Atentati na političare i ostale poznate ličnosti ponovo se vraćaju u modu.
Izvedeni manje ili više uspešno ili samo pripremljeni, ponavljaju matricu koja postoji već stolećima. Od zaverenika na Julija Cezara, preko Kenedijevog ubice Lija Osvalda, i našeg delije Gavrila Principa, mnogi su se latili oružja da bi prekinuli karijeru nekog političkog moćnika.
U proteklim nedeljama pokušaj atentata na predsednika Francuske Žaka Širaka tokom vojne parade ponovo je zaokupio pažnju svetske javnosti. Ako ništa drugo, još jednom je potvrđeno da i pojedinac, psihopata, može da ugrozi bezbednost najbolje čuvanih ljudi na svetu. S druge strane, atentat radikalnih islamskih aktivista na Vojislava Koštunicu, koji je navodno sprečen nedavno u Sarajevu, nije dobio odgovorajuću medijsku težinu i svrstan je u vesti koje čine izbornu kampanju.
Isto tako, navodna priča da premijer Đinđić „naručuje“ ubistva ostala je neraščišćena, za sada. Dok je komšija Kiro Gligorov doživeo penziju pukim slučajem, samo je još nesrećnom Vuku Draškoviću ostalo da na sudovima uporno čeka pravdu za dva neuspela atentata na svoj život.
GALERIJA LIKOVA: Istovremeno, pripadnici šumadijske tajne organizacije OSA pomilovani su, tj., oslobođeni optužbe da su planirali atentat na Slobodana Miloševića i na ostale predstavnike političkog i vojnog vrha, a kući su se vratili i holandski turisti koji su uoči odlučujućih izbora Slobu takođe hteli da skrate za glavu (u bukvalnom smislu). Ovi Miloševićevi „dušmani“ bili su samo povod da se pooštri represija nad tadašnjom opozicijom, a cela priča neodoljivo podseća na Musolinijeve nevolje s atentatorima. Njegova pretorijanska garda sprečila je navodno čak tri pokušaja ubistva između 1925. i 1927. godine. Redom: opozicioni političar u ulozi snajperiste s krova, bakica iz Irske koja ga je usred Rima iz pištolja pogodila u nos i, na kraju, bombaš koji je ranio osmoricu članova Musolinijevog obezbeđenja.
Ipak, i među brojnim atentatima postoji određena kategorizacija: na primer, atentati u Evropi vršeni su prevashodno zbog jasno definisanih političkih motiva, dok su oni u Americi delo psihopata (barem su tako predstavljeni). Srbija, naravno, ima svoj kliše: biznis-policijsku, odnosno mafijaško-političku varijantu u vidu „sačekuše“, ili eventualno, kamiona s peskom.
Ipak, najzanimljiviji su likovi američkih samotnjaka, i to ne samo zato što im je Holivud posvetio stotine filmova. Bili oni nesvesni pioni velikih zavera ili ne, to i nije bitno za njihov cilj, jer je ovakvim ubicama politička mržnja samo povod. Psiholabilni atentatori manje-više liče jedni na druge: svi imaju svog moćnika kojeg treba eliminisati da bi se poslala poruka celom svetu. Pre nego što su atentati Al Kaide preokrenuli sve liste prioriteta, eksperti FBI-a su se najviše plašili ovih solo ubica jer jednostavno izranjaju niotkuda.
Stoga Maksim Bruner, neonacistički mitoman koji je nedavno pokušao da ubije Širaka, nije izmislio ništa novo, već je samo uvezao formulu iz Amerike. Pošto ispada da je Bruner na neki način ponovio, ali nespretno, korake američkih psihopata, kriminolozi su zabrinuti mogućom kontaminacijom modelom koji je obeležio istoriju SAD.
ŠIROKI SPEKTAR MOTIVA: Priča o mladom Francuzu slična je onoj Džona Hinklija, šizofreničara koji je pucao na Regana i koji je svoj testament snimio tri meseca pre atentata na jednoj audio kaseti: „Sve što budem uradio biće zarad ljubavi Džodi Foster“. Hinkli je, inače, uveliko bio umislio da u stvari živi u filmu Taxi driver, pa se, na primer, u hotelu gde je spremao atentat prijavio pod imenom Trevis, kako se zvao muški protagonista filma (koga glumi Robert de Niro). Hinkli je mesecima pratio Regana dok ga nije presreo ispred njegovog hotela u Vašingtonu: „Trevis“ je pripucao i pogodio predsednika u levi deo pluća. Cela Amerika se zatresla proživljavajući momente slične onim prilikom ubistva Džona Kenedija. I to sve da bi se dodvorio Džodi Foster! Ronald Regan se spasao isključivo zahvaljujući dobroj fizičkoj kondiciji, dok je Hinkli na suđenju oslobođen pa je kao umobolan život završio u ludnici.
Ostali čuveni atentatori takođe su likovi s društvene margine, uglavnom su to bili imigranti, svaki je bio bez posla, samo jedan od njih bio je oženjen i imao decu.
