Odiseja Vladimira Nabokova koji je voleo leptire

Jednog dana, početkom leta 1955. godine, Moris Žirodija, osnivač pariske izdavačke kuće Olimpija pres, primio je poziv od književne agentkinje, Ruskinje Dusje Ergaz. “Ispričala mi je o svom starom prijatelju, ruskom emigrantu, sada profesoru ruske književnosti na Univerzitetu Kornel. Napisao je knjigu s prilično opasnom temom, koju su upravo zbog toga odbili brojni ugledni američki izdavači.

Čovek se zvao Vladimir Nabokov, a njegova knjiga Lolita bavila se nemogućom ljubavnom pričom sredovečnog muškarca i dvanaestogodišnje devojčice, koja je pripadala zavodljivoj vrsti za koju je Nabokov skovao reč ‘nimfeta’. Zamolio sam madam Ergaz da mi pošalje rukopis, koji se ubrzo pojavio – zajedno sa biografijom u kojoj sam pročitao sledeće: rođen 1899. Sankt Peterburg, Rusija. Staro rusko plemstvo…”

TO JE BILO U RAJU

“Rođen sam na drugom spratu trospratne vile od ružičastog granita sa šarenim polesijskim mozaikom na gornjim prozorima u petrogradskoj Boljšoj morskoj ulici broj 47, u poslednjoj sobi (ako računate u pravcu trga, suprotno numeričkom toku) gde se nalazilo tajno mesto sa majčinim nakitom: portir Ustin je lično vodio pobunjeni narod do njega kroz sve sobe u novembru 1917. godine”, napisaće Vladimir Nabokov na ruskom u memoarskim Drugim obalama.

Nabokov je rastao u senci slave i bogatstva starog ruskog plemstva. Vasilij Rukavišnikov, deda njegove majke Elene Ivanovne, bio je vlasnik sibirskih rudnika zlata i milioner; njen drugi deda Nikolaj Kozlov bio je predsednik Medicinsko-hirurške akademije.

Ivan Nabokov, brat njegovog pradede, bio je heroj bitaka kod Fridlanda, Borodina, Lajpciga i mnogih drugih, general pešadije, komandant Sanktpeterburške tvrđave – one u kojoj je bio zatvoren Dostojevski. Njegov deda po ocu Dmitrij Nikolajevič Nabokov bio je ministar pravde kod Aleksandra II. Njegov otac Vladimir Dmitrijevič Nabokov je bio jedan od osnivača Konstitucionalno-demokratske partije (kadeta), najveće političke partije u carskoj Rusiji pre 1917, poslanik u Prvoj dumi, ugledni pravnik i liberal, moralni uzor svog sina.

foto: arhiva porodice nabokov

Prvenca Vladimira, koga su zvali Volođa, njegovu mlađu braću Sergeja i Kirila i sestre Olgu i Jelenu uzgajale su lenja i melanholična engleska guvernanta mis Norkot i tri godine posle nje pristigla švajcarska guvernanta iz Luizijane, Rejčel Houm “Madmoizelle”, koja je ostala u Petrogradu do 1912.

U eseju Savršena prošlost Nabokov se seća:

“Vidim sebe kako se penjem po mokrim crnim stenama na obali dok miss Norcott, lenja i melanholična engleska guvernanta, šeta plažom sa mojim bratom… stalno ponavljam englesku reč childhood (detinjstvo)”.

Jednog leta na porodičnom imanju ugledao je kraj reke bledožutog leptira i stenjao od želje da ga uhvati, jače od ičega što je doživeo do tada. Njegov tutor je poklopio leptira kapom i ostavili su ga u orman u očekivanju da će u naftalinu uginuti i biti sačuvan. Ali, avaj, sutradan ujutru sluškinja je greškom otvorila vrata ormana i leptir je izleteo kroz otvoren prozor. U jurnjavi za leptirima završiće život sedam decenija kasnije.

foto: arhiva porodice nabokov

U kući Nabokovih ravnopravno su govorili ruski, engleski i francuski, a Volođa je počeo da sriče engleske knjige pre nego što je naučio da piše na ruskom. Kad je otac shvatio da Vladimir osim reči “kakao” nije umeo ništa da pročita na ruskom, unajmio je Vasilija Martinoviča, seoskog učitelja s licem tolstojevskog tipa, čiji je stisak ruke bio čvrst i vlažan.

