Na ekstremno desno – ravnajs

Da se podsetimo. Nakon debakla njegove partije na junskim evroizborima (suštinski nebitnim na unutrašnjepolitičkom planu), predsednik Emanuel Makron je ničim izazvan, a u želji da “razjasni” političku situaciju u zemlji, raspustio francuski Parlament i sazvao vanredne izbore u najkraćim ustavom dozvoljenim rokovima. Posle prvog kruga i ogromnog uspeha ekstremnodesnog Nacionalnog okupljanja (RN) Marin le Pen, u Francuskoj je ponovo profunkcionisao “republikanski front”, kao bedem protiv nadiruće ekstremne desnice, ali se zato, po završetku izbora 7. jula, Francuska našla u novijoj istoriji nezabeleženoj situaciji, u kojoj tri jasno razgraničena velika ali međusobno nepomirljiva politička bloka – levi Novi Narodni front (193 poslanika), centristički, oko Makronove političke grupacije “Renesansa” (166 poslanika) i ektremnodesno Nacionalno okupljanje kao partija koja je pojedinačno osvojila najveći broj mandata (126, sa saveznicima ukupno 141) – pojedinačno nemaju dovoljnu većinu, a još manje programski utemeljen koalicioni potencijal za dostizanje apsolutne većine (289 poslanika) koja bi obezbedila nesmetan rad vlade i parlamenta.

Nakon beskrajnih razvlačenja, letnje olimpijske pauze i čitave serije konsultacija, bezbroj potencijalnih kandidata čija su se imena pominjala po medijima i kuloarima te u francuskoj Petoj republici istorijskog 51 dana bez premijera, Emanuel Makron je 5. septembra konačno imenovao sedamdesettrogodišnjeg Mišela Barnijea, konzervativca iz redova desnih Republikanaca, za novog premijera, uz eksplicitnu podršku Marin le Pen, odnosno njenih jasnih garancija da RN novu vladu neće oboriti već prvog dana njenog pojavljivanja pred poslanicima u Skupštini.

PORICANJE DEMOKRATIJE I PREKRAJANJE IZBORNE VOLJE

Shodno uvreženoj francuskoj političkoj “tradiciji”, predsednik za mandatara za sastav buduće vlade, odnosno premijera ili premijerku, imenuje nekog iz redova one partije ili koalicije koja je pojedinačno osvojila najveći broj mandata – u ovom slučaju to je leva koalicija Novi Narodni front (NFP), koju čine socijalisti, zeleni, komunisti i radikalno leva “Nepokorena Francuska” (LFI) Žan-Lika Melanšona.

Stoga nije ni čudo što je čitava levica, počev od lidera svih partija koalicije i velike većine članstva i simpatizerstva te širokih segmenata levo naklonjenog građanstva, prvo nakon Makronovog odbijanja da imenuje kanditata (u ovom slučaju kandidatkinju) levice Lusi Kaste za pemijerku, a konačno i posle imenovanja desničara Barnijea, požurila da poviče na Makronovo otvoreno poricanje demokratije i krađu izborne volje birača, ukratko, ruganje svim francuskim građanima.

Istini za volju, i francuskoj levici, složnoj poput “rogova u vreći”, bilo je potrebno bezmalo deset dana da se usaglasi oko imena svog kandidata za premijera koji bi imao najmanji “odvraćajući” potencijal u nekim budućim programskim koalicijama s pojedinim parlamentarnim strankama, a na temelju kojih bi takva leva vlada funkcionisala. Jer, svi s desne strane političkog spektra, uključujući i veći deo centra – za šta imaju apsolutnu većinu – odmah su najavili da će istog dana oboriti svaku vladu bude li u njoj ijedan član LFI ili bude li ova (čak i bez ministara iz redova LFI, shodno tiktokerskom Melanšonovom izazovu Parlamentu i poslanicima) sprovodila program NFP.

Konačno, to je potvrdio i sam Makron u velikom intervjuu koji je 23. jula, pred početak OI, dao francuskom javnom servisu. Svoje odbijanje da imenuje kandidatkinju levog tabora za premijerku nije opravdao neodgovarajućim personalnim rešenjem ili sumnjom u sposobnost Kasteove da iznađe većinu, već u ovom trenutku “nužnom i iole održivom političkom stabilnošću”. U prevodu – ne pada mu na pamet da imenuje bilo koga ko bi pomenuo program NFP, a taj se program u najosnovnijim crtama svodi na ukidanje kontroverznog Zakona o reformi penzionog sistema, povećanje minimalca i povećanje poreza za najbogatije pojedince i velike korporacije.

