Mnogo strasti, a malo ljubavi u životu Marlona Branda, glumačke legende XX veka (2)

Tokom 1960-ih, Marlon Brando je bio više na javnoj sceni nego na setu ili stejdžu. Bio je jedan od prvih koji se borio za prava crnog stanovništva Sjedinjenih Država. Rizikujući život, gotovo na nišanu pregovarao je s radikalnim crnačkim liderom Malkolmom Iksom (ubijen 1965). Davao je novčane priloge Crnim panterima. Bio je blizak prijatelj sa Martinom Luterom Kingom. Tokom istorijskog marša na Vašington, odbio je da uzme reč jer je i tada verovao da nijedan belac ne može niti ima pravo da govori u ime Afroamerikanaca, pošto on nije crn, niti zna šta je značilo biti crn. Nakon Kingovog ubistva 1968, govorio je na sahrani šesnaestogodišnjeg pripadnika partije Crnih pantera za samoodbranu Bobija Hatona, koji je 6. aprila 1968. upucan više od dvanaest puta nakon što se već predao i skinuo se do donjeg veša kako bi dokazao da nije naoružan kada je policija u jednoj sporednoj ulici Oklenda upala u zasedu.

Brando će u svojoj autobiografiji napisati da sve u životu duguje jevrejskim intelektualcima koji su ga upoznali i sa najboljim što svet može da ponudi – to jest sa umetnošću – i sa najgorim – to jest sa rasizmom.

O Holokaustu je čuo od Stele Adler kada je u Americi to malo ko pominjao. Po završetku rata, još mladi Brando učestvovaće u političkoj kampanji podrške formiranju države Izrael. Štaviše, on će insistirati na agresivnim vojnim akcijama u Palestini, ne slažući se, na primer, sa mirnijom strategijom Ben-Guriona.

Bio je protivnik aparhejda u Južnoj Africi. Snimio je 1969. antikolonijalistički film Burn! (originalni naziv Queimada).

Godine 1973. poslao je aktivistkinju Sačin Litlfeder (Malo Pero), obučenu u tradicionalnu nošnju, na dodelu Oskara da umesto njega pokuša da objasni publici koja je zviždala (i Džonu Vejnu, koji je hteo da se obračuna s njom) kako Marlon Brando odbija nagradu u znak protesta zbog negativne predstave indijanskog stanovništva Amerike u holivudskim filmovima. Mesec dana pre toga, u Ranjenom Kolenu Indijanci su se oružjem branili od vojske i policije pozivajući nadležne da istraže zločine koji su nad njima počinjeni.

APSOLUTINI PAKAO U RAJU NA TAHITIJU

Do ranih sedamdesetih, Brando je u filmskoj industriji imao reputaciju holivudskog “mrtvog čoveka”. Odbio je stotine predloga za snimanje i svaki razgovor o umetnosti započinjao razgovorom o novcu.

Brando je bio veoma inteligentan i posedovao je retku glumačku genijalnost. A problem koji inteligentni izvođač ima u filmovima je taj što je reditelj, a ne glumac, taj koji ima moć. Aksiom bioskopa je da se predstava, kao i film, “stvara” u montaži, čime se glumac dodatno udaljava od kontrole nad svojom umetnošću. Ili to čine studiji po svojoj volji. Na primer, i neki filmovi Orsona Velsa, poput Dame iz Šangaja, drastično su promenjeni i isečeni, pa su mnogo godina kasnije sklapane originalne verzije.

Hronike kažu da je pobuna protiv tog sistema možda uzrok što se Brando često ponašao “svojevoljno. To se videlo tokom snimanja rimejka filma Pobuna na brodu Baunti iz 1962, u kome je Brando tumačio Flečera Kristijana, ulogu Klerka Gejbla u originalu Frenka Lojda iz 1935. godine.

Film je nazvan i “Brandoova pobuna” zbog njegovih izliva besa na setu, zbog pokušaja da izmeni scenario, zbog brojnih afera i izbog toga što je previše jeo i dobio dodatnih 20 kilograma. Svaki dan je kasnio na set po nekoliko sati i šetao okolo sa vatom zataknutom u uši kako ne bi čuo režijska uputstva. Film ga nije zanimao.