“Bio je, kako su moje tetke govorile, ‘crveni’, šišteći tada poput ključale vode koja opeče čoveka; moj otac ga je spasao iz nekog političkog haosa (a onda se, pod Lenjinom, pričalo da je pogubljen zbog svojih socijalističko-revolucionarnih stavova)…

U dubinama naših šuma, strastveno gestikulirajući, govorio je o čovečanstvu, slobodi, o užasima rata i o strašnoj nužnosti dizanja tirana u vazduh dinamitom. Kada me je zasipao citatima iz Dole oružje! dobronamerne, ali netalentovane (austrijske pacifistkinje) Berte Zutner, ja sam vatreno ustao u odbranu krvoprolića, spasavajući svoj dečji svet pištolja sa oprugama i arturijanskih vitezova.”

O NORD EKSPRESU I JAPANCIMA U ABACIJI 1904.

Tada veličanstvenim “Nord-Ekspresom”, koji je išao dva puta nedeljno i prevozio putnike iz Sankt Peterburga, porodica Nabokov s decom i slugama je bar pet puta putovala do Pariza, francuske rivijere ili Bijarica. Otac, sa putničkom kapom i rukavicama od antilopa, sedi sa knjigom u kupeu koji deli sa Maksom, tadašnjim porodičnim učiteljem. Brata Sergeja i Volođu od njih odvaja prolazna toaletna kabina. Sledeći kupe zauzima majka sa svojom starijom sluškinjom Natašom i uznemirenim jazavičarem. U četvrtom kupeu, sa jednim strancem, francuskim glumcem Ferodijem, sedi Osip, očev sobar “koga su boljševici pedantno pogubili deset godina kasnije jer je ukrao naše bicikle umesto da ih preda narodu…”

Te godine Šaljapin je pevao u Parizu, a pionir francuske avijacije Luj Blerio je leteo od Kalea do Dovera.

Volođi je bilo pet godina kad su 1904. bili u Abaciji (Opatiji). Londonski žurnal, koji je primala gospođica Norkot, sočno je prenosio naizgled dečje crteže japanskih ratnih dopisnika na kojima su prikazani ruski vozovi kako tonu kroz bajkalski led.

“U kafeu kod fjumskog (riječkog) pristaništa, dok su nam već donosili poručeno, moj otac je primetio za obližnjim stolom dvojicu japanskih oficira i mi smo odmah otišli; ali sam ja uspeo da zgrabim čitavu limenu bombicu sladoleda, koju sam poneo u nepcima, natečenim od bolova.”

U pamćenju s tim rusko-japanskim ratom Vladimir Nabokov povezuje i trenutak kada su ga početkom iste godine poveli iz dečje sobe dole, u očev kabinet, da ga pokažu generalu Alekseju Nikolajeviču Kuropatkinu (1848–1925), s kojim je otac bio u bliskim odnosima. Da bi ga zabavio, zdepasti gost prosuo je pored sebe na otomanu desetak šibica i poređao ih u horizontalnu crtu govoreći: “Evo ti more, u mirno vreme”. Zatim je brzo svaki par šibica povukao ukoso, tako da se horizont pretvorio u izlomljenu liniju, i rekao: “A evo ti more u oluji”. Hteo je da pokaže još jedan, možda bolji trik, ali sluga je uveo ađutanta, koji mu je nešto saopštio.

Toga dana on je bio imenovan za vrhovnog glavnokomandujućeg Dalekoistočne armije.

Kada je car Nikolaj II 1906. raspustio Prvu dumu, oko 180 poslanika kadeta i trudovaca (predstavnika seljačke levice, bliskih tada zabranjenim socijalistima-revolucionarima i Narodnoj volji) povuklo se u Viborg, tada u sastavu Finske, gde su 17. jula 1906. potpisali manifest u kome su pozvali narod da ne plaća poreze i da ne ide u vojsku dok car ponovo ne sazove Dumu.

Svi potpisnici apela su 1908. osuđeni. Otac je proveo tri meseca u petrogradskom zatvoru Kresti, u ćeliji sa sklopivom gumenom kadom, učeći italijanski, čitajući knjige i gimnasticirajući po receptu danskog sportiste Jergena Petrea Milera. Ilegalnu prepisku sa Vladimirovom majkom na uskim rolnama toaletnog papira prenosio je odani porodični prijatelj. Kada je otac pušten, učitelj Vasilij Martinovič je predsedavao svečanom dočeku na stanici Siverskaja i ukrašavao seoski put lukovima od zelenila i, piše Nabokov, “iskreno rečeno, crvenim trakama”.

