Od Dugog marša do Velike parade

Spektakularnu vojnu paradu na trgu Tjen Anmen običan čovek posmatrao je širom otvorenih očiju, zatečen preciznim, gotovo robotski usklađenim pokretima vojnika među tonama najsavremenije ratne tehnike. Bio je to katalog oružja – raketa koje mogu pogoditi svaku tačku planete, digitalizovanih jedinica i svemirskih sistema.

Samo je jedan lik sve to nadgledao osmehom Mona Lize i izrazom koji nikada ne odaje šta zapravo misli. Ogroman portret Mao Cedunga dominirao je nad paradom sa zidina Zabranjenog grada. Kao da je Veliki kormilar i dalje prisutan. Možda i jeste – ne kao živi vođa, već kao figura koju vlast citira po potrebi, rame uz rame s Konfučijem. Kina se od njega udaljila, ali ga nije zaboravila.

POLITIČKA VLAST IZVIRE IZ CEVI PUŠKE

Mao je umro 9. septembra 1976. godine. Vest je saopštena tek posle 14 sati. Bio sam u Pekingu i gledao kako je život stao u ogromnoj zemlji. Ljudi su plakali na ulicama, a plakali su i vojnici ispred hotela “Peking”.

Nosili su već pripremljene bele trake, vezivali ih na rukave ispranih, zelenih bluza. Tada u vojsci nije bilo činova, samo nepisana hijerarhija. Milioni vojnika marširali su u platnenim patikama dok su oficiri nosili kožne cipele. Broj je bio impresivan – oko 4,3 miliona pripadnika. Ali armija je bila više ideološka nego tehnička sila. “Partija komanduje puškom”, govorio je Mao, a vojnici su iz Male crvene knjige učili da “politička vlast izvire iz cevi puške”. Ideologija je bila na prvom mestu, a obuka prožeta marksizmom–lenjinizmom i Maovom mišlju. Oficiri su pre svega bili politički kadrovi, a tek potom profesionalni vojnici. Pola veka kasnije, to je druga zemlja i druga armija. Mao je ostavio Kinu sa bruto nacionalnim dohotkom od 154 milijarde dolara, dok je 60 odsto stanovništva živelo sa manje od jednog dolara dnevno. Danas je nacionalni dohodak blizu 20 hiljada milijardi dolara. Razlika se jasno videla na paradi.

Njen smisao nije bio najava rata, već potvrda legitimiteta partije i lidera, demonstracija moći pred stranim rivalima i podsećanje da je Kina sila – moderna, snažna i spremna da brani svoje interese. Poziv i raspored stranih delegacija otkrivali su diplomatske poruke: ko sedi u prvim redovima, ko na margini, a ko nedostaje.

Današnja Narodnooslobodilačka armija broji oko dva miliona vojnika i pola miliona u rezervi. Još uvek je najveća na svetu, ali ne više seljačka i siromašna, već profesionalna i digitalizovana. Studenti su najpoželjniji regruti, vojnici imaju ugovore, plate i mogućnost povratka u civilni život. Armija živi u vremenu kad ima manje ideologije, a više tehnologije. Mao je armiju oblikovao kao političku školu, a Si Đinping je pretvorio u tehnološki laboratorij – ali uz staru poruku da vojska mora da sluša partiju. Ona je stub režima, garant unutrašnje stabilnosti i lične vlasti predsednika. Zato je vojna piramida strogo centralizovana, a vrh se redovno pretresa.

foto: ap

ČISTKE U VRHU ARMIJE

Korupcija je hronična boljka Kine. Još u Maovo vreme govorilo se da bi pojedini komandanti “za dve pakle cigareta i flašu rakije dali i rođenu ćerku”. Danas su ulozi daleko veći. Armija raspolaže gotovo neograničenim sredstvima, a naučno-tehnološki izazovi nisu nesavladivi. Ali ljudi na vrhu mogu da padnu – nisu imuni na iskušenja bogatstva.

Od 2012. godine, pod Sijem, smenjeni su i osuđeni neki od najviših generala:

Si Caihou (Xu Caihou) – potpredsednik Centralne vojne komisije, optužen za trgovinu činovima, umro pre presude;

Guo Bosiang (Guo Boxiong) – takođe potpredsednik, osuđen na doživotni zatvor;

Fang Fenghui – načelnik Generalštaba, doživotni zatvor;

Džang Jang (Zhang Yang) – politički komesar, izvršio samoubistvo tokom istrage;

Gu Junshan – zamenik načelnika logistike, smrtna kazna preinačena u doživotni zatvor;

Čen Ćijang (Chen Qiang) – zamenik komandanta raketnih snaga, doživotni zatvor;

Vei Fenghe (Wei Fenghe) – ministar odbrane, smenjen zbog optužbi za korupciju;

Li Shangfu (Li Šongfu) – takođe ministar odbrane, uklonjen i još pod istragom.

Prema zapadnim izvorima osuđeni generali primali su pojedinačno između 12 i 100 miliona dolara, a konfiskovana imovina kod nekih procenjena je i na više stotina miliona dolara.

Čistke su bile neophodne. Prvo – da bi se vojska očistila od korupcije koja dolazi sa vrha. Drugo – da bi Kina mogla ozbiljno da projektuje svoju globalnu moć. I treće – možda najvažnije – da bi Si Đinping lično učvrstio kontrolu nad oružanom silom, onom koja čuva i režim i njegovu vlast.

Takav trend će se svakako nastaviti. U kineskom sistemu čistke nisu samo borba protiv korupcije – one su i mehanizam da se spreči stvaranje frakcija i previše samostalnih generala.

“Niko neće biti pošteđen”, ponavlja Si i to nije prazna reč.

Velika parada je, makar privremeno, prekrila senkom te skandale. Ali glavni pravac ostaje: ko komanduje tolikom snagom mora da ima čiste ruke.

Kad je počeo II sv. rat

Britanija računa da je Drugi svetski rat počeo 1939, kada je Nemačka napala Poljsku. SSSR smatra od 1941. godine, kada su nemačke trupe ušle na njegovu teritoriju. Kina početak Drugog svetskog rata vidi 1937. kada je Japan izvršio masovnu ofanzivu na Kinu. Japanski fažizam držao je do 1945. godine u Kini više od tri miliona svojih vojnika. Poginulo je oko četiri miliona kineskih vojnika i čak 20 miliona civila.

Za 80 godina – dva kineska rata

Kineski vojnik kroz istoriju retko je prelazio granicu svoje zemlje. Od 1945. Kina je ratovala samo dvaput: u Koreji (1950–1953), gde je poginulo oko 300 hiljada, među njima i sin Mao Cetunga i, u graničnom ratu sa Vijetnamom 1979. godine, kada je život izgubilo oko 30 hiljada vojnika.

Kina voli da podseća da su SAD od 1945. imale više od 100 većih i oko 200 manjih vojnih intervencija u drugim državama.