Besna i frustrirana levica pozvala je na proteste 7. septembra – usput i dva dana nakon imenovanja Barnijea – koji jesu bili masovni, ali na kojima je bio primetan manjak “energije”, posebno one viđene nakon izborne “pobede” u julu. Videćemo kako će proći veliki sindikalni protesti najavljeni za 1. oktobar.

PEDESET NIJANSI USTAVA

Jer, osim “tradicije”, francuskog predsednika ništa ne obavezuje na izbor premijera iz ovog ili onog tabora. Po tom pitanju francuski Ustav veoma je jasan i jednostavan kad u svom Članu 8. kaže da “predsednik imenuje premijera” – i tačka. Dakle, osim što Ustav ne propisuje ni vremenski rok u kom premijer mora biti imenovan, on predsedniku daje diskreciono pravo da za premijera imenuje doslovno “koga god hoće”.

Ipak, isti taj francuski Ustav koji u svom Članu 5. predsedniku omogućava da raspusti parlament, na najmanje godinu dana zabranjuje prvo sledeće raspuštanje narodne skupštine (dakle parlamentarne izbore). Zato je, pozivajući se na političku stabilnost, Makron želeo da nekoj budućoj vladi pruži i najmanje izglede da “prebaci” makar glasanje o budžetu za 2025. godinu (a pre toga usvoji i poslednji rebalans zjapećeg deficita iz 2024), i tako sebi, sada već samo obrisima svoje politike, kupi još malo vremena pre nekih sledećih izbora kao jedinog racionalnog izlaza iz trenutne političke krize.

Da stvari budu još komplikovanije, 29. avgusta isplivala je letošnja interna “beleška” Generalnog sekretarijata vlade – jedne od najviših administrativnih instanci francuske javne uprave – kojom se, između redova, vlada abolira od svakog poteza ili odluke kojom bi izašla izvan ingerencija “tehničke vlade”, čime se krajnje dubiozno i opasno proširuju njena ovlašćenja, a tehnički mandat implicitno poistovećuje s mandatom vlade u “punom kapacitetu”.

Jer, iako su uprkos istinskoj političkoj krizi nastaloj posle julskih izbora svi viđeniji francuski konstitucionalisti i drugi specijalisti za javno pravo tvrdili da aktuelni francuski Ustav nudi čitav splet mehanizama koji omogućavaju da se ovakva ili slične političke krize prevaziđu, Makron, Atal i ostali možda su to uzeli previše “zdravo za gotovo”, prenebregavajući isto tako važnu “ograničavajuću” ulogu Ustava sadržanu u istim tim odredbama, proglašavajući za “dozvoljeno” sve ono što nije “eksplicitno zabranjeno”. A odatle nije teško naslutiti i kratku i nadasve klizavu prečicu kojom tako sve što je “legalno” postaje i “legitimno”.

Makron u prvi mah nije prihvatio ostavku Atalove vlade (dan posle izbora), ostavivši je “još neko vreme” u punom mandatu, nego ju je, uvidevši kakvu je političko-pravnu nebulozu izazvao, formalno prihvatio tek nedelju dana kasnije (16. jula), tako da mnogi (ne samo na levici) “vladi u ostavci” spočitavaju natprosečno brojna in extremis imenovanja pojedinih odviše “podobnih” visokih državnih činovnika na visoke javne funkcije, zatim glasanje ministara u ostavci u parlamentu, pre svega prilikom izbora za one najviše i najvažnije skupštinske instance i odbore – čime se flagrantno krši načelo separacije zakonodavne i izvršne vlasti, kao i nedavno Makronovo priznanje marokanskog suvereniteta nad Zapadnom Saharom (čime su odnosi sa Alžirom ušli u svoju hladnu cikličnu fazu), pa čak i poslednji “rafalski” dil sa Srbijom, iako spoljna politika i odbrana spadaju, opet “tradicionalno” – dakle od De Gola naovamo – isključivo u preorgative predsednika Francuske.