On je bio zaljubljen – u Taritu, koja će mu postati treća supruga. I razmišljao je o svom sledećem planu bekstva – da stekne jedno od živopisnih ostrva arhipelaga koji je na kraju postao egzotičan zatvor za njega i njegovu širu porodicu.

Posle 11 meseci snimanja, šestog reditelja, Bilija Vajldera, Džon Kenedi zabrinuto pita zašto grupa, koja je otišla u raj na Tahitiju, živi skoro godinu dana u apsolutnom paklu.

Neki kritičari su se pitali zašto je Brando uopšte potreban. Glumac Robert Mičam prezrivo govori: “Brando – ko je on? Tip koji gubi 15 minuta našeg vremena da se pozdravi? Izgleda da se Marlon nikada neće vratiti sa onoga sveta….”

“REKAO BIH DA VITO IZGLEDA KAO BULDOG”

Godine 1972. predsednik Paramaunt pikčersa Čarls Bludorn čvrsto i jasno kaže Frensisu Fordu Kopoli kako nema šanse da Marlon Brando glumi u predstojećoj filmskoj adaptaciji bestselera Marija Puza Kum. Bilo ko – Lorens Olivije, Bert Lancaster, Orson Vels, Entoni Kvin, producent Karlo Ponti, ali ne i Brando. “Zabranjujem vam da čak i pominjete njegovo ime!”, viče Bludorn. “Kakav sam ja onda režiser ako ne mogu ni da izgovorim to ime”, uzvraća Kopola i grabi za sebe i Branda šansu za jednu audiciju.

Kopola odlazi kod Branda u kuću sa kutijom cigara i kilogramom salame i dugo čeka u slabo osvetljenoj dnevnoj sobi. Tišinu prekida telefonski poziv, Brando, koji se pojavljuje niotkuda, podiže slušalicu i traži – sa sicilijanskim naglaskom – da ga pozovu kasnije, veoma je zauzet. Naneo je zatim lak za cipele na svoju raščupanu sedu kosu koju je začešljao vezao u rep i omotao šal oko vrata kako bi sakrio ožiljak od stare rane (po scenariju). Оn govori tiho, ali sa izrazitim prizvukom autoriteta.

“Rekao bih da Vito izgleda kao buldog”, kaže pred zapanjenim Kopolom koji sve to snima. “Ako stavite vatu iza obraza, to će mojoj vilici dati potreban izgled.”

Kopola sve to snima na video i potom ga prikazuje šefu Paramounta Bludornu, koga jedan glumac opisuje kao Gebelsa u najgorim danima. Već posle prvih sekundi Bludorn ogorčeno viče: “Nein! Nein! Ne on!” Nekoliko trenutaka kasnije priznaje: “Da, to je on! Don Vito Korleone!”

Mario Puzo, koji je napisao knjigu, zato što je izgubio mnogo novca na kocki, navodno nije poznavao ni jednog mafioza. Brando, čiji je predak Johan Vilhelm Brandau stigao u Njujork početkom 1700-ih iz Nemačke, a čije poreklo je bilo uglavnom nemačko, holandsko, englesko i irsko, u toku pripreme uloge navodno jeste upoznao jednog italijanskog mafioza iz Njujorka.

Kopola je želeo da snimi porodicu Korleone kao dinastiju rimskih vladara. Za Branda, Kum je, pre svega, Šekspirova tragedija, ali i istorija zemlje koju smatra gigantskom poslovnom imperijom, bezdušnom korporacijom čudovišta, koja se ne razlikuje mnogo od mafijaških struktura.

I pre nego što je prikazan, taj film su mnogi optuživali da glorifikuje zločin i mafiju. “Uvek sam osećao da je Kum zapravo manje o gangsterima nego o moći i moćnim porodicama, i o sukcesiji moći, i o makijavelističkom načinu na koji prava moć funkcioniše u svetu”, rekao je Frensis Ford Kopola za Bi-Bi-Si 1991. godine. Marlon Brando je to razumeo ovako: “Ljudi se ne rađaju ni loši ni dobri, to postaju u zavisnosti od okolnosti, ali države se uvek rađaju na nepravdi i krvi i retko napuštaju ove temelje…”

...

POSLEDNJI TANGO U PARIZU

Povratak Branda, koji je neko vreme bio viđen kao holivudski bivši čovek, obeležio je i film Poslednji tango u Parizu (1972) Bernarda Bertolučija o tamnoj strani seksualne revolucije, o tome kako je aritmetika slobodne ljubavi svedena na nulu i kako je sloboda tražena u maju 1968. postala ekstremni oblik sebičnosti.