DENDI NASLEDNIK

U Teniševskoj školi u Sankt Peterburgu, u koju je upisan sa jedanaest godina, Vladimiru Nabokovu je jedan nastavnik, s grimasom gađenja, predložio da bi bar mogao da ostavi automobil dva ili tri bloka dalje od škole, da školski drugovi ne gledaju kako vozač u livreji skida kapu pred njim.

U porodičnoj garaži Nabokovih stajali su mercedes-benc, rols-rojs i sportski hit tog vremena, francuski torpedo.

Zamerali su mu i što nije hteo da koristi prljave, mokre peškire u kupatilu i što u tučama udara spoljnim zglobovima umesto donjom stranom pesnica, “kako je tada bilo uobičajeno među ruskim nasilnicima”.

U Drugim obalama Nabokov opisuje dan iz 1911. ili 1912. godine kada je saznao da je njegov otac izazvao na dvoboj urednika “Novog vremena” Alekseja Suvorina zbog klevetničkog članka “nekog nitkova Snesareva”, nedostojnog dvoboja. U razredu je kružio žurnal koji je ismevao njegovog oca. Saznao je da je novine doneo njegov prijatelj i potukao se s njim. Tokom tuče prijatelj je uganuo skočni zglob. Vladimiru je bilo žao dok je gledao kako ga niz stepenice poput leša nosi dobrodušni snagator obrijane glave Popov – večiti ponavljač, koji bi to i ostao da nije pobegao na front 1914, odakle se vratio kao husar.

Pošto toga dana porodični vozač nije došao po njega, Vladimir je, vraćajući se kući taksi-sankama kroz snežni Petrograd, shvatio zašto majka tog jutra nije sišla na doručak i zašto je u kuću došao porodični mačevalac Ternant. U mislima je video oca kako se bori, osećao je gotovo fizičku mučninu pred prizorom “divlje pulsirajućeg srca koje će biti probodeno mačem” i pomišljao je da bi efikasnije oružje u duelu mogao biti “teški crni brauning” iz očeve fioke.

Pred očima su mu se nizali slavni dvoboji ruske književnosti: “Gribojedov pokazuje svoju krvavu ruku Jakuboviču. Puškinov pištolj pada cevima u sneg. Ljermontov se osmehnuje Martinovu. Onjegin nišani na kovrdžavog Sobinova…” Do dvoboja, međutim, nije ni došlo.

U jesen 1916. godine u sanatorijumu “San-Mandé” kraj Pariza ujak Vasilij Ivanovič Rukavišnikov, koji je bio homoseksualac, umro je u potpunoj samoći od angine pektoris, koju su svi iz porodice potcenjivali. Po redosledu nasleđivanja, Vladimiru je pripalo veliko bogatstvo i Roždestveno, zdanje iz vremena Aleksandra II na brdu pored reke Oredež, među lipama i hrastovima, sa urnama u romantičnom parku i čitavim gajem trešanja, zastakljenim radi zaštite od peterburške klime.

Vladimir Dmitrijevič je smatrao da njegov sin previše rano dobija tako veliko nasledstvo.

Novcem koji je nasledio od ujaka, Nabokov je objavio svoju prvu zbirku pesama, čiji primerak je direktor Teniševske škole, književni istoričar Vjačeslav Vasiljevič Gipijus (1878–1942), pocepao pred celim razredom. A sestra Vjačeslava Gipijusa, pesnikinja Zinaida Gipijus, poručila je Vladimirovom ocu: “Reci svom sinu da nikada neće biti pisac!” Ta rečenica ostala mu je u sećanju čitavih trideset godina.

U školi su Vladimira optuživali za “arogantni dendizam”, uglavnom zbog francuskih i engleskih izraza u njegovim pismenim zadacima na ruskom.

