foto: fonet / ap
Brojni svetski političari i mediji su pozdravili uspeh predsedničkih izbora u Avganistanu, održanih 5. aprila. Uprkos pretnjama talibana, od 12 miliona Avganistanaca sa biračkim pravom (zemlja ima oko 30 miliona stanovnika) glasalo ih je 58 odsto. Predsednik SAD Barak Obama je izjavio da je izlaskom na izbore avganistanski narod preuzeo punu odgovornost za svoju zemlju i čestitao milionima Avganistanaca, koji su se suprotstavili pretnjama talibana
Oni koji tvrde da su izbori uspeli ističu činjenicu da tokom samog glasanja nije bilo napada talibana, ako se izuzme eksplozija na jednom biralištu u kojoj su povređene četiri osobe. Nasilje je ipak obeležilo ove izbore i pre nego što su počeli. U napadima talibana u nedeljama pre izbora poginule su desetine ljudi, a dva događaja najbolje oslikavaju svakodnevicu Avganistana.
Anja Nidringhaus, nemački fotograf koja je radila za agenciju Asošiejted pres, ubijena je 4. aprila, a izveštač iste agencije Keti Genon je u tom napadu ranjena. Njih dve su putovale u konvoju koji je nosio glasačke kutije na istoku Avganistana, koji su štitile avganistanska vojska i policija. Kada su ušli u „sigurnu i dobro obezbeđenu oblast“, konvoj se zaustavio. Tada je automobilu u kome su sedele novinarke prišao komandant policijske jedinice po imenu Nadžibulah, uzviknuo „Alahu akbar!“ (Bog je najveći) i pucao u njih, a onda se mirno predao.
Dve nedelje pre toga, četvorica talibana upali su u restoran hotela „Serena“ u Kabulu, na glasu kao bezbedno mesto, pucali i ubili devet ljudi. Među žrtvama su bili i Sardarom Ahmad, dopisnik Frans presa iz Avganistana, njegova supruga, petogodišnji sin i šestogodišnja ćerka. Četvoricu napadača ubila je policija, nijedan od njih nije imao više od 18 godina.
NA RUBU OČAJA: Za razliku od optimista u međunarodnoj zajednici, realisti pitaju šta će zaista novo doneti izbori u zemlji čija su svakodnevnica već 35 godina ubijanje, otmice, droga, korupcija, beznađe. Odgovor ne daju ni predstavnici država čije trupe su stacionirane u Avganistanu od 2001. godine, verovatno zato što bi u tom odgovoru moralo da bude i priznanje koliko su sami doprineli takvoj situaciji. Trinaest godina posle intervencije koja je srušila talibane, desetina milijardi dolara potrošenih na „uvođenje demokratije u Avganistan“, ta država se nije pomerila sa ruba očaja. Tu činjenicu ne menjaju ni podaci da je 2001. godine školu pohađalo samo milion dečaka i nijedna devojčica, dok se danas školuje skoro osam miliona dece, da su učinjeni neki pozitivni koraci u društvu; naspram toga stoji beskrajan niz verskih, nacionalnih, plemenskih sukoba u kojima ginu hiljade ljudi koji se nije prekinuo, činjenica da u vlast podržanu od međunarodnih snaga obični ljudi ne veruju jer služi jedino ličnom bogaćenju, a ne može da obezbedi elementarnu sigurnost ni na ulicama najvećih gradova. Uz sve to, situacija bi uskoro mogla biti i gora.
U izjavama koje su pre izbora emitovali svetski mediji mnogi građani Avganistana isticali su da je jedina stvar koju očekuju od izbora bezbednost i da strahuju od ponovnog izbijanja građanskog rata. Taj strah pothranjuje povlačenje stranih snaga najavljeno za kraj 2014, što ne znači da su strane trupe omiljene. Veliki je broj onih koji ih doživljavaju kao okupatorske, o njima ne misle ništa dobro zbog brojnih civilnih žrtava za koje su krivac NATO snage, ali svi su svesni da su domaće snage bezbednosti slabe, neobučene, sa brojnim pristalicama talibana infiltriranim u njihove redove, i da ne mogu biti brana još jačem talasu nasilja. Simbol tog nasilja su talibani, pod njihovom vlašću su brojne pogranične oblasti ka Pakistanu, a napadima i samoubilačkim akcijama održavaju tenziju i na ulicama velikih gradova.