U nameri da pokaže mračnu stranu seksualne revolucije, istražujući seks i psihičko nasilje između oronulog četrdesetpetogodišnjeg muškarca po imenu Pol, čija je žena upravo počinila samoubistvo i mlade žene po imenu Žana, italijanski reditelj je otišao u Pariz nadajući se da će Pola i Žanu glumiti Žan-Luj Trentinjan i francuska glumica Dominik Sanda. Oni su glumili u njegovom hvaljenom filmu Konformista iz 1970, zatim u filmu Dvadeseti vek i u filmu Vrt Vinci Kontinijevih.

Trentinjan je odbio, a odbila je i Sanda koja je, inače, bila trudna.

Žan-Pol Belmondo odbio je da ga vidi. “Ne snimam porno filmove”, rekao je.

Alen Delon nije rekao ni da ni ne.

A onda je neko predložio Marlona Branda, tada svrstanog u kategoriju holivudskih “bivših” ljudi. On to još nije tako doživljavao jer je na pomolu bio njegov povratak kroz ulogu u Kumu.

Bio mu je potreban novac nakon što je kupio polinezijsko ostrvo, finansijsku jamu bez dna.

U Hjustonovom Odsjaju u zlatnom oku (1967), adaptaciji Karsona Mekalersa, Brando je već igrao nešto slično – o poniženju koje se, sublimacijom seksualnih kompleksa, pretvara u odvratni sadizam.

U najozloglašenijoj sceni, sredovečni tužni Pol, koga igra 48-godišnji Brando, uzima mrvicu hladnog putera iz frižidera za podmazivanje i analno siluje mladu ženu po imenu Žana, koju igra francuska glumica nemačko-rumunskog porekla Marija Šnajder. Ona je imala samo 19 godina kada je snimila film.

U intervjuu iz 2007. ona je rekla da scena nije bila u originalnom scenariju. Bertoluči je kasnije objasnio kako je želeo da Marija Šnajder “reaguje kao devojka, a ne kao glumica”.

Na ideju da simulira analno silovanje došao je Brando i to rekao Mariji pre nego što su snimili tu scenu.

“Bila sam tako ljuta. Osećala sam se poniženo i da budem iskrena, osećala sam se malo silovano, i od Marlona i od Bertolučija”, rekla je Marija Šnajder. “Marlon mi je rekao: ‘Marija, ne brini, to je samo film’, ali tokom scene, iako ono što je Marlon radio nije bilo stvarno, isplakala sam prave suze. Nakon scene, Marlon me nije utešio niti se izvinio. Srećom, scena je snimana samo jednom.”

Kako piše “Indipendent”, glumica je kasnije izjavila kako je trebalo da pozove svog agenta ili advokata jer u to vreme nije znala da nisu mogli da je nateraju da uradi nešto čega nije bilo u scenariju.

Francuska novinarka i romanopisac Vanesa Šnajder je 2018. u tekstu “Moja rođaka Marija Šnajder” obraćajući joj se u drugom licu, pisala u “Njujorkeru” kako je izgledao ostatak života Marije Šnajder posle Poslednjeg tanga:

“Ova scena postaje krst koji treba da nosiš. Ceo život ćeš morati da trpiš neslane okrutne šale. U našoj kući nismo govorili o filmu. Prvi put sam čula da neko to pominje na igralištu kada sam imala pet ili šest godina: grupa dece se smejala i vikala: ‘Dodaj mi puter!’ U početku nisam obraćala pažnju na njih mada me zbunjivalo ono što govore. Ponavljali su to iz dana u dan, a ne znam zašto. Na kraju sam pitala majku o tome.

‘To je zbog filma’, odbrusi ona, iznervirana, a zatim mi brzo kaže da ne brinem o tome.

Jednom, u restoranu, konobar, uz odvratno namigivanje, pita: “Da li želite puter?” U avionu, nasmejana stjuardesa stavlja komadić putera na tanjir mada ga nisi tražila. U Rimu gde snimaš film Renea Klementa Traži se dadilja, vređaju te na ulici. Više puta si fizički napadnuta. Suočena sa naizgled beskrajnim pitanjima o tome, skrivaš svoj bol iza usiljenog smeha i odgovaraš dosetkom: ‘Ja kuvam samo sa maslinovim uljem.’”