“Između desete i petnaeste godine u Sankt Peterburgu pročitao sam, verovatno, više beletristike i poezije, engleske, ruske, francuske, nego u bilo kom drugom razdoblju života. Posebno sam uživao u delima Velsa, Poa, Kitsа, Flobera, Verlena, Remboa, Čehova, Tolstoja i Aleksandra Bloka… Drugim rečima, bio sam sasvim običan trojezični dečak u porodici s velikom bibliotekom od 10.000 knjiga.”

U početku, Nabokov je pisao poeziju pod izvesnim uticajem estetike modernizma – Aleksandra Bloka, Andreja Belog, Nikolaja Gumiljova i simboliste Valerija Brjusova.

TO JE BILO U RAJU S TAMAROM

Tokom kišnih avgustovskih večeri leta 1915, Nabokov je, gurajući bicikl uz nasip s desne strane puta, iz porodičnog imanja Vire dolazio do ujakovog imanja Roždestveno i sastajao se sa devojkom čiji je “dašak tatarske ili čerkeske krvi verovatno objašnjavao karakterističan izraz njenih veselih crnih očiju”.

Njoj je bilo petnaest, a njemu šesnaest. Ona se zvala Valentina (Ljusja) Šuljgina, poreklom iz porodice obrazovanih petrogradskih činovnika; otac joj je bio inženjer. U memoarskim Drugim obalama dao joj je pseudonim Tamara, a neki od publicista će se pitati da li je ta Tamara zapravo njegova Anabel Li. U jednom stihu Vladimir Nabokov, kaže: “Это было в России, это было в раю”; “To je bilo u Rusiji, to je bilo u raju”.

“Unaokolo, kao da se ništa ne zbiva, treperilo je i sjalo leto. Drugu godinu trajao je daleki rat. Dve godine kasnije ozloglašena promena državnog poretka ukloniće idilu i iza kulisa već su tutnjali gromovi u stihovima Aleksandra Bloka…”

“S nezaboravnom, razdirućom jasnoćom pamtim veče s početka sledećeg leta, 1917, u poslednjim bleskovima još slobodne Rusije. Posle duge razdvojenosti, sreo sam Tamaru u vozu. Samo nekoliko minuta stajali smo zajedno u tamburu između dve stanice. Govorio sam besmislice, gušen mešavinom ljubavi, stida i sažaljenja. Ona je mirno jela čokoladu, odlamajući uredne kockice i pričajući o kancelariji gde je radila. S druge strane nasipa tamni dim gorećeg treseta stapao se s crveno-narandžastim tragovima zalaska. Voz je zastao. Zrikao je neki travni skakavac. Tamara je skrenula pogled, sišla niz stepenice i nestala u mirisu jasmina.”

BATLER CRVENIM MATROZIMA O DEČKU KOJI PIŠE PESME I TRENIRA BOKS

Kada je došlo vreme prevrata, u noći između 24. i 25. oktobra (6–7. novembra 1917), broj vojnika lojalnih Kerenskom bio je vrlo mali i u velikoj meri neefikasan. Većina vojnika u Petrogradu bila je ili neutralna ili je prešla na stranu boljševika. Ako su u februaru narodni nemiri potresali ceo grad, sada je u pozorištima i restoranima bilo živahno, a dobro obučen svet je šetao osvetljenim ulicama. Boljševici su zauzeli strateške tačke grada – železničku stanicu, državnu banku, telefonsku centralu.

U 10 sati ujutru 25. oktobra (7. novembra 1917), dva oficira zatražila su od Vladimira Dmitrijeviča Nabokova da im ustupi svoj automobil kako bi odvezli Kerenskog do Luge, gde su bili lojalni vojnici, ali Nabokovljev mali mercedes benc je bio beskoristan. Do 11 sati Kerenski je pronašao automobil u američkoj ambasadi i odmah napustio grad.

Vladimir Dmitrijevič Nabokov i drugi članovi Saveta republike pozvani su 25. oktobra popodne u Zimski dvorac, gde su ministri Privremene vlade održavali sednicu. Nakon dva sata vratio se u svoj stan nedaleko od Zimskog dvorca, čije su izlaze boljševici dvadeset minuta kasnije blokirali.

Tokom noći su vođene povremene borbe. U kući broj 47 u Boljšoj morskoj ulici mladi Vladimir Nabokov pisao je pesmu prijatelju Samuilu Kjanžuncevu o krvlju natopljenim ulicama. “Dok sam pisao, sa ulice se čula jaka paljba i podlo štektanje mitraljeza.”