VELIKA IGRA: Kandidati proglašeni za favorite na izborima (vidi okvir) najavili su da će potpisati sporazum o bezbednosti sa SAD, što je dosadašnji predsednik Hamid Karzai odbijao. Sporazum garantuje ostanak 10.000 pripadnika međunarodnih snaga, mahom američkih, i nakon povlačenja NATO trupa u decembru. Vašington ističe da te trupe ostaju zbog straha od nove najezde ekstremista u slučaju potpunog povlačenja. Barak Obama je zapretio da će u slučaju da se sporazum ne potpiše smanjiti i finansijsku pomoć ovoj zemlji, a veći deo od oko četiri milijarde dolara za godišnje troškove avganistanskih snaga bezbednosti dolazi upravo iz SAD.
Karzaiju nije bilo teško da svom nasledniku prebaci odgovornost za ostanak stranih snaga. Prethodnih godina Karzai je bio ljubimac Zapada, u zamenu za saradnju gledale su mu se kroz prste optužbe za korupciju, tajni kontakti sa talibanima, nezgodne rođačke veze (njegov brat je više puta označavan kao jedan od glavnih trgovaca drogom u regionu Kandahara). Mada je uz podršku Amerikanaca predsednik države od pada talibana, po ustavu se nije mogao kandidovati i treći put. Što mu se kraj mandata više bližio, Karzai je sve češće grmeo protiv NATO snaga, znajući da to ostavlja dobar utisak u javnosti, i odbijao da potpiše sporazum.
Karzaijevog naslednika, ko god bude, sačekaće naizgled nerešivi problemi: zemlja razorena ratom i korupcijom, pocepana po verskim, nacionalnim, plemenskim linijama; siromaštvo u kome su gajenje maka i proizvodnja opijuma jedina grana privrede koja beleži konstantan rast. Osim toga, moraće da nastavi igru između talibana i Amerike, koja je u paradoksalnoj situaciji. SAD sa jedne strane tvrde da žele da izađu iz najdužeg rata u svojoj istoriji, protiv koga je već 82 odsto Amerikanaca. Ne pominju se više zapaljive reči iz 2001. godine, Bin Laden je ubijen, doduše u Pakistanu, mula Omar je živ i na slobodi, ali je nestao iz fokusa javnosti. Sa druge strane, SAD bi htele da u Avganistanu ostanu po svaku cenu, u obimu koji im odgovara. Biće da je razlog za to ne samo strah od terorista već i položaj ove zemlje koja je na vratima Irana, Indijskog potkontinenta i Centralne Azije.
Koliko god po svetu tvrdili da su talibani najveći gubitnici ovih izbora, jer nisu uspeli da ih spreče, oni imaju razloga za zadovoljstvo. U Avganistanu vreme vredi koliko i ljudski život, skoro ništa, pa su talibani imali dovoljno vremena da čekaju. To čekanje ih je dovelo na prag povlačenja stranih trupa, što proglašavaju svojom pobedom. Gotovo svi kandidati za predsednika su isticali da se sa talibanima mora pregovarati ako se želi mir u zemlji. Da li je takav dogovor moguć, šta bi on značio za jedva uspostavljena, ionako minimalna prava žena u Avganistanu, i tanak sloj normalnog života po većim gradovima, videće se u skoroj budućnosti. Što se tiče samih Avganistanaca, ukoliko se ništa pozitivno ne desi razočarenje verovatno neće biti veliko, jer su navikli da od bilo koje vlasti ne očekuju ništa dobro. Većina ljudi u Avganistanu je sita rata, ali ta većina ne odlučuje. I oni sami znaju da se takve odluke donose izvan njihove zemlje, u dosluhu sa ljudima koji su prinuđeni da biraju, jer druge ponude nema. A dok je tako, komandant Nadžibulah i četvorica maloletnih talibana koji su ubijali i bili ubijeni u Kabulu biće sadašnjost i budućnost Avganistana.
