„Ako daju Miloševića za 50 miliona dolara Amerikancima, šta treba da traži Grčka za svojih 15 miliona dolara pomoći?“ Jedan od prvih nezvaničnih komentara radio-analitičara, u nedelju u podne sažeo je utisak javnog mnjenja i medija.
Zauzeti tokom vikenda kongresom najveće opozicione Nove demokratije i svečanom proslavom 20 godina od ulaska Grčke u EEZ, i zvaničnici i mediji bili su donekle zatečeni razvojem događaja u Beogradu. Jedan od ministara u nedelju u podne poverovao je da je reč o prvoaprilskoj šali, koju nije hteo ni da komentariše. Mediji su o hapšenju uglavnom izveštavali kratko, u kontekstu „američkog ultimatuma“, ali bez političke linije, što domaće kolege objašnjavaju „tankim vikend-smenama“ u redakcijama i potrebom da se prvo „utvrdi stav“ vlade.
Samo je Komunistička partija Grčke osudila hapšenje Miloševića kao „koordinirani teroristički čin imperijalista NATO-a i SAD-a, uz saglasnost evropskih vlada i saradnju jugoslovenske i srpske vlade“, i tražila njegovo oslobađanje.
Ako nezvanični komentari donekle odražavaju kompleksan i emotivan odnos koji grčka publika, ali i političari, imaju prema ulozi Miloševićeve Srbije u jugoslovenskim ratovima i novom svetskom poretku, zvanična Atina je pri formulisanju stava imala u vidu održavanje drugih balansa: da ne odstupi mnogo od linije partnera u EU-u i NATO-u, i da zadrži (zvaničnu) ekvidistancu prema federalnoj i republičkoj vlasti.
Liniju je u subotu uveče, posle operacije koju je deo medija nazvao „fijaskom“, dao premijer Kostas Simitis rekavši da vlada SRJ u skladu sa interesima države treba da donese odluku o sudbini Miloševića. Samo savezna vlada „zna šta je u skladu sa pravnim pravilima jugoslovenske države i ona može da proceni šta može doprineti učvršćivanju demokratije. Vlada Jugoslavije može zacrtati kurs koji može voditi bližoj saradnji sa drugim zemljama članicama UN-a. Dopustimo joj da uradi ono što smatra nužnim sa svoju zemlju“, rekao je premijer.
Saglasan da se radi o unutrašnjem pitanju, šef diplomatije Jorgos Papandreu izrazio je i zadovoljstvo zbog saradnje Beograda sa međunarodnom zajednicom. Njegov predstavnik za štampu Panos Beglitis objasnio je da stvar treba gledati u svetlu „međunarodnih događaja i unutrašnjih procedura“, ali „niko ne može da interveniše u unutrašnja pitanja jedne suverene i nezavisne zemlje“. Beglitis nije popustio pod pritiscima grčkih kolega koji su pitali zašto linija Atine odstupa od linije „velikih“, i šta je sa Hagom. On je rekao da ima mnogo važnijih pitanja od izražavanja zadovoljstva ili nezadovoljstva i da, pored obaveza prema Tribunalu, Beograd ima i obaveze koje proističu iz ustava i pravnog sistema zemlje. Izražavajući nadu da hapšenje neće biti povod za unutrašnje sukobe i nerede, i da će Jugoslavija nastaviti putem političke normalizacije i demokratizacije započete u oktobru, Beglitis je indirektno komentarisao unutrašnjopolitički sukob u Beogradu o kojem su izveštavali mediji.
Držeći se svog resora, ministar odbrane Akis Cohatzopulos je u subotu, posle razgovora s albanskim kolegom Ismailjom Lešijem, ocenio da ta unutrašnja stvar Jugoslavije „ne može uticati na stanje bezbednosti u širem regionu“. Donekle se korigovao posle radnog ručka sa kolegom i, zadirući u „unutrašnju stvar“, rekao da se u Beogradu radi o „borbi za vlast između različitih centara moći“, i da će biti neophodna „faza tranzicije… za prelazak sa jednog političkog sistema na drugi“. „Oni koji su gurali stvari u Jugoslaviji, i koji su na silu isterali pravna rešenja imajući u vidu moguće ekonomske kompenzacije učinili su veliku grešku“, rekao je Cohatzopulos, uz nadu „da to može biti prevaziđeno“.
To je i najdirektnija zvanična izjava o onome što je visoki diplomatski izvor u razgovoru za „Vreme“ nazvao „velikom brukom zemlje sa ograničenim suverenitetom“.
„Naš zvaničan stav pruža neku podršku Beogradu, da se ne izbruka baš sasvim. Za 50 miliona dolara gubi svaki pregovarački argument sa bilo kim! Postaje zemlja sa ograničenim suverenitetom. To je istovremeno i jasna poruka Albancima“, ocenio je izvor, indirektno otkrivši očekivanja koja bi Atina mogla da ima od Beograda u pogledu onoga što je u ovom trenutku zanima mnogo više od hapšenja Miloševića – u pogledu albanskog pitanja na Balkanu i krize u Makedoniji.