Primorana da glumi mlađe od svojih godina i da se takmiči sa novijim licima, Marija Šnajder na kraju otkriva da je njena karijera dospela u ćorsokak. Umrla je od raka pluća 2011. Uz dugački spisak sličnih opominjućih priča, “Njujork tajms” pominje Žan Siber, miljenicu francuskog filma novog talasa, koja je završila život samoubistvom u 40. godini.

OPASNA PROFESIJA

Brandovo objašnjenje ozloglašenog posezanja za puterom je glasilo: “Osećam se krivim, ali ne žalim zbog toga…”

Govorio je da gluma nije ništa specijalno, da svi ljudi stalno glume i pretvaraju se jer je u običnom životu gluma način preživljavanja, jer svi glume, ali da se u profesionalnoj glumi mogu osloboditi emocije koje čovek u drugim prilikama ne bi oslobodio.

U poznijim godinama je pričao kako misli da je preterao u Poslednjem tangu u Parizu i otkrio sebe više nego što je hteo.

Bertoluči će kasnije objašnjavati da je Tango – cinema verite o Brandu, koji s njim nije razgovarao desetak godina posle filma.

U Brandovom privatnom životu, biografiji koju je objavio njegov bliski prijatelj Džordž Englund, Brando ponavlja: “Prirodno stanje čoveka je zbunjenost, očaj, strah, jedini pravi put su greške koje dovode do ovih osećanja. Ako neko hoće da postane glumac, nema izbora – treba da posrće na svakom koraku; što je katastrofa nepopravljivija, to je više istine u njoj.”

...

Srce tame gde ptice ne pevaju, samo se ubija, Brando dotiče u Kopolinoj transpoziciji u Kongu locirane novele Džozefa Konrada na Vijetnamski rat u filmu Apokalipsa sada (1979).

Sudeći po dnevniku Kopoline supruge Eleonore, to nije bio film o Vijetnamu, to je bio Vijetnam, napad ludila u trajanju od 238 dana. Vrućina, alkoholizam filmske ekipe, histerija reditelja, tajfun Olga, koji je uništio svu scenografiju.

Ulogu pukovnika Valtera Kurca, odmetnutog oficira specijalnih snaga koji je optužen za ubistvo, za koga se pretpostavlja da je lud i koga na kraju ubijaju mačetom, odbili su Džek Nikolson, Stiv Mekvin i Robert Redford, a Al Paćino se predomislio. Brando je prvo odbio, a zatim se, uz honorar od oko 9 miliona dolara, predomislio. Knjigu Džozefa Konrada Srce tame nije otvorio do početka snimanja i bio je za 18 kilograma teži nego što treba i nije smršao. Nije mu se sviđao scenaio, a ni to što se njegov lik zove Valter Kurc, jer američki odbegli specijalci se tako ne zovu. Obrijavši glavu, on ludog pukovnika igra uz malo pokreta mišića lica kao neku posmrtnu masku snimljenu u polumraku.

Kasnije će razočarano napisati: “Pokušao sam da napravim politički bioskop glumeći u filmovima kao što su Ružni Amerikanci ili Apokalipsa sada, ali su svi moji napori rezultirali još jednom laži, pokušao sam da promenim nešto van okvira – bezuspešno”.

...

PRERANA SLAVA

Brando, koji je bio disleksičan, išao je na posebne časove dikcije i retorike kada je pripremao ulogu Marka Antonija u Juliju Cezaru (1953) Jozefa Mankijeviča. Da bi se uskladio sa ostatkom glumačke ekipe, usvojio je britanski akcenat, a način na koji je izrazio svoje reči bio je neočekivano zdrav i razuman.

Engleski glumac i režiser Džon Gilgud je bio dovoljno impresioniran da zamoli Branda da učestvuje u pozorišnoj predstavi koju je režirao u Engleskoj, gde je Brando mogao da ispuni predviđanje Tenesija Vilijamsa da će preko masnog Poljaka stići do danskog princa – da igra Hamleta.

Brando je odbio. Govorio je da ne voli da igra u pozorištu – da je apsurdno to što treba iz večeri u veče u 8.30 da plače, pati, mrzi, vrišti, tuče se i razbija sve ne bi li u gledaocima probudio određenu emociju.