Sledećeg dana batler je grupu kronštadskih mornara koji su upali u Nabokovljev dom ubedio da mladić koji je u tom trenutku udarcima u bokserski panč bag pravio buku ipak nije agent u zasedi.

S DEDINIM ŠTAPOM U VOZU ZA KRIM

Poslednjeg dana provedenog u Petrogradu 2. (15) novembra 1917, Vladimir je napisao svoju poslednju pesmu na severu Rusije, posvećenu majci, u kojoj je tugovao što možda ona više neće šetati među brezama svoje omiljene Vire.

Na Nikolajevskoj železničkoj stanici Vladimir Dmitrijevič Nabokov ispratio je sinove i da u situaciji koja je postajala sve beznadežnija ne bi gubio vreme čekajući voz, na brzinu je pisao uvodnik za “Reč” ili neki apel. Prekrstivši sinove, mirno im je rekao da se možda nikada više neće videti, okrenuo se i ubrzo nestao u talasima pare i magle, piše Brajan Bojd, biograf Vladimira Nabokova.

Vladimir Nabokov, tada osamnaestogodišnjak, sa bratom Sergejem, odvojeno od majke i mlađe dece, otputovao je ka Krimu u spavaćem vagonu prvog razreda simferopoljskog voza, koji je bio jako zagrejan, i lutkica noćnog leptira, koja je sedam godina ležala kod njega u kutiji, zbog neobične toplote neočekivano se otvorila.

Sa sobom je imao gomilu malih belih knjiga poezije pesnika simbolista sa svim naslovima tog vremena, kao i male rukom pisane albume svojih pesama, nedavno završenih ili nedovršenih.

Nabokov je tada položio završne ispite, nadao se da će završiti školovanje u Engleskoj, a zatim organizovati entomološku ekspediciju u planine Zapadne Kine.

Piše da se “u novembru te godine mitraljeza (koja je očigledno zauvek okončala Rusiju, baš kao što su to učinili Atina ili Rim u svoje vreme)”, nakon njihovog odlaska iz Petrograda očeva biblioteka raspala: deo je korišćen za uvijanje cigareta, a “dvadesetih godina kasnije, na uličnoj tezgi u Berlinu pojavilo se nahoče (найденыш) sa našim ekslibrisom i, prilično zgodno, ispostavilo se da je to Velsov Rat svetova”.

Negde u središnjoj Rusiji, voz, uključujući taj vagon za spavanje, bio je prepun vojnika koji su se vraćali sa nekog fronta.

“Iz nekog razloga, moj brat i ja smo smatrali da je zabavno da se zaključamo u naš kupe i nikoga ne puštamo unutra. Nastavljajući napad, nekoliko vojnika se popelo na krov vagona i pokušalo, ne bez uspeha, da koristi ventilator u našem kupeu kao toalet. Kada je brava na vratima popustila, Sergej, koji je imao talenta za scenu, odglumio je tifus i ostali smo sami.”

Trećeg jutra, neposredno pre zore, negde blizu Harkova, da bi udahnuo malo svežeg vazduha, probijao se kroz hodnik preko ruku, lica i nogu ljudi zbijenih u gomilu.

“Smešno je setiti se da sam nosio cilindar i bele kamašne, a u ruci sam držao štap iz pradedine kolekcije od svetlog, lepog, pegavog drveta, sa okruglom koralnom drškom umetnutom u zlatni okvir u obliku krune. Priznajem – da sam bio jedan od onih tragičnih skitnica u vojničkom kaputu, ne bih odoleo iskušenju da zgrabim dendija koji šeta peronom i uništim ga.”

Kad je hteo da se sa perona bezimene stanice vrati u vagon, voz se trgnuo, štap mu je iskliznuo iz ruku i pao pod voz. Skočio je iz voza da dohvati štap. Ljudi su ga podsmešljivo posmatrali kroz prozore. Nije mu bilo mnogo stalo do tog štapa, izgubiće ga kasnije u Berlinu, ali ponos mladog uzdrhtalog ega naterao ga je da pusti da prođe, prvi, drugi treći, četvrti vagon – i kada su se konačno otkrile šine, dohvatio je štap i kao u noćnoj mori, počeo da juri za vozom koji je polako ubrzavao.

