Iranski nuklearni slučaj koji već mesecima potresa svet neprijatno podseća na dešavanja koja su prethodila invaziji na Irak. Bezbrojne komisije koje su godinama po Iraku tražile hemijsko i biološko oružje redovno su slale izveštaje da takvo oružje nije nađeno, ali je propagandna mašinerija radila svoj posao. Dok se vesti o tim izveštajima nisu objavljivale ili su bile svedene na nekoliko redova izgubljenih po uglovima unutrašnjih stranica novina, mogućnost postojanja takvog oružja je histeričnom vikom, koja ne dopušta drugačije glasove, transformisana u neoborivu istinu koja je poslužila kao ključni argument za okupaciju
U Beču je početkom sedmice održan sastanak borda Međunarodne agencije za atomsku energiju. Generalni direktor Agencije Mohamad el Baradej podneo je izveštaj o iranskom slučaju. Iako predviđen samo za internu upotrebu, izveštaj je procurio u javnost i još prošlog petka objavljen je na sajtu nezavisnog rimskog nedeljnika „Karta“ (Carta). Na jedanaest strana navode se detalji saradnje Agencije i iranskih vlasti u poslednje tri godine, uz pominjanje svih podataka koji su od Irana traženi, a nisu dobijeni. U završnom delu izveštaja, između ostalog, navedeno je da „Agencija nije u ovom trenutku u poziciji da zaključi da u Iranu nema neprijavljenih nuklearnih materijala ili aktivnosti“, da je za takav zaključak potreban duži vremenski period i potpuna otvorenost Irana prema svim zahtevima koje u narednom periodu bude postavljala Agencija. Navodi se, međutim, i da „Agencija nije primetila nikakvo odvajanje prijavljenih nuklearnih materijala za nuklearno oružje i druge nuklearne eksplozivne naprave“.
Ovaj uravnoteženi izveštaj je veoma različit od onoga čime barataju američki zvaničnici i mediji. Većina, naime, više gotovo i ne postavlja pitanje da li Iran razvija atomsko oružje ili ne, ova zemlja je već proglašena nuklearnom opasnošću za čitav svet. Slučaj Iraka nas uči da je potrebno izvesno vreme (meseci, često i godine) da propaganda cementira projektovane istine, i da se to postiže konstantnim pritiskom koji ponekad, samo naizgled, popušta. Svetski mediji su pre nekoliko dana preneli kratku, uglavnom prepričanu izjavu koju je prilikom posete Pakistanu dala Kondoliza Rajs, američki državni sekretar, da je malo verovatno da će Savet bezbednosti uvesti sankcije Iranu. Ovu pomirljivu izjavu ipak treba pročitati pažljivo, i to celu: „Ne verujem da će ljudi predložiti da odmah budu uvedene sankcije.“ Čini se da je strela odapeta i da je presuda za Iran već doneta. Ako izveštaji Agencije nisu dovoljan dokaz za tu presudu, utoliko gore po izveštaje. Jedan pogled na geografsku kartu je dovoljan da objasni i razlog osude: desno od Irana je Avganistan, gde mnogobrojne savezničke trupe već pet godina love fantome Al kaide; levo je Irak, gde trupe tih istih saveznika svim mogućim sredstvima, uz more prolivene krvi, zavode demokratiju na prebogatim naftonosnim poljima; u sredini, u obruču moćnih vojnih snaga nije Iran, pretnja svetskom miru, već treće najbogatije rezerve nafte na svetu, nafte koje ima sve manje i koja određuje kojim putevima će se razvijati planetarna ekonomija u ovom veku.
