa Njujorka, prolaznici često mogu videti svog sugrađanina koji, dubokim baritonom radio-voditelja, drži ulične govore. Teško je u hodu prema autobuskoj stanici razaznati o čemu priča, ali bi se moglo reći da ga mnogo više zanimaju pitanja sudnjeg dana od tema zbog kojih bi mogao imati nekih problema. Sloboda govora jeste zaštićena američkim Ustavom, ali ne treba olako shvatiti ni predsednikove reči da “mrzi političke protivnike” i da im “ne želi ništa dobro”.

“Nešto mi govori da ovo ne bi trebalo da kažem”, piše kolumnistkinja “Njujork tajmsa” Maša Gesen, ali ipak dodaje kako Donald Tramp “preoblikuje zemlju po svom liku: sirovom, grubom i bezrazložno zlonamernom”. “Neprekidni napadi na civilno društvo, koji se pojačavaju u ime Čarlija Kirka, deo su tog programa”, smatra ona.

Ni dva pokušaja atentata na Donalda Trampa nisu pokrenula konzervativnu Ameriku kao ubistvo osnivača organizacije “Turning Point USA”. Za MAGA sledbenike to je direktna “objava rata” i trenutak “da se uzvrati”. Smrt Čarlija Kirka za njih je u simboličkoj ravni nešto poput “ubistva Džordža Flojda” ili “paljenja Rajhstaga”, bez obzira na to što, kako neko reče, poistovećivanje sa nacistima nije naročito dobra ideja. Kirk je bio najbliži član MAGA porodice koja se proteže do najvišeg političkog establišmenta, a scena poslednjih trenutaka njegovog života na travnjaku Univerziteta Juta prekretnica je u istoriji ove zemlje.

foto: ap

ISTORIJA NASILJA

To ne potvrđuju samo objave Donalda Trampa na društvenim mrežama u kojima govori kako je “političko nasilje radikalne levice nanelo mnogo bola nevinim ljudima i odnelo previše života”, već se s tim slaže čitav državni vrh. Glavna američka tužiteljka Pem Bondi tvrdi da mora da se napravi razlika između “slobode govora” i “jezika mržnje”, dok potpredsednik Džej Di Vens kaže da ne treba dovoditi u pitanje ustavno pravo na slobodu govora, ali da se neće tolerisati mreža nevladinih organizacija “koje podstiču, omogućavaju i učestvuju u nasilju”. Tokom gostovanja na Kirkovom podkastu on je pozvao na ukidanje Fondacije za otvoreno društvo i Ford fondacije, optužujući ih da plaćaju “simpatizere terorizma” i “promovišu nasilje”. “S Bogom kao svedokom, iskoristićemo sve resurse koje imamo u Ministarstvu pravde, Ministarstvu domovinske bezbednosti i u celoj vladi kako bismo identifikovali, poremetili, demontirali i uništili ove mreže, i ponovo učinili Ameriku bezbednom za američki narod”, poručuje politički savetnik Bele kuće Stiven Miler obećavajući da će uništiti “neprijatelje” i da će “nadvladati sile pokvarenosti i zla”.

Mada su pristalice MAGA pokreta očigledno sklone da svu krivicu svale na svoje protivnike, s obzirom na to da je istorija sukoba u ovoj zemlji gotovo uvek imala ideološku pozadinu, činjenice govore da političkom nasilju u poslednje vreme uglavnom pribegavaju usamljeni pojedinci bez jasne političke pripadnosti, koji fragmente svojih uverenja skupljaju po digitalnom prostoru, razmenjujući ideje sa istomišljenicima na platformama poput Diskorda ili Infovorsa. To ne znači da su posledice onoga što rade manje opasne.

Predsednik Tramp je pukim slučajem izbegao Kirkovu sudbinu, ali je u samom centru Njujorka ubijen direktor “Junajted heltkera” Brajan Tomson, poslanica Melisa Hortman i njen suprug smrtno su stradali tokom napada u Minesoti, suprugu nekadašnje predsednice Predstavničkog doma Nensi Pelosi glava je razbijena čekićem tokom pokušaja njene otmice, a u kući guvernera Pensilvanije Džoša Šapira podmetnut je požar. Politikolozi sve više govore o tom talasu političkog nasilja kao o “izražavanju očaja usamljenih pojedinaca” i “novom nihilizmu” koji je direktan proizvod društvenog beznađa.

