foto: ap photo
Privrednom krizom načetu i razjedinjenu Evropsku uniju preplavio je talas izbeglica i na površinu isterao njenu najveću slabost: nacionalni egoizam koji otežava bilo kakav dogovor o bilo čemu, a samim tim dovodi u pitanje opstanak EU kakva danas postoji. A i to je daleko od lepe ideje o zajednici naroda koja počiva na solidarnosti i zajedničkom evropskom identitetu
Već osam godina u Evropskoj uniji dominira reč „kriza“. Počelo je 2007. godine sa finansijskom krizom koja se ubrzo pretočila u dužničku krizu. Mediji su nas obasuli izveštajima o krizi bankarskog sektora, krizi evra, krizi nezaposlenosti, krizi privrednog rasta, krizi zbog deflacije, krizi zbog podele EU na bogati sever i siromašni jug, krizi Grčke, Španije, Italije, Portugala, Irske. Ekonomska kriza dovela je do diskusija o krizi solidarnosti, krizi jedinstva EU, krizi vere u zajednički evropski projekat, krizi evropskog identiteta, krizi rukovođenja, krizi ideja, krizi ideologije, krizi demokratije. Na levom krilu počelo je da se govori o krizi kapitalizma.
Opšte potčinjavanje političkih elita Evropske unije interesima kapitala izbrisalo je i inače izbledelu granicu između konzervativnih, demohrišćanskih i socijaldemokratskih i socijalističkih partija. Politika bez ideologije koja se upravlja zahtevima tržišta, širom je otvorila vrata za ideološki jasno prepoznatljive ekstremno desne i ekstremno leve partije, pa se govori o krizi političkih establišmenta.
U kapitalizmu sa ljudskim naličjem, to jest u socijalnoj tržišnoj privredi koja se u Evropi etablirala krajem XX veka, sve više se gubila socijalna komponenta. Dok bi ekstremna, antiglobalistička levica da ruši kapitalizam, pojam „socijalno“ u tržišnoj ekonomiji počele su da svojataju nacionalistički orijentisane partije, pa u Francuskoj, Danskoj, Mađarskoj, Poljskoj, Slovačkoj ili Austriji „nacional-socijalističke“ ideje nailaze na sve veći broj pristalica.
Političke elite u privredno razvijenom delu Evrope su, dakle, naočigled birača branile interese tržišta, banaka i kapitala na račun interesa građana, koji su plaćali špekulativne igrarije turbokapitalizma. Osećanje da su se nacionalne političke elite otuđile od građana počelo je da provejava Evropom. Otuđenje institucija Evropske unije, te glomazne i bezlične Briselske birokratije, od građana u čije ime donose odluke, već je postalo opšte mesto. Veliki broj građana EU na Brisel gleda kao na Kafkin zamak, kao na lavirint propisa i uniformisanih činovnika sa ogromnim platama, u kome se ne zna ko zapravo donosi odluke, pa se odluke često i ne donose, a rešenja se ne naziru.
U atmosferi opšte krize gotovo usput različiti secesionistički pokreti u Škotskoj, Kataloniji ili Baskiji koji bi da se otrgnu od centralnih vlada izazivaju lokalne krize. Sledi veća separatistička kriza na nivou EU sa referendumom u Velikoj Britaniji o ostanku u Uniji.
DOLAZE VARVARI: Na ekonomsku krizu i krizu samospoznaje EU, koja decenijama nije bila u stanju da profiliše ni zajedničku spoljnu, bezbednosnu a kamoli socijalnu politiku, udario je talas izbeglica sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike. Sada u EU nad svim drugim krizama dominira izbeglička kriza.
Kao što su SAD i ključne države EU bile potpuno zatečene Arapskim prolećem, tako je posve neverovatno do koje mere su zemlje članice EU i briselska administracija bili zatečeni invazijom miliona izbeglica. Kada su se horde pokrenule iz logora u Turskoj i Grčkoj i počele da se probijaju ka bogatijim zemljama EU, bilo je kasno za bilo kakvo planiranje. Pod pritiskom opšte empatije koju su širili mediji kada je krajem avgusta u Austriji u napuštenoj hladnjači pronađen 71 leš, među kojima deca i žene, kancelarka Angela Merkel preko noći je odlučila da otvori granice za izbeglice. Austrija je sledila taj primer. Dogodio se presedan koji bi mogao da promeni naličje EU kakva danas postoji.