JEDAN OD VAS: Iran je u centru pažnje još od prošle godine, kada je na predsedničkim izborima pobedio do tada gotovo nepoznati ultrakonzervativac Mahmud Ahmedinedžad. Njegova pobeda je šokirala Zapad, posebno zbog toga što je Ahmedinedžad nasledio umerenog klerika Mohamada Hatamija, koji je na toj funkciji proveo čak dva četvorogodišnja mandata. I Hatamijeva prva pobeda, 1997. godine, bila je veliko iznenađenje, ali na drugi način. Pre izbora bio je autsajder iza koga nije stajala nikakva državna propaganda, ali su mnogi sa radošću prepoznali dah promene u njegovim rečima da „islam nije tako uzak kao što neki pokušavaju da ga predstave“. Čudo se desilo, Iranci su izašli u ogromnom broju na birališta i Hatami je dobio neverovatnih 69 odsto glasova, uglavnom mladih i žena.
Funkcija predsednika u Iranu gotovo je protokolarna i, mada ima veliki simbolički značaj, bez pomoći verskih vlasti predsednik ne može učiniti mnogo. A tu pomoć Hatami sigurno nije imao. Njegovi napori da, korak po korak, poveća lične slobode i zemlju otvori i približi svetu kao da nikome nisu odgovarali. Za konzervativce su te promene bile preterane, za Hatamijeve glasače nedovoljne i previše spore. Mada je sa Zapadnom Evropom produbio i poboljšao odnose, Hatami sigurno nije odgovarao ni Americi. Njegova umerenost nije se uklapala u odavno sklopljenu sliku o iranskim političarima i sudbinu koju su Sjedinjene Države namenile ovoj zemlji. Retke pohvale zatrpavane su stalnim optužbama za podršku terorizmu, sumnjama u dobre namere i demonizovanjem države.
Većina nekadašnjih Hatamijevih glasača nije se ni pojavila na izborima 2005, razočarana izneverenim nadama u velike promene. Hatami se nije mogao kandidovati treći put, a jednog od kandidata na tim izborima su već znali. Hašemi Rafsandžani je političar stare garde, oličenje onoga protiv čega su glasali 1997. i 2001. Kada se 2005. predstavio kao umereni klerik, mnogima je to zvučalo kao gorka ironija. Okupacije Avganistana i Iraka samo su dodale vetar u jedra konzervativnih snaga. Sve je bilo spremno za dolazak Ahmedinedžada.
Mnogi su njegovu pobedu protumačili kao revolt protiv politike Zapada prema muslimanskom svetu. Međutim, osim obećanja da će se suprotstaviti Americi, postoji i drugi, mnogo važniji segment pobede aktuelnog predsednika koji Zapad ne može, ili se pre može reći ne želi da sagleda. Iran je socijalno duboko podeljena zemlja koju muče mnogi unutrašnji problemi. Dovoljno je proći kroz Teheran od severa prema jugu da bi se ova podela razumela. U severnim predgrađima su vile i palate kojih se ne bi zastidela nijedna svetska metropola, ulicama prolaze najnoviji automobili najboljih svetskih proizvođača. Jug je rezervisan za depresivne, sive nizove kućeraka koje naseljava radnička sirotinja što se nekontrolisano doseljava iz drugih delova Irana. Teško da bilo ko može da nađe racionalno objašnjenje zašto su razlike tako velike u zemlji prebogatoj naftom. Izgovor više nije ni rat sa Irakom, ni američke sankcije, očigledno je da je finansijska moć neravnomerno raspoređena. I to je bio jedan od ključnih argumenata Ahmedinedžada. Svojom pojavom, svojim nastupima, on je emitovao jasnu poruku: „Ja sam jedan od vas, rođen sam u južnom Teheranu, u siromašnoj porodici, nikad nisam imao nikakve privilegije, ako dođem na vlast ja ću prihode od nafte pravedno rasporediti.“ Poruka je morala zvučati kao pesma u ušima siromašnih. Hatamijevi glasači nisu želeli da biraju između Rafsandžanija i Ahmedinedžada, a gnevna sirotinja, koja uvek lakše upija velike reči o socijalnoj jednakosti i borbi protiv spoljašnjeg neprijatelja, izašla je na birališta i glasala za Ahmedinedžada.