“Čini se da je bio jedina osoba koja nije verovala kako je dorasla takvom testu. Nije uspeo da se vrati na scenu i napuni svoje umetničke baterije, čega se britanski glumci poput Ričarda Bartona nisu plašili da urade. Brando je ugušio svoj veliki talenat odbijajući da se uhvati u koštac sa klasičnim repertoarom i savremenom dramom. Bio je sputan u svojoj potrazi jer je njegov danski princ izgubljen u pustoši holivudskih filmova koji su bili ispod njegovog talenta”, piše “Njujorker”.

Sam Brando je govorio da je gluma u Holivudu – samo trošenje života.

Ričard Barton je ocenio da je Brandov problem bio u tome što je bio jedinstven i što je prerano stekao veliku slavu. Slava je iskrivila Brandovu ličnost i njegovu sposobnost da se nosi sa svetom, jer odsečen od normalnog kontakta sa društvom nije imao vremena da odraste van reflektora.

Truman Kapoti je 1957. odleteo na snimanje filma Sajonara Džošue Logana u blizini Kjota i proveo 24 sata sa Marlonom, ili Marom, kako su ga zvale japanske služavke koje su delile sa njim krevet. Za jedno veče, pošto više nije bio na dijeti, Marlon je pojeo supu, biftek, četiri priloga, duplu porciju špageta, rolnice, par vekni, salatu, tanjir sa sirom, činiju krekera, tri kutije pirinča, popio flašu sakea i bio nezadovoljan zato što je sanjao pitu od jabuka. Kapoti nije postavljao pitanja, samo je posmatrao kako hrana nestaje u ustima najpoželjnijeg muškarca na planeti, kako su pune usne, stvorene za strastvene poljupce ili tragične primedbe, prekrivene mrvicama i masnoćom goveđeg bujona.

ZVEZDANA PRAŠINA POD KREVETOM

Brando je, sudeći po ozbiljnim i neozbiljnim medijima, biografijama i memoarima, bio u seksualnim odnosima bez obaveza i sa muškaracima (o čemu je govorio još 1976) i sa mnogo žena. Mnoge su bile udate; sa jednom se, na primer, Brando prepustio zadovoljstvima ispod kreveta na kome je ležao njen muž.

Prema njegovim memoarima Pesme koje me je naučila majka, imao je aferu s Merilin Monro, koju opisuje kao osetljivu, neshvaćenu osobu, a za koju veruje da je ubijena. I sa Grejs Keli, budućom princezom od Monaka. Žilijet Greko je samo vozio na motoru, svideo joj se fizički i ništa više. Portorikanka Rita Moreno će ga nazvati strašću svog života i pričaće kako je pokušala samoubistvo i išla kod psihijatra zbog toga što mu se stalno vraća. Jednom je, našavši nečije ženske gaćice u zajedničkom apartmanu, odlučila da mu se osveti i otišla s Elvisom Prislijem. Vratila se. U odnosu na Branda, koji je, po njenim rečima, bio “intelektualni vulkan”, Prisli joj je bio previše sirovi seljak.

Edgar Moren je u Duhu vremena plastično pokazao kako sredstva informisanja prave od olimpijaca masovne kulture vedete aktuelnih vesti. “Ona uzdižu na stepen istorijskih događaja neka zbivanja lišena svakog političkog značaja, kao što su Sorajine i Margaretine sentimentalne veze, udaje i razvodi Merilin Monro ili Liz Tejlor, porođaj Dine Lolobriđide, Brižit Bardo, Farah Dibe ili Elizabete engleske. Filmske zvezde su već ranije proglašene za božanstva. Nova struja ih je humanizovala. Masovna štampa ovim olimpijcima daje mitološku ulogu, ali zato zadire u njihov intimni život, da pronađe ljudsku sadržinu koja omogućava identifikaciju”, piše Edgar Moren.

U fabrici snova olimpijci igraju od strane studija i trač medija podjednako režirane uloge na sceni ili setu, kao i uloge u privatnom životu, o čemu, po pravilu, pričaju pred milionskim auditorijumom kao na psihijatrijskom kauču. Njihova umetnička imena se, uostalom, često razlikuju od onih koje im je dao kum po rođenju (Merilin Monro, Rita Hejvort ili “indijska princeza Ana Kašfi”).