Angela Merkel, poznata po beskonačnom taktičkom odugovlačenju i odmeravanju, reagovala je spontano. Odluku kancelarke da ignoriše Dablinski sporazum i rizikuje sa reakcijom nemačke javnosti zbog najezde tamnoputih ljudi na nemački monopol blagostanja, najbolje je objasnio Folkhard Knige, istoričar i direktor Memorijalnog centra Buhenvald. On je rekao da između dve opcije Nemačka zapravo nije imala izbora. Jer, jedna opcija bila je da se otvore granice, a druga da se dižu bodljikave žice, da se na granice šalje vojska, da se silom spreči dolazak stotina hiljada ljudi, što bi u nekom trenutku dovelo do upotrebe oružja, a to bi bio fašizam.
Kao što je u rešavanju finansijske i dužničke krize u EU i disciplinovanju Grčke Nemačka imala centralnu ulogu, tako je ima i u izbegličkoj krizi. Dok su kritike sa levice zbog nametanja stroge štednje prezaduženim državama sa Grčkom na čelu bile razumljive, reakcija desnice na izbegličku politiku vlade u Berlinu je čist nacionalni populizam koji podriva već napukle temelje Evropske unije.
NACIONALNI EGOIZAM: Premijer Mađarske Viktor Orban je najbolji primer, baš kao što je ono što se događa u Mađarskoj pokazatelj kako bi masovni dolazak izbeglica mogao da utiče na politička pomeranja u drugim zemljama EU. Ako se, to jest kada se to desi, ponovo će svi da budu iznenađeni.
Orban za svoj dosadašnji politički uspeh može da zahvali jasno profilisanoj nacionalističkoj ideologiji. U to se u potpunosti uklapa podizanje bodljikave žice duž granica preko koje bi nesrećni ljudi da prođu kroz Mađarsku u pravcu Nemačke, kako, je l’ te, ne bi ugrozili Mađare. Obrazloženje Orbanovog Fidesa na kritike iz Brisela i Berlina otprilike glasi: Legitimno je pravo svake države da vodi računa o svojim nacionalnim interesima; nije demokratski da neke države predvođene Nemačkom drugim zemljama EU nameću obavezne kvote za izbeglice.
Drugačije formulisano to ne zvuči tako uglađeno: nacionalni egoizam ima primat nad opštim vrednostima; ako većina zemalja EU nekoj zemlji članici, koja i te kako profitira od članstva u Uniji, nešto „nameće“, onda to „nije demokratski“.
Orbanovu apsolutnu vlast u Mađarskoj ne ugrožava niti jedna građanska, bilo leva bilo konzervativna partija, već ekstremno desni, rasistički Jobik.
Usred izbegličke krize na vlast u Poljskoj je ponovo došla nacionalno-konzervativna partija Pravo i pravda predvođena Jaroslavom Kačinskim, sa najboljim rezultatom u svojoj istoriji. Poljska je jedna od zemalja koja je najviše profitirala od milijardi evra koje su stizale iz Brisela. Ni Kačinski u izbornoj kampanji nije bio onaj stari, provincijalni nacionalista koji je Poljsku izolovao od ostatka Evrope. Ali je, što se tiče izbeglica, rekao: muslimanske izbeglice bi uvele šariju u katoličkoj Poljskoj, pritom sa sobom nose „parazite i bakterije“ koji bi mogli da budu opasni po Poljake. Prethodna vlada je prihvatila da Poljska sa svojih 38,5 miliona stanovnika udomi 7000 izbeglica, Kačinski to po svoj prilici neće hteti. Neki zapadni mediji su postavili pitanje, da li će se Poljska pod Kačinskim pretvoriti u drugu Mađarsku?
Nemačka koja je poželela dobrodošlicu stotinama hiljada izbeglica u međuvremenu nailazi na ozbiljne tehničke prepreke. Kamo sa stotinama hiljada koje nadolaze? Kako da se asimiliraju? Gde da nađu posao? Koje škole deca da pohađaju? Samo jedan primer: da bi izbeglička deca mogla da pohađaju školu u Nemačkoj, potrebno je da se uposli novih 20.000 nastavnika nemačkog jezika. Na to treba dodati i psihologe, zbog trauma koje deca nose sa sobom. Osnova za asimilaciju su jezik i obrazovanje.