Što se tiče motiva, veoma su raznoliki: neki su bili evidentno ludi kao, na primer, Džon Šrenk koji je ranio predsednika Teodora Ruzvelta i koji je tvrdio da je ubistvo naručio duh pokojnog predsednika Mekinlija. Takođe, predsednika Garfilda ubio je Čarls Guitu jer je bio frustriran nemogućnošću da pronađe posao. Jordanac Sirhan Sirhan, ubica senatora Boba Kenedija smeškao se i kao da je bio pod hipnozom kada je povukao oroz. Nakon ubistva je izjavio: „Sada me svi poznaju. U samo jednoj noći stvorio sam slavu za koju je Bobu bio potreban ceo radni vek.“ Isto tako, Džon But, ubica predsednika Abrahama Linkolna, pre atentata se ispovedao sestri: „Moram da postanem slavan, moram. Bog mi je poverio tu misiju.“ Nekoliko godina pre Linkolna i predsednik Endru Džekson čudom je preživeo atentat mladog molera iz Engleske (oba pištolja se zakočila prilikom pucanja): atentator je svoj čin obrazložio time što je predsednik njemu „spletkama onemogućio da se domogne britanskog trona na koji polaže pravo“.
Ostali atentatori su možda i imali određene političke ili ideološke motive, ali su patili od šizofrenije: Đuzepe Zangara, italijanski zidar, pucao je na predsednika Frenklina Delanoa Ruzvelta jer je ovaj navodno bio protivnik imigranata. Takođe, dvojica portorikanskih nacionalista pokušala su atentat na predsednika Trumana protestujući protiv američke okupacije njihove zemlje.
POHOD NA SLAVU: Psihološki profil (frustracije, nedostatak ljubavi, samoća) ubica je uvek isti i on se ponavlja već stolećima unazad, od atentata do atentata, od pištolja do pištolja. Od Skvikija Froma koji je pucao na Džeralda Forda, preko Lija Osvalda koji je ubio Džona Kenedija, do Liona Čolgoša, nervno bolesnog anarhiste koji je 1901. ubio predsednika Mekinlija. Pre nego što je seo na električnu stolicu, izjavio je: „Nisam ništa imao lično protiv Mekinlija, ali nije pravedno da jedan čovek ima tako važnu funkciju, a jedan drugi da nema nikakvu.“
Ovakve vrste ubica često ubijaju s osmehom na usnama, a skoro su uvek ubeđene da poznatoj žrtvi uzimaju deo slave. Kao, na primer, Mark Dejvid Čepmen koji je pre nego što je pucao u Džona Lenona, od ovoga tražio autogram na ploči. Celog dana, dok je čekao lidera Bitlsa ispred zgrade u Njujorku, đavoli su mu navodno ponavljali: „Učini to. Učini to!“ Čepmen je te 1980. bio deprimiran zato što nije mogao da nađe posao, dok je njegov idol živeo u njujorškom luksuzu.
Nakon ubistva Džona Lenona, koji nije bio političar, ali je bio simbol jedne ere, psihijatri su pokušali da alarmiraju društvo. Jer, osim političara, psihopate su među ciljeve svrstali i javne ličnosti. Iz studije agenata FBI-a proizlazi da je osnovna zajednička crta atentatora želja za slavom, potreba da se stvori posebna veza sa žrtvom, ubeđenost da se ubistvom spasava čovečanstvo.
POLITIČKI MOTIVI: Inače, pored ovih zvaničnih verzija (kojim se ubistvo pripisuje pojedincu), žive su i diskusije o velikim zaverama, naročito one u vezi s atentatima koji su šokirali svet i možda promenili tok istorije. Pitanje ko je ubio JFK-a – jedno je od najčešće postavljenih, jer istina o ubistvu stoleća nije baš najjasnija i pored hiljade knjiga koje su obavljene o njemu. Javnost je jednostavno odbacila zvaničnu verziju po kojoj je sve pripisano Liju Harviju Osvaldu jer, jednostavno, jedan čovek to nije mogao da izvede sâm. Takođe, ni ubistvo Martina Lutera Kinga nije potpuno rasvetljeno, a i u ovom slučaju zvanična verzija zlodelo pripisuje usamljenom ludaku Džejmsu Reju, koji je sve priznao pa mu nije ni suđeno. U divnom svetu konspirativnih teorija još cveta literatura koja ima za temu „istinu“ o ubistvu Malkolma X-a, princeze Dajane, Abrahama Linkolna, ili o atentatu na papu Jovana Pavla II.
Za razliku od Amerike, u ostatku sveta politička ubistva imala su određenije ciljeve i plod su dobre pripreme. Kao žrtve atentata poginuli su i predsednik Egipta Sadat (ubili ga muslimanski fundamentalisti unutar vojske), Indira Gandi (ubili je njeni telohranitelji), Radživ Gandi (žrtva tamilskih „tigrova“), Ulof Palme (verovatno južnoafrička tajna policija), Jicak Rabin (jevrejska desničarska organizacija) i mnogi drugi.
Na kraju, uprkos svim željama da se ubistva pripišu konspiracijama, onim čiji je idejni tvorac Makijaveli i u kojima su pravi nalogodavci ostali nekažnjeni, u većini slučajeva to su dela usamljenih bolesnika.
Antrfile
Mark Čepmen: „Ubio sam Džona Lenona da bih ukucao poslednji ekser u kovčeg generacije iz šezdesetih godina.“
Džon Hinkli: „Da li će vest da sam ranio Regana odložiti večerašnju dodelu Oskara?“
Jigal Amir: „Bog mi je naredio da ubijem Rabina. Ko žrtvuje zemlju Izraela, mora da plati svojom krvlju.“
