No pasaran!

Nakon prebrojavanja skoro svih glasova, Izborna komisija Venecuele, Organizacija američkih država i Džimi Karter, bivši američki predsednik koji je predvodio jednu grupu međunarodnih posmatrača, saopštili su da tokom referenduma nije bilo nepravilnosti i time odbacili tvrdnje opozicije o lažiranim glasovima. Čaves će po svemu sudeći ostati predsednik Venecuele do kraja 2006. godine.

Prvi put se u Latinskoj Americi na jednom referendumu odlučuje o sudbini demokratski izabranog predsednika za vreme trajanja njegovog mandata. Premijeran, bar u Venecueli, jeste i broj onih koji su izašli na glasanje. Oko deset od ukupno četrnaest miliona upisanih ili 75 odsto. Sve ostalo ima dužu tradiciju.

ALO PRESIDENTE: ‘Alo, jel to predsednik?, pita ženski glas. Alo, koga imamo na vezi?, pita Hugo Čaves. Seila Baraha iz Ohede, alo… imam šestoro dece, a muž ne radi. Treba nam pomoć, predsedniče, nemamo para… U narednih petnaest minuta dvestote kontakt emisije „Alo Presidente“ saznajemo da Seilino najmlađe dete ima sedam meseci, da u Ohedu pada kiša, zatim o posledicama dečije paralize i nemogućnosti zapošljavanja. Čaves pažljivo sluša i još pažljivije bira reči utehe: „Niste bogati, ali zato imate bogatu dušu i srce.“ Na kraju razgovora on beleži broj telefona, obećava da će već pronaći neko rešenje i u narednih sat vremena priča o socijalnom programu „Misija Hrista“, kojim planira da iskoreni siromaštvo do kraja 2021.

I tako već godinama, nedeljom po podne, Venecuelanci imaju prilike da sa svojim predsednikom čavrljaju o raznim temama: o putovanju na Mars recimo, o tome kako Fidel Kastro nema sluha, bračnim problemima i išijasu. Čaves uživa da u svojoj emisiji kao jedini voditelj, gost i zvezda bez pauze sanjari o Simonu Bolivaru, Gvatemali, recituje Nerudu i Karla Marksa, preti američkom predsedniku bejzbol palicom, priča viceve, kritikuje globalizam, čita Bibliju, postavlja pitanja i odgovara. I sve to na jeziku ponekad vulgarnom, ali uvek razumljivom za običan narod, za većinu od 80 odsto siromašnih Venecuelanaca koji do pre nekoliko godina nisu znali da čitaju i pišu. I u prošlu nedelju bi Čaves verovatno radio isto da nije stajao na terasi predsedničke palate Miraflores u Karakasu i pevao himnu Venecuele, „Gloria al bravo pueblo“. Ili pobeda za hrabar narod koji se u crvenim majicama sa natpisom NO gurao na aveniji Bolivar. NO za globalizam, imperijalizam, oligarhiju, korupciju i smenu Čavesa. „NO pasaran (neće proći) za referendum isprovociran od opozicije koja Čavesa naziva diktatorom, populistom i tiraninom i koja ga optužuje za visoku stopu nezaposlenosti, mizerno stanje privrede i podeljenost naroda.

Od kada je došao na vlast 1998. godine, Čaves svojom bolivarističkom ideologijom iritira pripadnike više klase i venecuelansku oligarhiju okupljenu u bloku Demokratska koordiniracija koja je u više navrata, vojnim pučevima i generalnim štrajkom u 2002. i 2003. godini, pokušavala da ukloni El Komandanta – kako Čavesa nazivaju njegovi birači iz siromašnih četvrti. Opozicija optužuje Čavesa da socijalnim programima finansiranim od prihoda nafte kupuje biračke glasove i vodi zemlju u ekonomski kolaps. Čaves optužuje opoziciju za oligarhiju i poslušnost Americi. Sa dnevnim izvozom nafte od 2,2 miliona barela, Venecuela se kao izvoznik nalazi na petom mestu u svetu – prošle godine su prihodi od izvoza nafte iznosili 22 milijarde dolara od čega je Čaves dve milijarde uložio u socijalni fond. Istinite su tvrdnje opozicije da se većina od 15 miliona Venecuelanaca koji žive u siromaštvu prvi put oseća zaštićeno od strane države i zbog toga pokazuje lojalnost prema istoj toj državi. Istina je i da su za 14.000 kubanskih lekara, koje je Fidel Kastro poslao svom prijatelju i koji besplatno prave proteze i leče venecuelansku decu, učinjeni određeni ustupci vezani za cenu nafte koja se isporučuje Kubi. Programi opismenjavanja, narodne kuhinje i specijalne prodavnice sa jeftinijim osnovnim namirnicama – sve je finansirano iz državnog naftnog preduzeća PDVSA. Niko, pa ni Čaves ne poriče da je tako. Ali zašto bi poricao ili zašto bi nekom smetao program opismenjavanja?

Ono što smeta i što ni posle ovog referenduma neće biti drugačije jeste Čaves, ličnost koja se nalazi u rascepu između idealizma i pragmatizma, između Kastrovog komunizma i Bolivarove diktature i koja je pobedom na demokratskim izborima pre šest godina ugrozila vladajuću manjinu Venecuele, činjenicom da je na vlast došao „Indijanac“, a ne pripadnik „bele“ elite. Gabrijel Garsija Markes u svom članku „Enigma o dva Čavesa“ piše o dva različita čoveka: jednom od njih je sreća pružila šansu da spase zemlju, drugi je sanjar koji bi mogao da uđe u istoriju kao još jedan despot.