Nemačka kriminalistička policija je saopštila da je u ovoj godini u Nemačkoj bilo preko 500 napada na prihvatne centre za izbeglice. Prošle godine je bilo 177 napada, a 2011. samo 18.
Kancelarka Angela Merkel i dalje staloženo govori da će Nemačka već pronaći način da izađe na kraj sa čitavim problemom nastalim dolaskom ogromnog broja izbeglica u veoma kratkom vremenskom periodu, i što se tiče organizacije njihovog života u Nemačkoj i što se tiče agresije koju, za sada minoran, deo populacije pokazuje prema izbeglicama.
KRAJ ENTUZIJAZMA: Sva je prilika, međutim, da će do sada gotovo nesmetani protok izbeglica ka Nemačkoj biti u najmanju ruku usporen. Na kriznom sastanku u Briselu posvećenom izbegličkom problemu prošle nedelje prisustvovali su predstavnici deset država EU i Srbije, Makedonije i Albanije. Uz svađu i međusobna prepucavanja, naročito između Slovenije i Hrvatske, ipak je postignut kakav-takav okvirni dogovor: na „balkanskoj ruti“ treba da se izgrade prihvatni centri za dodatnih 100.000 izbeglica, od čega 50.000 u Grčkoj. Granična policija EU Fronteks pojačaće nadzor granica između Grčke, Makedonije, Albanije i Srbije. Angela Merkel je insistirala na „kontrolisanom“ protoku izbeglica i saradnji i koordinaciji zemalja kroz koje izbeglice prolaze.
Pre pomirljivog, ne naročito preciznog zaključka u stilu evropskih kompromisa, predsednik vlade Slovenije Miro Cerar je upozorio da će „EU i Evropa u celini da se raspadnu“ ako se ne nađe rešenje za najezdu izbeglica. Kancelar Austrije Verner Fajman je rekao da nije isključen „tihi raspad EU“, ako ne bude postignut zajednički dogovor. Nemački mediji prenose da su Bugarska, Rumunija i Srbija pripretile da će zatvoriti svoje granice za izbeglice, ukoliko ih Nemačka, Austrija i druge države EU ne budu prihvatale.
A onda je Angela Merkel smirila strasti rekavši da „ne možemo da rešimo izbeglički problem u celini“, ali da smo „svi obavezni da se rukovodimo humanitarnim, ljudskim vrednostima“. A slike koje smo gledali proteklih dana su, rekla je Merkel, u „suprotnosti sa našim vrednostima“. Lepim rečima u duhu Ode radosti priključio se i predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker: „U Evropi 2015. ne možemo da dozvolimo da ljudi budu prepušteni sebi samima, da na ledenim temperaturama spavaju po poljima i da do guše u vodi prelaze reke.“
Poruka Merkelove i Junkera je: ako EU odustane od svojih humanitarnih vrednosti i podigne mostove na tvrđavama, ona gubi svoj smisao i, ionako već, uzdrmanu verodostojnost. Ali, ako „horde“ Sirijaca i drugih nesrećnika drugačijih kultura i svetonazora budu nastavile da dolaze, Evropi preti kolaps zbog unutrašnjih svađa. Zato njihov broj treba da se redukuje, tako to nalaže krizni mena-džment. U svakom slučaju slediće još nekolicina kriznih sastanaka.
DEUTSCHLAND, DEUTSCHLAND: Ono što su nekada govorili za Nemačku, sada dobro opisuje Evropsku uniju: privredni džin, a politički patuljak. Na svetskoj sceni pojedine članice EU se priključuju SAD i to je manje-više to. EU se bavi sama sobom. Do nadgradnje osnovne ideje o zajedničkom tržištu kome je pridodata zajednička valuta nije došlo. Pokušaj EU da vodi nekakvu spoljnopolitičku i bezbednosnu ofanzivu u rusko-ukrajinskom konfliktu je prošao kako je prošao. Tzv. zapadni Balkan je prepušten političarima iz EU i to prolazi kako prolazi.
