Misteriozna pečurka

Severnokorejski diktator Kim Džong Il, koji više voli da mu izgladneli podanici tepaju „Dragi vođa“, rešio je da gromoglasno proslavi 9. septembar, nacionalni praznik Severne Koreje, i time ponovo dokazao svoju neverovatnu sposobnost da priređuje iznenađenja. Ali, iako uživa u reputaciji kralja hirovitisti, u tajmingu ima određene doslednosti. Čim se primakne oktobar, Dragi vođa počinje da zamahuje moćnim oružjem za masovno uništenje iz svog „raspakovanog“ nuklearnog aresenala. Još je nejasno čime je i u koje svrhe izazvana eksplozija toliko snažna da su pečurku prečnika većeg od četiri kilometra odmah registrovali svi sateliti, ali za utehu ostaju nalazi da ona nije povećala radijaciju, čime su otklonjeni strahovi da je Kim Džong Il upriličio prvu nadzemnu nuklearnu probu na svom tlu.

PODIZANjE PRAŠINE: Eksplozija se dogodila uoči zvanične posete visokog funkcionera britanskog Forin ofisa Bila Ramela Pjongjangu i regionu, u diplomatskom pokušaju da se Kim Džong Il ponovo privoli na četvrtu rundu pregovora, u kojoj, pored SAD, učestvuju i Rusija, Kina, Japan i Južna Koreja, a čiji je cilj da se nuklearni arsenal Severne Koreje stavi pod međunarodnu kontrolu. BBC je u ponedeljak, četiri dana posle eksplozije, prvi objavio zvaničnu verziju Pjongjanga, onako kako ju je severnokorejski ministar spoljnih poslova Paek Nam Sun servirao gostu iz Velike Britanije: eksplozija je posledica akcije države da sravni sa zemljom jedno brdo da bi se izgradila hidrocentrala.

Međutim, prašina oko misteriozne eksplozije još se nije slegla u Vašingtonu. Dok CIA i srodne obaveštajne agencije proveravaju istinitost zvanične verzije Pjongjanga, u Beloj kući je zavladala ozbiljna zabrinutost da bi jedan diktator niskog rasta, koji nosi visoke potpetice i farba kosu i drži u gladi dvadesetak miliona stanovnika, koga je američki predsednik, uz Sadama Huseina i Iran, svrstao u okosnicu „osovine zla“, mogao da pomuti izborne račune manje od dva meseca pre izbora. Tapkanje u mraku povodom eksplozije smesta je iskoristio demokratski takmac Džon Keri da bi nespremnost Bušove administracije pretočio u sopstvene političke poene. On je u nedelju samoinicijativno telefonom pozvao „Njujork tajms“ i u petnaestominutnom intervjuu sasuo najoštriju paljbu na protivkandidata, optuživši ga da zbog opsednutosti Irakom čitavu zemlju izlaže neslućenoj bezbednosnoj opasnosti. Obaveštajci u tom trenutku još nisu sa sigurnošću mogli da znaju da li je Kim Džong Il rešio da napravi nuklearnu probu, ali je Keri objavio da je čak i činjenica da bi Severna Koreja mogla da zapreti takvom probom znak ozbiljne propasti diplomatije. Iako je, prema rečima novinara „Njujork tajmsa“, Keri cepteo od besa, demokratski predsednički kandidat bio je dovoljno priseban da u svojim optužbama poštedi šefa američke diplomatije Kolina Paulea, a da sve drvlje i kamenje svali na Buša. „Mislim da je ovo jedan od najozbiljnijih propusta i da je bezbednost SAD najozbiljnije ugrožena.“ Keri je i ranije upozoravao da je svojom opsednutošću da svrgne sa vlasti Sadama Huseina Buš zanemario mnogo ozbiljniju opasnost. Jer, za razliku od svrgnutog iračkog diktatora, severnokorejski ne samo da poseduje oružje za masovno uništenje, već se pred očima celog sveta hvali kako iz dana u dan unapređuje nuklearni program.

TRADICIONALNO PODSEĆANjE: Za to vreme, Kolin Pauel i Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs „razvili su se u strelce“, da bi vadili fleke zbog činjenice na koju Kim Džong Il svake godine skoro u isto vreme podseća svetsku javnost – da aktuelna administracija naprosto nema strategiju za Severnu Koreju. U jednom televizijskom intervjuu Kondoliza Rajs pokušala je da smiri naciju rekavši da je „najverovatnije reč o šumskom požaru“, iako do sada nije registrovan požar koji proizvodi džinovsku dimnu pečurku. Kolin Pauel je u intervjuu za televizijsku stanicu ABC izjavio: „Nije to više stvar samo između Severne Koreje i SAD. Sada Severna Koreja ide protiv svih svojih suseda, kojima ni najmanje nije u interesu da Severna Koreja ima nuklearno naoružanje.“ Zbog toga se SAD uzdaju u obnavljanje multilateralnih pregovora sa Severnom Korejom, a koji su već mesecima u ćorsokaku. Britanski izaslanik Ramel je nakon posete Pjongjangu izdejstvovao pristup britanske delegacije, koju će predvoditi ambasador Dejvid Slin, koji je službovao u Beogradu i na Kosovu, a koja treba da ispita tvrdnje Pjongjanga da je namera bila samo da se sruši brdo da bi se izgradila hidrocentrala. On je izrazio nadu da bi pregovori sa Pjongjangom mogli biti nastavljeni krajem meseca.