“Snažna proleterska ruka, prkoseći diktatu marksizma, pomogla mi je da se popnem na peron poslednjeg vagona.”

Vladimir Nabokov i njegov brat Sergej stigli su 2. novembra 1917. na Krim gde su se nastanili u dači grofice Sofije Vladimirovne Panine u Gaspri, blizu Jalte. Krim je delovao egzotično i strano. “Ništa nije bilo rusko, mirisi, zvuci, Potemkinova flora u primorskim parkovima, slatkasti dim u vazduhu tatarskih sela, rika magarca, krik mujezina, njegova tirkizna kula na nebu boje breskve; sve je to odlučno podsećalo na Bagdad.”

Krajem 1917. godine na Krimu, među vojnicima i mornarima u lučkim gradovima, naročito u bazi Crnomorske flote u Sevastopolju, bili su uticajni anarhisti koji nisu pokazivali sklonost ka boljševizmu sve dok iz Petrograda krajem godine nisu stigli do zuba naoružani baltički mornari. Tada su započeli sukobi s lokalnim vlastima koje su tamo, nakon Februarske revolucije 1917, držali Privremena vlada i lokalni sovjeti. Tatari, koji su činili trećinu stanovništva, u periodu bezvlašća u decembru 1917. u Bahčisaraju su proglasili Krimsku narodnu republiku i oformili sopstveni parlament, Kurultaj (tatarski nacionalni sabor). U drugim krajevima Krima situacija je ostala mirna jer su tatarske jedinice kontrolisale prilaze Simferopolju.

Vladimir Dmitrijevič Nabokov, izabran u Ustavotvornu skupštinu, koja je trebalo da igra važnu ulogu u sprovođenju izbora, ostao je u Petrogradu. Na osnovu dekreta Saveta narodnih komesara kojim je Kadetska partija proglašena “partijom neprijatelja naroda”, 28. novembra 1917. uhapšeni su i poslati u Petropavlovsku tvrđavu lideri kadeta među kojima i grofica Sofija Vladimirovna Panina, u čijoj vili na Krimu su Nabokovi bili našli utočište. Groficu Panine je Revolucionarni sud oslobodio kada je pristala da preda novac ministarstva prosvete sklonjen u inostranstvu na njenom bankarskom računu.

Kadet Fedor Kokoškin (pominjaće se kasnije) je zbog tuberkuloze iz Trubeckog bastiona 6. januara 1918. godine prebačen u Marijinsku zatvorsku bolnicu, gde su ih ubili mornari, što je bio početak tzv. crvenog terora. Boljševici su poveli istragu, ali su posle prvog atentata na Lenjina odustali od njihovog gonjena.

Vladimir Dmitrijevič Nabokov s dvanaestak kolega bio je pet dana zadržan u uskoj, niskoj i tesnoj sobici u Smoljnom. Uveče petog dana jedan mornar im je “u ime narodne vlasti” objavio da su slobodni.

Kada su boljševici 21. januara 1918. saopštili da je “garda umorna” i razjurili prvo zasedanje Ustavotvorne skupštine, Vladimir Dmitrijevič je odlučio da beži iz Petrograda.

PRERANA SMRT STALNO LEBDI NA PRISTANIŠTU U JALTI…

Nekoliko dana po očevom dolasku u Gaspru, Sergej i Volođa su pomagali poslednjem starom slugi da prenese tešku sofu iz glavne kuće u gostinsku. “Eto vidiš”, rekao je s osmehom Vladimir Dmitrijevič, “tako ćeš i moj kovčeg poneti do groba”.

Boljševici iz Sevastopolja (uz pomoć Crnomorske flote i “crvenih mornara”) u januaru 1918. napali su Jaltu, a njihov minolovac je s mora bombardovao grad. Tih dana u svoj dnevnik beleži: “Uznemirenost, strepnje. Beskrajno teško raspoloženje… Uveče šah sa Volođom”.

Nakon što je 19. marta 1918. osnovana Sovjetska republika na Krimu i u Tauridskoj oblasti u Gaspru je stigao komesar da nacionalizuje imanje, kao i sve okolne posede, za Nabokove se to svelo na obavezu da ubuduće plaćaju zakup za kuću lokalnim Sovjetima.

Kako to vidi Vladimir Nabokov?