U EU se poslednjih godina sve svodi na krizni menadžment. Otkako se jedna kriza nadovezuje na drugu, sve očiglednija je postajala i kriza unutar EU koju neprestano podstiče nesrazmerna privredna snaga Nemačke u odnosu na preostalih 27 evropskih partnera, a iz koje je proizašla politička dominacija. Tokom privredne krize (koja i dalje traje) sa jedne strane se tražilo liderstvo Nemačke, sa druge su joj sve moguće države prebacivale nametanje sopstvene volje zarad sopstvenih interesa. Slično se dešava i tokom izbegličke krize.
Šta god Nemačka sa pozicije svoje neprikosnovene privredne dominacije činila, veliki broj članica EU će biti nezadovoljan. Sa druge strane, i kod Nemaca, kojima je generacijski duboko usađena obaveza da okaju nacističke grehe i trpe sve i svašta, sve više se javlja inat po principu: šta više hoćete od nas?
Javnost većine evropskih država o Nemačkoj misli slično onome što je napisao jedan čitalac britanskog „Dejli telegrafa“: „U prošlom veku smo se uz ogromne žrtve u dva svetska rata borili da bismo sprečili da Nemačka ovlada Evropom. Izgleda da je Nemačka sada taj cilj ostvarila bez i jednog ispaljenog metka.“ Nemačka politika je na toj osnovi, često i bezrazložno, izložena populističkim napadima kojima kritičari skupljaju unutrašnje političke poene. Prosto je činjenica da snaga Nemačke izaziva nelagodu kod evropskih partnera. Bio bi to slučaj i sa bilo kojom drugom zemljom koja isuviše iskače u zajednici država koje su formalno ravnopravne, ali Nemačka sa sobom i dalje vuče balast najgorih zločina, kako u kvantitativnom tako i u kvalitativnom smislu.
POGLED SA MARGINE: Ako EU ne napreduje, ona nazaduje. Status kvo nije održiv. Ideja o Ujedinjenim evropskim državama koje su dobrovoljno nacionalni suverenitet podredile zajedničkim institucijama deluje kao utopija. Evropski identitet pokleknuo je pred nacionalnim identitetima. U vremenima krize jača nacionalni egoizam kome nedovršena konstrukcija Evropske unije teško parira. Krizna vremena nameću pitanja o razlogu postojanja EU: da li je to zajednica država koje su voljne da zajednički rešavaju probleme, i onda kada se pojedini problemi jednih tiču manje nego drugih? Ili je to labava zona slobodne trgovine unutar koje članice ključne probleme rešavaju same? Uvođenje evra kao zajedničke valute polazilo je od prvog stanovišta, samo što je propušteno da se izgrade mehanizmi koji mogu stabilnije da ga podupru.
Gledano sa margine Evrope permanentna kriza Evropske unije deluje depresivno. Nekako se pod kožu uvlači osećanje da kada mi, ako uopšte, jednog dana dospemo u obećanu zajednicu država, to više neće biti isto. Sigurno je da EU dok ne prevaziđe unutrašnje krize neće dodatno da slabi svoju poziciju učlanjivanjem nestabilnih balkanskih zemalja sa nerešenim međusobnim problemima, da se ne upuštamo ovom prilikom u poglavlje 35 i Kosovo.
U samoj Uniji nema više onog poletnog osećanja prosperiteta i sigurnosti. Suviše su veliki problemi Italije, Španije, Grčke, Rumunije, Bugarske, Hrvatske, pa i Francuske. Suviše je nejasna perspektiva EU. Nije zacrtan put kojim Unija treba da se kreće. Nema više velikih ideja, sve se svelo na nacionalno lobiranje po briselskim kuloarima. Možda je to tako u redu, prilagođeno globalnom svetu. Možda je u redu što niko više ni u šta ne veruje toliko da bi za neku ideju stavio život na kocku, kao što su to činili španski borci. Osim islamskih ekstremista, naravno.
Samo što je bez velikih ideja i vere u neku višu stvar teško držati na okupu tako šaroliku skupinu naroda kakvu objedinjuje Evropska unija. Pogotovu u kriznim vremenima.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