Međutim, ostaje neprijatna činjenica da se američka administracija, prvenstveno zahvaljujući brzopletosti Džordža Buša, i sama našla u ćorsokaku i da ne ume da privoli severnokorejskog lidera na razoružanje, što je Klintonovoj administraciji bilo pošlo za rukom. Nedugo pošto je došao na vlast, Buš je praktično uništio sporazum koji je 1994. godine Klintonova administracija sklopila sa Kim Džong Ilom. Po tadašnjoj pogodbi, sva nuklearna postrojenja, za koje je Kim Džong Il tvrdio da su elektrane iako su bili reaktori za fisiju, zapečaćena su i stavljena pod kontrolu međunarodnih verifikatora. Amerika se za uzvrat obavezala da će Severnu Koreju snabdevati pristojnim količinama mazuta (500.000 tona godišnje), kojim će se nadomestiti gubitak od zatvaranja nuklearnih elektrana. Takođe, SAD su Pjongjangu obećale da će umesto zapečaćenih reaktora u Severnoj Koreji izgraditi dve manje centrale koje će biti pogodne za proizvodnju električne energije, ali ne i za proizvodnju nuklearnog oružja. Uz to, SAD su ugovorile program obimne humanitarne pomoći u hrani i lekovima. Prema istom sporazumu, obe zemlje započeće punu normalizaciju odnosa i uspostavljanje diplomatskih misija. Međutim, od dolaska Bušove administracije na vlast, a naročito nakon izjave američkog predsednika da Severnu Koreju smatra otpadničkim režimom a da se njenog vođe gnuša, postalo je jasno da sporazum pada u vodu i da se odnosi zaoštravaju, pa je uvređeni severnokorejski diktator počeo da smišlja načine kako da privuče pažnju na sebe. Najpre je počeo da čačka po zapečaćenim nuklearnim postrojenjima, na šta su SAD smesta odgovorile obustavom svake pomoći i pretnjom da će presresti sve brodove kojima Severna Koreja pokušava da izveze nuklearnu tehnologiju, jedini izvor prihoda ove izolovane zemlje. Zatim je Kim Džong Il svečano pustio u rad reaktor u Jongbjonu, počeo da reciklira 8000 šipki nuklearnog goriva, što mu je sasvim dovoljno za plutonijumsku bombu. Eksperti smatraju da reaktor može da proizvodi dovoljnu količinu plutonijuma za izradu jedne bombe godišnje, a CIA smatra da bi do sledeće godine Severna Koreja mogla da stvori uslove i za proizvodnju dve uranijumske bombe godišnje.

NADMUDRIVANjE: Kim Džong Il je jasan u svojoj poruci Americi, naročito otkako je Buš objavio svoju doktrinu po kojoj SAD imaju pravo na preventivni napad. On sada zahteva od SAD da se u formi sporazuma o nenapadanju obavežu da nikada neće povesti rat protiv Severne Koreje. Tek kada takvo obećanje dobije napismeno, pristaće da ponovo zapečati reaktore. Buš, naprotiv, zahteva obrnut redosled poteza, tj. da Kim Džong Il najpre obustavi rad na nuklearnom oružju, nakon čega će početi direktni pregovori. Problem je u tome što severnokorejski diktator nema ama baš nikakvih motiva da izađe ususret američkim zahtevima. On možda jeste kapriciozan i esktravagantan, jer farba kosu i obožava holivudske spektakle iz pedesetih, ali je dovoljno razborit da zna da se njegova pregovaračka pozicija meri količinama obogaćenog uranijuma i plutonijuma. Uz to, naruku mu ide i činjenica da svi igrači u regionu imaju jak interes da se kriza reši mirnim putem.

Stručnjak za nuklearnu strategiju Instituta za studije odbrane iz Seula Kim Dae Vu smatra da se nedavna eksplozija potpuno uklapa u strategiju Severne Koreje prema Americi. „To je tipičan način da se pošalje poruka i da se Kim Džong Il pohvali da može da izazove veliki prasak kad god poželi.“ Dovoljno snažan da štrecne predsednika Buša, taman kada je ovaj u finišu kampanje uspeo da konsoliduje prednost nad Kerijem.