“Lokalnu tatarsku vlast zbrisali su novi Sovjeti, iskusni mitraljesci i dželati su stigli iz Sevastopolja, i našli smo se u najdosadnijem i ponižavajućem položaju u kojem se ljudska bića mogu naći – onom u kojem idiotska, prerana smrt stalno lebdi okolo, uzrokovana humanoidima koji vode predstavu i uvrede se ako nešto ne ide po njihovom. Ova tupa opasnost pratila nas je do aprila 1918. Na pristaništu u Jalti, gde je Dama sa psetancetom jednom izgubila svoj lornjon, boljševički mornari su vezali tegove za noge uhapšenih stanovnika, postavili ih leđima okrenutim moru i streljali ih; godinu dana kasnije, jedan ronilac je javio da se našao na dnu u gustoj gomili mrtvaca koji su stajali mirno.”

Naoružani vojnici sprovodili su pretrese po kućama, ponekad i šest puta dnevno, a svakome kod koga bi našli oružje odmah bi bila izrečena smrtna kazna.

Nekih noći, kada su glasine o pljačkama i pogubljenjima postajale posebno uporne, Vladimir, njegov otac i brat bi iz nekog razloga izlazili da čuvaju baštu…

MINISTAR TATARSKOG NAMESNIKA SULKEVIČA

Nakon što su boljševici u martu 1918. sa Nemačkom potpisali separatni Brest-Litovski mir, kada je postalo jasno da će Nemci uskoro ući u grad, vlasnici prodavnica i skladišta u Jalti proglasili su antiboljševički štrajk. Ceo mesec u Jalti i okolini vladala je nestašica hrane, a Vladimira Dmitrijeviča su počele da muče i ozbiljne novčane teškoće. U dnevnik je 22. aprila zapisao: “Nešto se nejasno dešavalo. Najrazličitije glasine”.

Pokušavajući da se odvrati od briga, svake večeri je igrao šah sa sinom Volođom. “Počeo je da igra prilično dobro.”

Vladimir Nabokov je, kako piše, “odavno bio zaokupljen prvim leptirima kada su boljševici nestali, a Nemci se skromno pojavili”.

“Na stazi suženoj mirisnim žbunjem, koja se spuštala iz Gaspre (Krim) ka moru u rano proleće 1918. godine, neki boljševički stražar, hroma budala sa minđušom u jednom uhu (!?), hteo je da me uhapsi jer sam, navodno, mrežom signalizirao engleskim brodovima.”

Vladimir Dmitrijevič Nabokov je 8. (21) juna 1918. krenuo za Petrograd, ali dalje od Kijeva nije stigao. Tamo, na kongresu kadeta, Pavel Miljukov, koji je do tada zauzimao čvrsto antinemačko stanovište, otvoreno je podržao Nemce, uveren u njihovu pobedu u ratu.

Kada se 22. jula (4. avgusta) 1918. Vladimir Dmitrijevič vratio u Gaspru, postao je ministar pravde u Krimskoj regionalnoj vladi Sulejmana Sulkeviča.

Često je odlazio o u Simferopolj na sednice nove vlade, a porodica se preselila u Livadiju.

Do kraja septembra 1918. pre nego što će se povući s Krima, Nemci su prestali da održavaju svog nepopularnog “tatarskog” namesnika Sulejmana Sulkeviča, koji je u novembru 1918. podneo ostavku kao predsednik Krimske regionalne vlade. Pobegao je u Azerbejdžan, u Baku, gde je u toku intervencije Britanaca i Francuza bio šef generalštaba i vojni savetnik Azerbejdžanske Demokratske Republike (ADR; koja je proglasila nezavisnost 1918). Kada su boljševici zauzeli Baku 1920, Sulkijeviča su uhapsili i streljali.

Dan nakon što su s Krima otišli Nemci, 2. (15) novembra 1918. počelo je formiranje nove Krimske pokrajinske vlade kadeta Karaima S. Krima, u kojoj je Vladimir Dmitrijevič ostao kao ministar pravde.

Komandant bele Dobrovoljačke armije general Anton Denikin i njegovi generali želeli su da Krimom upravljaju iz štaba u Jekaterinodaru (kasnijem Krasnodaru). Bili su ubeđeni da simferopoljska vlada pokroviteljski gleda na tatarski separatizam, esere nisu razlikovali od boljševika, a kao izraziti antisemiti, za izdaju Rusije sumnjičili su i Jevrejina Maksima Vinavera i Karaima S. Krima.