“Mi smo zemlja koja gori”, kaže profesor političkih nauka na Univerzitetu u Čikagu Robert Pejp, primećujući kako poslednjih godina raste sklonost ka “radikalnoj politici” i podrška nasilju. U jednom od poslednjih istraživanja koje je sproveo njegov tim, 39 posto demokrata slaže se da bi uklanjanje Donalda Trampa s dužnosti uz upotrebu sile bilo opravdano. Istovremeno, četvrtina republikanaca odobrava upotrebu vojske za suzbijanje protesta koji se protive politici predsednika Trampa. Mada samo jedan procenat Amerikanaca opravdava upotrebu nasilja u političkoj borbi, to je još uvek skoro tri i po miliona ljudi koji se, uz ličnu kartu, mogu naoružati u obližnjoj prodavnici.

PROGON NEISTOMIŠLJENIKA

Oni koji su na vlasti sve ovo vide kao priliku za obračun sa političkim protivnicima, s obzirom da i najnovije ankete njima naklonjenog Foksa pokazuju da više od polovine građana Amerike smatra kako je sadašnja administracija dovela ekonomiju u gore stanje nego što je bila pre izbora. Obećanja o boljem životu su ostala negde u drugom planu, tako da su se svom snagom okomili na one koji se nazivaju pripadnicima “radikalne levice”. Ne samo što je Antifa postala prva domaća “teroristička organizacija”, nego Tramp posebno izdvaja Džordža Soroša, ponavljajući kako je on “loš momak” koji “bi trebalo da bude u zatvoru”. To nije prvi put da predsednik govori kako osnivač Fonda za otvoreno društvo treba da bude optužen zbog “podrške nasilnim protestima”. On već odavno priziva primenu Zakona protiv reketiranja i organizovanog kriminala (RICO), na čijem su se udaru svojevremeno nalazili najveći mafijaški klanovi, pa portparol Ministarstva pravde sada ponavlja da će “istraživati organizacije koje se udružuju radi izvršenja nasilja ili drugih federalnih kršenja zakona”. Da to nisu samo puke pretnje, svedoči i optužnica protiv Džejmsa Komija koji se već odavno nalazi na meti Donalda Trampa.

Bivši direktor Federalnog istražnog biroa (FBI), koji je bio nadležan za istragu o navodnim vezama predizbornog štaba Donalda Trampa sa Rusijom, optužen je pre nekoliko dana da nije govorio istinu pred Pravosudnim odborom Senata 2020. godine o prosleđivanju informacija medijima. To znači da mu se u optužnici stavlja na teret da je znao kako neko drugi dostavlja podatke novinarima, a da to nije rekao tokom saslušanja pred poslanicima. Zbog tih tankih dokaza o krivičnom delu smenjen je sa dužnosti tužilac Erik Zajbert jer je oklevao da podigne optužnicu, a na mesto tužitelja za Istočni okrug Virdžinije postavljena je nekadašnja Trampova advokatica Lindzi Haligan. Nakon što je provela na novom poslu četiri dana, izašla je pred Veliku porotu sa dve stranice teksta odštampane dvostrukim proredom protiv Komija. Stoga je Komi mogao da podeli na Instagramu video u kome govori da mirno čeka suđenje, kako on i njegova porodica već odavno znaju da postoji cena koju plaća svako ko se suprotstavi Donaldu Trampu, ali da neće da živi klečeći, niti da to treba da čini bilo ko drugi.