CRNOOKA ANA KAŠFI U SARIJU

S crnookom glumicom prekrivenu sarijem, koja je sebe nazvala Ana Kašfi, Brando se oženio 1957. na iznenadnoj i pomalo tajnoj ceremoniji u Igl Roku, u Kaliforniji.

Kako je pisala “Velška revija”, ispostavilo se da je navodna indijska princeza Ana Kašfi zapravo devojka iz radničke klase Džoan O’Kalahan, ćerka Vilijama i Fibi, rođena u Dardžilingu gde je njen otac radio za Indijske državne železnice, pa su njeni roditelji, kao i mnogi Anglo-Indijci, odlučili da se presele u Veliku Britaniju nakon proglašenja indijske nezavisnosti.

Kao mlada žena, zaposlila se u mesari u Kardifu, pa u kafeu u Portkavlu, a onda se preselila u London gde je krojila krzna u Ridžent stritu, a potom i sari. Odatle odlazi u Pariz i susreće se sa filmskim ljudima koji su promenili tok njenog života. Bila je prelepa, što je bila velika pomoć, ali je bila i ambiciozna i imala neke glumačke sposobnosti.

Branda, koji je voleo egzotične žene, osvojila je svojim sarijem, ali Brando je bio neveran, brak se raspadao. Glumačka karijera Ane Kašfi je propala, što je nju odvelo u drogu, alkohol i pokušaj samoubistva. Posle dugog perioda suđenja, izgubila je starateljstvo nad njihovim sinom Kristijanom.

Za “Velšku reviju”, priča o navodnoj indijskoj princezi, za koju se ispostavilo da je devojka iz radničke klase u Kardifu i svemu posle toga ilustruje period opadanja u kome su i Britansko Carstvo i Holivud nestajali, a hladni rat imao zastrašujući efekat na kreativne industrije Los Anđelesa.

Brando je, inače, imao najmanje jedanaestoro dece, petoro sa svoje tri žene, troje sa svojom domaćicom iz Gvatemale, a ostalo troje usvojene dece je iz afera.

U martu 1972, dok je Brando u Francuskoj snimao Poslednji tango u Parizu, ta njegova prva supruga Ana Kašfi je odvela njihovog sina prvenca Kristijana, koji je tada imao 13 godina, iz škole nakon što je zapalio svoju spavaonicu i odvela ga u severni Meksiko. Brando je angažovao privatnog detektiva; on je Kristijana pronašao sa grupom hipija, koji su ga skrivali u šatoru navodno zato što im je Ana Kašfi obećala 10.000 dolara.

“NESREĆA MI JE POKUCALA NA VRATA”

Kristijan je napustio školu sa 16 godina i radio kao drvoseča i zavarivač u Kalamiju, malom gradu u državi Vašington, 1.000 milja od Holivuda i svojih zakrvljenih roditelja, koji su se sporili oko prava na starateljstvo nad njim.

Kasnije, u Los Anđelesu, Kristijan je malo boravio u očevoj kući, koja je na Malholand drajvu, na vrhu Holivudskih brda, delila prilaz sa kućom Džeka Nikolsona, a malo u kući koju mu je otac kupio u blizini, u koju je Kristijan često puštao beskućnike i drogirane prijatelje. Njegov odnos sa ocem, koji je postepeno postao samotnjak, bio je izuzetno komplikovan i raznovrstan.

Kristijan je osuđen za ubistvo iz nehata Daga Droleta zato što je, navodno, fizički zlostavljao svoju tada osam meseci trudnu devojku, Kristijanovu polusestru Čejen, ćerku Branda i njegove treće žene Tarite, koju je upoznao na snimanju filma Pobuna na Bauntiju. Brando, koji je u to vreme bio u kući, pokušao je da spase Droleta reanimacijom i pozvao hitnu pomoć. Pred kamere je izašao potpuno neprepoznatljiv i rekao: “Nesreća mi je pokucala na vrata.” Onda je zaplakao. Na Kristijanovom suđenju, na klupi za svedoke, rekao je: “Pokušao sam da budem dobar otac. Uradio sam najbolje što sam mogao”.