U decembru 1918. savezničke snage, pretežno francuske i britanske, preuzele su od Nemaca kontrolu nad lukom u Sevastopolju i nad Crnomorskom flotom.

Francuzi su sarađivali sa grupom Maksima Vinavera i drugim “kadetskim” političarima, a odbijali su da priznaju potpunu vlast Denikina. U okolini grada izbijale su oružane čarke između različitih frakcija.

Nabokov piše da su na Jalti, kao što je nekako bilo uobičajeno tih godina, odmah nikle sve vrste pozorišnih poduhvata, od depresivno vulgarnih kabarea do filmskih produkcija Hadži Murata.

Tokom jedne od potraga za leptirima, 30. juna (13. jula) 1918, na planinskoj stazi Aj-Petri, čudni konjanik u čerkeskoj nošnji, s licem čudno premazanim žutom bojom, viknuo je kad ga je ugledao: “Uhvatite to prokleto stvorenje!” Prepoznao je glumca Možuhina, koji je nespretno i besno vukao uzde konja bežeći sa filmskog snimanja, sve dok ga, uz prasak i tutanj odrona, nisu stigla dvojica pravih Tatara.

Uveče 26. februara 1919. dok je majka, velika ljubiteljka karata, igrala sa sinovima poker, a otac čitao, piše Nabokov, “došunja se do nas figura razbojničkog izgleda, a ispostavi se da je to bio naš bivši šofer Cigankov: nije se dvoumio da se od samog Peterburga doveze na odbojniku voza, preko čitave zaleđene i zverinje Rusije, samo da bi nam doneo novac koji su poslali prijatelji. Doneo je i pisma pristigla na našu peterburšku adresu (neuništivost pošte uvek me je zadivljavala)”.

Jedno od pisama bilo je od Ljusi Šuljgine, alijas Tamare, koja je tada živela u nekom ukrajinskom hutoru, selu. Vladimir ga je “pročitao pod kapljom zvezda”.

Nakon oko mesec dana, Cigankov se vratio istim putem “noseći veliku torbu preko ramena, punu raznih predmeta koje bismo mu rado dali da smo znali da je zavoleo sve te spavaćice, prsluke, patike, satove, pegle, prese za pantalone i druge sitnice: kompletan spisak smo dobili od sobarice bledog šarma koju, izgleda, on nije poštedeo… Zanimljivo je da je, odmah shvativši tajnu toaletnog talka, ubedio majku da premesti prstenje i bisere na tradicionalnije mesto, a sam je iskopao rupu u bašti za njih, gde su ostali potpuno bezbedni nakon njegovog odlaska”.

SEVASTOPOLJSKI OPROŠTAJ
PARTIJA ŠAHA NA BRODU “NADEŽDA”

U februaru–martu 1919. boljševičke snage prelaze Dnjepar i približavaju se Hersonu, Odesi i Krimu. Počinju pobune francuskih i grčkih mornara u Odesi i Sevastopolju.

U martu–aprilu 1919. Crvena armija pod borbom ulazi u Sevastopolj i Simferopolj, Denikinove linije se raspadaju, a Francuzi organizuju evakuaciju Sevastopolja i Odese.

“Potpuno sam se istrošio, isto onako kao kad sam 1918. godine maštao da ću zimi, kad završim s entomološkim šetnjama, stupiti u Denikinovu armiju i stići do Tamarinog imanja. Ali zima je prošla, a ja sam još uvek planirao i u martu je Krim počeo da se raspada pod naletom crvenih, i evakuacija je počela. Na malom grčkom brodu ‘Nadežda’, koji se vraćao u Pirej sa tovarom sušenog voća, napustili smo Sevastopoljski zaliv početkom aprila. Luku su već zauzeli boljševici i čula se nasumična pucnjava. Njen zvuk, poslednji zvuk Rusije, počeo je da bledi, ali obala je i dalje svetlucala, možda večernjim suncem, staklom ili možda tihim udaljenim eksplozijama, i pokušavao sam da koncentrišem svoje misli na partiju šaha koju sam igrao sa ocem (jednom od lovaca je nedostajala glava, poker žeton je zamenio nedostajući top); i ne znam šta se posle desilo sa Tamarom.”

(nastaviće se)