Komi sigurno nije jedini. Predsednik ne skriva razočaranje što optužnice nisu podignute i protiv tužiteljke Njujorka Leticije Džejms, senatora Adama Šifa ili njegovog bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, čime se, prvi put u novijoj istoriji ove zemlje, Ministarstvo pravosuđa – koje je uvek bilo potpuno autonomno – dovodi u poziciju da sprovede ono što traži izvršna vlast. Može predsednik da priča kako on sa sudskim istragama nema veze, ali nije teško uporediti njegove izjave o “patološkim lažovima” i “pokvarenim ljudima” sa istragama sudskih organa; postoji neobična podudarnost između njegovih reči da je Džimi Kimel “osoba bez talenta” sa “veoma lošim rejtingom” i uklanjanja njegove emisije sa programa Ej-Bi-Sija. Ovaj komičar je, inače, svojim ne tako umesnim komentarom koji sugeriše moguću pripadnost Kirkovog ubice Tajlera Robinsona pokretu MAGA, dao direktan povod komesaru Savezne komisije za komunikacije (FCC) Brendanu Karu da, pretećim tonom, kaže kako je ta vrsta jezika apsolutno neprihvatljiva i da se to može rešiti na “lak ili težak način”. Kako se došlo do te tačke nije baš lako reći, kad se pogleda šta je taj isti čovek govorio dok nije bio na državnoj funkciji. “Da li bi vlada trebalo da cenzuriše govor koji joj se ne sviđa? Naravno da ne. Savezna komisija nema mandat da patrolira prostorom javnog govora u ime javnog interesa”, napisao je Kar svojevremeno na bivšem Tviteru, dok je zamenik šefa Trampovog kabineta Stiven Miler govorio da je “fašista svako koga razbesni sloboda govora” koja je u temelju demokratije. Sam predsednik je često ponavljao da niko više od njega ne voli Prvi amandman, da će zaustaviti svaku državnu cenzuru i vratiti slobodu govora u Ameriku, ali su se vremena očigledno promenila.

Ruku na srce, bez obzira na to što mu se često spočitava desničarski populizam, Taker Karlson je svojoj emisiji rekao da su tvrdnje o “govoru mržnje” najobičnije “laži” i da je građanska neposlušnost jedino rešenje ukoliko Trampova administracija pokuša da naruši slobodu. Konzervativni komentator Erik Erikson otišao je korak dalje rekavši da je Pem Bondi “kreten”. Bez obzira na ove kućne svađe, vlast je krenula na one koji su na društvenim mrežama slavili Kirkovo ubistvo i govorili kako je “dobio ono što je zaslužio”. Republikanska vlast radi političkim protivnicima upravo ono čime su oni bili izloženi prethodnih godina.

Nije samo Donald Tramp bio proteran sa društvenih mreža – mediji su iz njegove reči dodavali da su to “lažne” ili “nepotvrđene” tvrdnje – već su i onima koji su na suprotnoj strani njegovih političkih uverenja, poput bivšeg ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa, zatvorene granice velikog broja zapadnih država zbog stavova o ratu u Gazi. Mnogi konzervativni glasovi potpuno su izbrisani prethodnih godina u Americi, izbačeni iz državnih institucija, ustanova kulture i izdavačkih planova na osnovu kriterijuma “političke korektnosti”. Sada su se stvari potpuno ideološki preokrenule, ali ponašanje vlasti sve to podiže na potpuno novi nivo, koristeći državne institucije u ograničavanju slobode govora. Jedan od urednika “Vašington posta”, Džonatan Kephard, upozorava da se klizanje ka autoritarizmu neprekidno ubrzava. “Stručnjaci govore o maršu ka autoritarizmu. Ljudi smatraju da klizimo ka tome. Ja mislim da ne klizimo, mi smo već tu.”

LAMPA NA GRANI

Strah od komunizma, socijalizma i levičarskih pokreta koji je zavladao Amerikom nakon Oktobarske revolucije, a potom druga “crvena panika” u vreme senatora Džozefa Makartija, dobio je novu sezonu u aktuelnoj republikanskoj vladavini. Ona je, za sada, bez obzira na sve kritike i otpore još uvek neupitna, jer jedino ona ima nešto što njenim protivnicima nedostaje. Donald Tramp vlada Amerikom zbog vizije koju demokrate nemaju. Ona je možda ispravna ili pogrešna, ali ljudi – čak i u zemlji koja ih brutalno prisiljava da stoje čvrsto na tlu – žele da veruju u nešto. Viziju ima i onaj ulični govornik koji, glasom pevača Ol’ Man River, čije ime nosi ulica na kojoj provodi sate, govori ono što misli. Na kraju dana, oni koji pređu Bulevar Pola Robsona do obale reke Raritan, mogu ga videti kako razmotava vreću za spavanje, kači malu svetiljku na granu i beleži nešto u svesci sedeći oslonjen o drvo. Piše o onome što će govoriti sutra, onome što je video danas ili nečemu što ne postoji u ovom delu Amerike – njegova je stvar. Ustaće ponovo ujutru u vreme kada prvi zraci sunca obasjaju park, spakovati u pohabani ranac svoju svesčicu i otići do onog semafora da čeka crveno svetlo za pešake i krene sa svojom besedom. Kome smeta, neka čeka autobus na sledećoj stanici. Ovo je bila i ostala zemlja slobodnih ljudi.