RADIKALNA MLADOST: Čini se da je Ahmedinedžad neophodan Americi isto onoliko koliko su Sjedinjene Države neophodne njemu. Americi je radikalizacija politike Irana došla kao poklon s neba, još jedan argument u tvrdnji da se Iran ne može reformisati i demokratizovati, pa je zato neophodno primeniti irački scenario. Sadašnji iranski predsednik je sigurno svestan da se socijalne reforme koje je obećavao pre izbora ne mogu ostvariti tako lako. Za to je potreban spor, mukotrpan rad i borba protiv finansijske elite koja je već decenijama ukopana u same vrhove vlasti, a u toj borbi su već mnogi polomili zube. Mnogo je lakše ostvariti obećanja o suprotstavljanju spoljašnjem neprijatelju, za to nije potreban nikakav trud, dovoljne su krupne reči.
Ono što dodatno komplikuje situaciju u Iranu jeste velik broj studenata i visokoobrazovanih mladih ljudi za koje život u ostatku sveta, zahvaljujući internetu i satelitskim antenama, nije nikakva tajna. U vazduhu se već godinama može gotovo opipati eksplozivna smesa njihovih nada i očekivanja, pomešanih sa bolnim frustracijama zbog visoke nezaposlenosti, niskih plata, nedostatka zabave. Vesti o studenatskim demonstracijama, čak i sukobima sa policijom, veoma su česte poslednjih godina. Amerika, po oprobanom scenariju, na sve načine pokušava da podstiče to nezadovoljstvo nadajući se da unutrašnji nemiri mogu promeniti režim.
Dalji razvoj događaja u iranskoj krizi nemoguće je predvideti. Nekoliko stvari je ipak sigurno: ukoliko Ujedinjene nacije bilo kada zavedu ekonomske sankcije Iranu, jedini rezultat bio bi još dublje socijalno raslojavanje unutar zemlje. Sankcije po pravilu donose novo bogaćenje elite na vlasti, a većem delu običnog stanovništva bedu, što podstiče još žešće radikalizovanje gnevnih i siromašnih masa. Ukoliko se Iran odluči, što je gotovo sigurno, da na eventualne sankcije odgovori zatvaranjem svojih naftovoda, ionako visoka cena nafte bi eksplodirala, što bi ekonomiju ogromnog dela sveta povuklo u bezdan.
RATNI SCENARIO: O vojnoj opciji je bolje i ne razmišljati. Iran nije ni Avganistan ni Irak. Obe ove zemlje su pre okupacije bile izmrcvarene višedecenijskim ratovima i sankcijama, i relativno lako i brzo poklekle su pri prvim udarima. Ukoliko Amerika, ili Izrael, kao produžena ruka američke politike na Bliskom istoku, donese suludu odluku i napadne Iran, revolt protiv spoljašnjeg neprijatelja bi sigurno homogenizovao Irance, kao što se jednom i dogodilo, kada je Iran napadnut od strane Sadamovog Iraka, tada ljubimca Zapada. Otpor bi bio nemerljivo jači nego u Avganistanu ili Iraku, gnev u muslimanskom delu sveta strahovit, legije očajnih fanatika dobile bi motiv više da počnu da seju smrt i osvetu po zapadnom svetu. Irački pakao izgledao bi kao dečja igra u poređenju sa tim ratom. Rat u Iraku, bez obzira na posledice koje je doneo, za ostatak sveta je samo slab potres. U slučaju eventualnog rata u Iranu, tektonske promene zadesile bi svaki kutak planete.