LOŠ GUBITNIK U KOALICIJI GUBITNIKA

Tvrdoglavo ne odustajući od sopstvenih “crvenih linija” – nedodirljivost Zakona o penzijama i bilo kakvo dodatno oporezivanje – Makron je, u maniru “lošeg gubitnika”, izborom vremešnog ali politički prekaljenog desnog konzervativca Mišela Barnijea optirao za stvaranje “koalicije gubitnika”, pronalazeći utočište u savezništvu s klasičnim desnim Republikancima (LR), pabircima nekadašnje degolovske desnice koji s 47 poslanika pojedinačno čine najmanju političku grupaciju novog saziva francuskog Parlamenta – ne računajući još malobrojnije nezavisne i disidentske poslanike i grupu regionalista.

Ovaj potez u prvom redu predstavlja zaokruživanje suštinskog desničarskog “autovanja” Makrona i najvećeg dela njegovog političkog pokreta – iako je u to malo ko više sumnjao – posebno od poslednjih parlamentarnih izbora 2022. i njegovog reizbora na čelo Francuske, ali uz tek relativnu većinu u Parlamentu. Manjinska vlada bivše premijerke Born održala se rekordnih 23 puta tako što je (zlo)upotrebila famozni Član 49.3 francuskog Ustava, kojim se usvajanje nekog kontroverznog zakonskog rešenja – a najčešće budžeta – može zaobići/zameniti glasanjem o poverenju vladi, što je desni LR – a posredno i RN – znalački “naplatio” političkim ucenama zvanim amandmani, posebno prilikom usvajanja kontroverznih zakona o imigraciji i reformi penzionog sistema.

Ovom oštrom zaokretu udesno direktno je kumovao bivši predsednik, desničar Nikola Sarkozi, koji još od leta 2022. otvoreno pledira za približavanje i eventualnu programsku koaliciju između Republikanaca i Renesanse (sa saveznicima). Nakon imenovanja “republikanca” Barnijea za premijera, desničari su prihvatili Makronovu pruženu ruku, izbegavši da ponove grešku iz 2017, kada je LR, nakon imenovanja “republikanca” Eduara Filipa za premijera, i njega i sve koji su se priklonili Makronu tada illico presto najurila iz svojih redova kao izdajnike.

Poslednja nepoznanica bilo je ime budućeg premijera, a Makronu je u njenom otklanjanju kao u “pomoć prijatelju” pritekla uvek dobrohotna Marin le Pen. Prošle srede Makron samo što preko usana nije prevalio ime republikanca Gzavijea Bertrana, današnjeg lidera tzv. “socijalne desnice” i predesdnika severnog regiona Gornja Francuska, istovremeno i ukletog političkog neprijatelja Marin le Pen, zbog čega je i rekla da će “oboriti” svaku vladu u kojoj bude sedeo Bertran.

KOALICIJA, KOHABITACIJA ILI “KOALITACIJA”

I tako smo, što prostom političkom eliminacijom, što uz nesebičnu pomoć onog ekstremnodesnog dela publike, došli do Mišela Barnijea koji je, prema rečima prvakinje francuske ekstremne desnice, “jedini pokazao sposobnost da sasluša sve političke parlamentarne aktere, uključujući i RN, posebno kao pojedinačno najbrojniju stranku u Skupštini”. S druge strane, Le Penova je, kao i mnogi drugi s desnih ekstrema, požurila da podseti na Barnijeovu oštrinu, naročito u pogledu imigracije, koju je pokazao proleća 2022, kandidujući se za “predsedničkog kandidata” stranke na internim izborima (osvojivši tek treće mesto), a zbog čega su ga onomad lideri i članstvo RN optužili za otvoreni politički plagijat, odnosnu još verniju kopiju lepenovskog originala.

U direktnoj pogodbi – telefonskom razgovoru nakon poslednjeg turnusa konsultacija – Marin le Pen je Makronu pružila čvrste garancije da, za razliku od celog levog bloka, neće odmah potegnuti pitanje poverenja Barnijeovoj vladi, već da će sačekati i prosuditi “u zavisnosti od slučaja”.

Na tragu gorepomenute kontroverzne vladine interne note, “vlada u ostavci” premijera Atala u međuvremenu je celog leta predano radila na skicama glavnih crta predstojećeg budžeta i zaokruživanju drugih političkih planova upravo kao da je u punom mandatu – mimo svih ovlašćenja predviđenih opisom njenih “tehničkih poslova”. Time se samohvalisavo podičio i sam Atal prilikom ceremonije primopredaje dužnosti, podsetivši novog premijera na sve dosijee koji ga čekaju na stolu.