Rezultati prvog kruga predsedničkih izbora trebalo bi da budu poznati do kraja aprila. Ako je suditi po programima kandidata na avganistanskim predsedničkim izborima, ovu zemlju čeka svetla budućnost. Pominju se borba protiv siromaštva, uspostavljanje pravne države, veće učešće žena u javnom životu… Međutim, pogled na biografije kandidata i njihovih saradnika ne daje razlog za optimizam.
Kao jedan od favorita pominje se Abdulah Abdulah, bivši ministar spoljnih poslova. Abdulah je oftalmolog koji se kao mudžahedin borio uz legendarnog komandanta Ahmada Šaha Masuda osamdesetih godina protiv sovjetskih trupa, potom protiv talibana. Jedini je kandidat koji nije čist Paštun, majka mu je Tadžika, pripadnica druge najveće etničke grupe u zemlji, ali to mu na izborima neće mnogo pomoći jer se u Avganistanu polutanstvo smatra hendikepom. Od ostalih navodnih favorita tu su i Ašraf Gani, bivši ministar finansija i zvaničnik u Svetskoj banci, koji se školovao u SAD; Zalmaj Rasul, lekar i bivši šef diplomatije, koji važi za Karzaijevog čoveka; Abdul Rasul Sajaf, bivši mudžahedin i islamistički tvrdolinijaš; Gul Aga Šerzai, koji se obogatio kao zapovednik provincije Kandahar i pokrajine Nangahar, gde je kontrolisao granični prelaz sa Pakistanom…
Od samih kandidata zanimljiviji su njihovi saradnici, a svi su uzeli nekog od „gospodara rata“ koji u zemlji imaju veliki uticaj još od vremena rata protiv Sovjeta. Ti „gospodari“ su redom poznati po brojnim zločinima u višedecenijskom ratovanju i bogatstvu stečenom na mutne načine. Bankar Ašraf Gani je, na primer, najavio da će njegov zamenik u slučaju pobede biti general Abdulah Rašid Dostum, Uzbek; doktor Abdulah je za potpredsednike izabrao dva svoja bivša neprijatelja protiv kojih se borio u građanskom ratu u kome je skoro uništen Kabul.
Ukoliko do drugog kruga izbora dođe, najavljuje se da bi mogao biti organizovan 28. maja, ali bolji poznavaoci prilika tvrde da je malo verovatno da će Avganistan dobiti novog predsednika pre leta, ako i tada. Zemlja je velika, putevi loši, a veliki je ulog u igri.
Od jeseni 2025. Lav XIV više puta je jasno kritikovao odnos SAD prema migrantima. Američka biskupska konferencija, kojoj pripada oko 270 biskupa, sredinom novembra gotovo jednoglasno se suprotstavila Trampovoj politici
Osujećen je plan predsednika SAD Donalda Trumpa da pripadnici Nacionalne garde obezbeđuju federalne službenike tokom deportacija migranata u Ilinoisu. Vrhovni sud to mu je zabranio
Uprkos velikoj potrebi za radnicima, zemlje širom sveta nisu rade da prihvate migrante. Zašto je to tako?
Najbogatijih 25 porodica na svetu uvećalo je svoje bogatstvo za gotovo 360 milijardi dolara za samo godinu dana, dostigavši ukupnu vrednost od 2,9 biliona dolara – nivo bez presedana u savremenoj istoriji
Za Predsedništvo Bosne i Hercegovine smeju da se kandiduju samo predstavnici „konstitutivnih” naroda - Bošnjaci, Srbi i Hrvati. Uprkos presudi Evropskog suda za ljudska prava da to predstavlja fundamentalnu diskriminaciju, ništa se ne menja
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