Ovaj apokaliptični scenario, nažalost, ne izgleda nemoguć u ovom trenutku. Na jednoj strani je Amerika koja već godinama brutalno gazi kroz more krvi, štiteći svoje strateške interese po svetu i nemilosrdno grabeći nestajuće rezerve goriva i drugih sirovina. Na njenom putu sada stoji Iran, predvođen Ahmedinedžadom koji je do sada od diplomatskih veština pokazao jedino kako se efikasno svima uteruje prst u oko. Zapad kao da ne može da shvati da iza njegovih reči ne stoji nikakva skrivena taktika: on zaista misli ono što priča. Da li će interesi Rusije, koja sa Iranom ima bliske odnose, Kine, koja iz ove zemlje uzima velike količine nafte za svoju zahuktalu privredu, pojedinih zemalja Zapadne Evrope, koje sa Iranom, i pored čestih nesporazuma, imaju tesne privredne i političke veze, biti dovoljni da zaustave grmljavinu koja se valja iza horizonta, pokazaće se u bliskoj budućnosti.
U senci krupnih reči, pretnji i zveckanja oružjem, 65.000.000 Iranaca sa strahom razmišlja o budućnosti. Kod mnogih od njih u sećanje je urezan rat sa Irakom, kada je život izgubilo gotovo milion Iranaca, a veliki deo zemlje bio razoren. Bilo kakve nove sankcije obezvredile bi sve što je učinjeno u poslednjih 18 godina mira i život učinile nepodnošljivim. Iz njihove perspektive čini se da je sudbina Irana, po ko zna koji put, samo ulog u kockanju moćnih i iracionalnih sila.
Slika Irana u zapadnim medijima uglavnom je jednodimenzionalna, verovatno nema države o kojoj postoji više predrasuda. Histerična propaganda je učinila da prosečan konzument novina i televizije veruje da zalutali putnik iznosi iz ove zemlje glavu na ramenima samo slučajno i uz mnogo sreće. Uprošćena i vulgarna slika „terorista i verskih fanatika“ s pravom iritira Irance. Svaki putnik koji se nađe u Iranu (a mnogo je i Amerikanaca koji po ovoj zemlji putuju bez ikakvih problema) brzo se upozna sa neverovatnom otvorenošću i gostoljubivošću lokalnog stanovništva. Za one manje obaveštene, a takvih je većina, šok je informacija da u Iranu bez ikakvih problema, u miru i toleranciji, živi veliki broj hrišćana (Jermeni i Asirci), kao i brojna zajednica zoroastrijanaca (religija dominantna pre dolaska islama). Hrišćani imaju i pravo da za kućnu upotrebu proizvode alkohol, inače strogo zabranjen muslimanima.
Nemoguće je oteti se utisku da Zapad posmatra Iran na način koji ne dopušta postojanje nikakvih nijansi između crnog i belog. Pitanje ljudskih prava, naročito prava žena, poteže se veoma često kao argument za pritisak i pravdanje želje da se promeni režim u Teheranu. Opšte mesto u tvrdnjama da je Iran zemlja najgore diktature jeste priča o obaveznom nošenju marama. Daleko od toga da su iranske žene zadovoljne svojim pravima, ali niko ne spominje kakva su ta prava u Saudijskoj Arabiji, zemlji u odnosu na koju je Iran carstvo slobode i demokratije. Ženama je tamo zabranjeno čak i da voze automobile, u javnosti se pojavljuju uglavnom potpuno pokrivene, javne smrtne kazne odsecanjem glave su svakodnevica, ali je status američkog nosača aviona, sa koga na Zapad potocima otiču petro-dolari, dovoljan da nikad niko nije zatražio sankcije, ili promenu nedemokratskog režima u toj zemlji. Dug je spisak pitanja bez logičnog odgovora – zašto pretnja po svetski mir nije to što nuklearno oružje imaju sused Irana Pakistan i Indija, koja je sa Pakistanom decenijama na ivici rata, zašto se tek sada Sadam Husein optužuje za upotrebu hemijskog oružja, kada se Iran na to žalio još pre 20 godina, zašto svi tolerišu sumanutu despotiju Nijazova u severnom iranskom susedu Turkmenistanu, dok je za Iran rezervisano stalno mesto u „osovini zla“…
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