A Kristijan, nakon što je odrobijao, umro je 2008. u bedi, navučen na kristalni met. Kako je pisao “Gardijan”, hitno je prebačen u bolnicu 11. januara nakon što ga je Dona Geon, njegova devojka, pronašla na podu njihovog iznajmljenog stana u Holivudu. Bio je jedva pri svesti i teško je disao. Od tada do svoje smrti, u 1.47 ujutro 26. januara u holivudskoj prezbiterijanskoj bolnici, Kristijan Brando je bio u komi, održavan je u životu na respiratoru. Dok je ležao na samrti, besnele su porodične svađe, koje su zahvatile skoro svaki trenutak njegovog tragičnog, samo 49 godina dugog života.

Čejen, problematična mlada žena, postala je još povučenija i depresivnija, znatan deo života provela je u centrima za rehabilitaciju od droga i mentalnim bolnicama, pa joj je sud oduzeo sina i starateljstvo nad dečakom poverio njenoj majci Tariti, sa kojom je povremeno živela na Tahitiju. Pored suđenja Kristijanu, odvijaće se još jedna pravna drama. Čejen je tvrdila da ju je otac ignorisao kao dete i nagovarao da ubije brata. Njene interese branio je Žak Verže, poznat kao “đavolji advokat”. Poroti će reći da u Kumu Brando nije igrao ništa već da je on hladnokrvni ubica i čudovište. Na Uskrs 1995. Čejen, koja je ranije pokušala samoubistvo, otišla je iz duševne bolnice da bi posetila svoju porodicu – i obesila se s o drvo jabuke ispred kuće svoje majke. Brando nije prisustvovao njenoj sahrani.

POSLEDNJI DANI NA MALHOLAND DRAJVU

Marlon Brando je bežao iz Njujorka, a potom i od svoje profesije – u podzemne barove Harlema, na atol na okeanu, u indijanski rezervat, pa na Malholand drajv u Holivudu, gde ga je posećivao uski krug odabranih ljudi – Džoni Dep, Šon Pen i Majkl Džekson, na čiju je farmu Brando, koji je sa 80 godina i 136 kilograma teško disao, povremeno odlazio.

Jubilarnom koncertu povodom 30-godišnjice karijere Majkla Džeksona u Medison skver gardenu 7. septembra 2001. Marlon Brando prisustvuje sa Britni Spirs, Lajzom Mineli i Elizabet Tejlor.

Na zamračenoj bini svetlo je otkrivalo Marlona Branda s tamnim naočarima kako sedi na kožnoj invalidskoj stolici. “Vašington post” piše da je “održao mrzovoljno, masi polushvatljivo predavanje o stotinama, ako ne i hiljadama dece koja su izgladnjivana i osuđena na smrt u nekoj stranoj zemlji i o tome kako je Majkl Džekson jedna je od retkih duša koje pokušavaju da pomognu. Govor se slabo čuo jer je masa fanova Majkla Džekson vrištala, a u toj vrevi raspoznavao se neko ko imitira krik Kovalskog iz Tramvaja zvanog čežnja “Stelaaa!”

Za četiri dana, bombaši samoubice iz Al-Kaide poslaće avione u Kule bliznakinje. Aerodromi su zatvoreni pa Majkl Džekson poziva Branda i Elizabet Tejlor da pobegnu iz Njujorka. Luksuzni kombi kreće na put sa tri legende 20. veka, ali Brando traži da svrate u obližnji Mekdonalds, naručuje tuce čizburgera i, pojevši sve, zaspi za stolom, piše “Vašington post” pozivajući se na jednog saradnika Elizabet Tejlor. Drugi je kasnije u jednom detalju osporio tu priču. Tvrdio je da Elzabet Tejlor nije bežala, već da je otišla u crkvu da se moli za duše stradalih. U fabrici snova u biografijama često ima više mašte nego u scenarijima filmova.

Brando je preminuo od plućne fibroze u bolnici u Los Anđelesu 1. jula 2004. godine u 80. godini.

Legenda Marlona Branda mlađeg liči na obrnutog Čehova, čiji junak, lekar Jevgenij Sergejevič Dorn, na kraju drugog čina Galeba, komada o mukama umetnika kaže: “Kako su svi nervozni! Kako su svi nervozni! I koliko ljubavi… Šta ja tu mogu da uradim dete moje? Šta?”

Brandov životni saldo: talenat nevine instinktivne surovosti, mnogo pobune, mnogo “afera” (Rusi bi rekli “romana”), mnogo hrane – i malo ljubavi.