U nedostatku prave odrednice za ovaj politički projekat neko je izmislio kovanicu “koalitacija”, jer se ne ni radi o klasičnoj koaliciji već o svojevrsnoj fuziji dve nesrazmerno parlamentarno predstavljene političke grupacije, niti o kohabitaciji jer “vladajuća” Renesansa čini gotovo tri četvrtine manjinske parlamentarne podrške Barnijeovoj vladi od jedva nešto više od 210 poslanika.

Jedinu iole pozitivnu stranu izbora Barnijea za premijera zaduženog za obrazovanje široke koalicije (!?) i spremnog na otvaranje prema levici (!?) poznavaoci prilika vide u njegovom velikom političkom iskustvu – zli jezici će reći od 50 godina provedenih na vlasti, ne samo u Francuskoj već pre svega u EU, gde će svakako naći argumente da odbrani francusku više nego delikatnu budžetsku situaciju i tako umirujuće delovati na uvek surevnjive “faktore globalnog ekonomskog i finansijskog tržišta”.

Predavši opstanak svoje nove vlade direktno u ruke Marin le Pen i njenim političkim prohtevima, Makron je u potpunosti izneverio tekovine “republikanskog fronta”, koji je predstavljao poslednji bedem pred nadirućom ekstremnom desnicom, i potpuno razvejao sve iluzije u pogledu svog davnašnjeg obećanje iz maja 2017, kada je prvi put izabran za predsednika, da će za sva vremena otkloniti svaku pomisao da iko više glasa za RN Marin le Pen. Njegovo političko geslo “u isto vreme i levo i desno” izvitoperilo se u “u isto vreme i desno i ekstremno desno”.

Različite političke agende političkih aktera, u prvom redu LFI i RN, kao i njihovi aktuelni i budući postupci, opredeliće i ishod njihove aktuelne političke putanje, posebno u perspektivi predsedničkih izbora 2027. godine. Antiprotivno inaćenje LFI polako diskredituje čitavu levicu, a pasivno-agresivna kooperativnost Marin le Pen samo dodatno banalizuje njene političke nazore, neumitno ih čineći sve bližim (apsolutnoj) vlasti. Da izbegnemo onu već izanđalu meteorološku metaforu, reći ćemo da Francusku čeka veoma “uzbudljiva” politička jesen.

foto: ap

Žitije Barnijeovo

Ovaj sedamdesettrogodišnji brđanin iz Albervila u francuskoj alpskoj oblasti Savoja prekaljeni je aparatčik francuske republikanske (degolovske) desnice – svoju pedesetogodišnju političku karijeru proveo je u svim ešalonima vlasti– od lokala, preko parlamenta i ministarskih pozicija.

Kao onaj poslovični enigmatični teča sa svih porodičnih fotografija, uvek “tu negde”, Barnije će usled manifestnog manjka harizme i političke preduzimljivosti uvek ostati nekako u senci, uvek u drugom ešalonu desničarskih političkih lidera. Nepogrešivo duhoviti Širak zvao ga je “instruktor skijanja”, govoreći za Barnijea da “jeste tunjav, al’ je efikasan”.

Stoga nije ni čudo što je ostao toliko dugovečan. Osim što je 1978, u 27. godini, bio najmlađi poslanik Pete republike (nekad je to, za Četvrte republike, u istoj dobi bio Žan-Mari le Pen, na šta bi cinik danas rekao “razlika je ista”) – podosta pre nego što se Makron uopšte rodio, Barnije je bio ministar trojice francuskih predsednika (kohabitacija s Miteranom i vlast sa Širakom i Sarkozijem), i u tome bio veoma uspešan, posebno 1993–1995 kao ministar za životnu sredinu (kako se ekologija nekad zvala), u čemu je bio svojevrsni vizionar u francuskoj politici. Neki su mu odmah spočitnuli i kontroverzno glasanje protiv dekriminalizacije homoseksualnosti 1982, ali cela desnica tada je listom glasala protiv. Neka davna vremena.

Konačno, Barnije se naročito istakao ne samo kao evropski komesar u različitim resorima, već pre svega kao neumoljivi pregovarač EU tokom notorog Brexita, gde je od 2016. do 2021, s različitim ovlašćenjima, čitav proces ispratio od početne euforije Brexita do današnjeg mamurluka Bregreta.