Maloletnice, prostitutke i milionske tužbe

Za „Vreme“ iz Rima

Sumrak vlade Silvija Berluskonija možda je već počeo. Ovo je moguć, iako ne široko prihvaćen zaključak koji se može izvući nakon poslednjih preokreta na italijanskoj, u poslednje vreme grotesknoj političkoj sceni.

U četvrtak 3. septembra Dino Bofo, glavni urednik dnevnika „Avenire“, u vlasništvu italijanske katoličke Biskupske konferencije, objavio je da podnosi ostavku. Na ovaj korak Bofo se odlučio nakon nedelju dana medijske i političke hajke koju je protiv njega poveo Vitorijo Feltri, glavni urednik dnevnika „Đornale“, čiji je vlasnik Berluskonijev brat Paolo. Sukob je počeo kada je „Đornale“ objavio vest, navodno iz policijskih izvora, prema kojoj je Bofo nedavno osuđen zbog uznemiravanja. Navodna žrtva je žena iz Ternija, grada u centralnoj Italiji, koju je, prema pisanju ovog dnevnika, Bofo uznemiravao pokušavajući da je prisili da se razvede od muža sa kojim je Bofo navodno bio u homoseksualnoj vezi.

Bofo je na optužbe i insinuacije „Đornalea“ odgovorio na stranicama svog dnevnika, ali je na kraju ipak odlučio da ustukne, uprkos tome što je imao podršku Biskupske konferencije.

Ova afera izazvala je glasne proteste italijanskih novinara i urednika. Pisanje „Đornalea“ shvaćeno je kao napad na „Avenire“, čiji je cilj slanje poruke Katoličkoj crkvi i svim onim novinama koje su kritički nastrojene prema načinu na koji Silvio Berluskoni izlazi na kraj sa pitanjima ekonomije, migracija, ali i sa svojim privatnim životom. Kako su mnogi komentatori ovog slučaja primetili, ovo je prvi put da su jedne novine meta medijske hajke koja podseća na javni linč. Ali, najviše zabrinjava činjenica da ovaj napad nije izolovan slučaj.

SERIJA TUŽBI: Jer, dok se „afera Bofo“ još krčkala, jedan od Berluskonijevih advokata podneo je tužbe protiv još dva dnevna lista – „Republike“ i „Unite“.

„Republika“ je drugi po uticaju italijanski dnevnik, poznat po svom antiberluskonijevskom stavu, dok je „Unitu“ 1923. godine osnovao Antonio Gramši, jedan od očeva nekada moćne Komunističke partije Italije. Oba lista pripadaju, dakle, grupi malobrojnih medija koji se nalaze izvan domašaja Berluskonijevog uticaja. „Republika“ je u poslednjih šest meseci bila najglasnija, zahtevajući od Berluskonija da odgovori na deset pitanja o svom navodnom „seksgejtu“. „Unita“ je takođe vrlo oštro kritikovala njegov životni stil, najviše zamerajući premijeru to što se u njegovom slučaju nakon skandala sa mladim manekenkama i devojkama za poslovnu pratnju izgubila granica između privatnog života i javne sfere.

Kako za „Vreme“ objašnjava glavna urednica „Unite“ Končita di Gregorio, Berluskoni nije tužio ovaj dnevnik za klevetu, već traži naknadu od tri miliona evra za navodnu štetu koju je pisanje „Unite“ nanelo njegovom ugledu. Tužba nije podneta zbog kriminalnog prestupa (iako bi tako trebalo da bude, u slučaju da je objavljena neistina), već je pokrenuta građanska parnica, što znači da se sud neće upuštati u analizu sadržaja spornih članaka. Končita di Gregorio kaže da je ovakva tužba „otvorena pretnja, pošto je jasno da je jedina namera tužitelja da nanese materijalnu štetu novinama“.

Sudski proces protiv „Republike“ još je „suptilniji“. Berluskoni tvrdi da su čuvenih deset pitanja koje mu je list postavio u nameri da utvrdi njegovu sposobnost da vodi zemlju, sama po sebi uvredljiva. Glavni urednik „Republike“ Ecio Maura kaže da „nema zemlje u Evropi niti u ostatku demokratskog sveta u kojoj će premijer radije otići na sud, nego da odgovori na novinarska pitanja“.

Ova dve tužbe dodatno su podgrejale ionako vrelu atmosferu, u kojoj je Berluskonijeva medijska vojska osumnjičena za prikrivanje vladinih neuspeha i premijerovih nevolja, „kako bi o njemu stvorila lepšu sliku kakva zapravo ne postoji“, kako je pisala „Republika“. Situacija se, međutim, promenila. Sve to se pretvorilo u interni sukob na italijanskoj medijskoj sceni, koja je, doduše, uvek bila politički podeljena, ali nikada ovako duboko. U tom kontekstu Nacionalna novinarska federacija Italije (FNSI, sindikalna organizacija) zakazala je za 19. septembar demonstracije u ime zaštite slobode informisanja.

PRETNJA DEMOKRATIJI: Franko Sidi, generalni sekretar FNSI-ja, kaže da iz vlade dolazi „rastuća pretnja za sve nepokorne glasove“. Ta pretnja bi, prema Sidijevom mišljenju, mogla da napravi ranu u samom srcu demokratije. Berluskonijev stav prema „neposlušnim“ medijima ima dugu istoriju. Za vreme njegovog prethodnog mandata (2001–2006) neki od najboljih italijanskih novinara uklonjeni su sa TV programa jer su kritikovali njegovu politiku.

Danas je situacija još gora, jer Berluskonijeva medijska imperija obuhvata kroz direktnu kontrolu ili preko političkog uticaja pet od sedam televizijskih kanala sa nacionalnim pokrivanjem.

Prema godišnjem izveštaju nevladine organizacije Reporteri bez granica, Italija je najniže rangirana od svih zapadnih zemalja kada je reč o slobodi govora. Italijanska medijska scena već dugo zabrinjava Reportere bez granica. Tu brigu dele i neki od vodećih svetskih magazina i dnevnika, poput španskog „Paisa“, britanskog „Ekonomista“ ili američkog „Njujork tajmsa“. Zašto? Bilo bi naivno verovati da je glavni izvor brige Berluskonijev privatni život, koji je poslednjih meseci izložen očima svetske javnosti, nakon što je Berluskonijeva žena Veronika Lario javno progovorila o nameri da se razvede.

Veronikino pismo objavila je upravo „Republika“, čiji su najbolji novinari bili angažovani na razotkrivanju Berluskonijeve afere sa devojkama za poslovnu pratnju. S druge strane, „Avenire“ se držao prilično stidljivo, iako je odande premijeru preporučeno da pređe na „umereniji“ način života. Ta preporuka je prvobitno stigla od Biskupske konferencije, u čijem je vlasništvu „Avenire“.

NERVOZA: Ima pitanja zbog kojih su nervi Berluskonijeve koalicije još tanji: ekonomija i migracije su neka od njih. „Avenire“ je bio odlučan u osudi novih imigracionih zakona koje je donela Berluskonijeva većina, poredeći ih sa neslavnim rasnim zakonima koje je donosio Musolini. Katolički deo javnosti koji čini dobar deo Berluskonijevog biračkog tela konstantno je upozoravan na opasnosti koje prete od krute bezbednosne, migracione i socijalne politike. Naposletku, dobar deo katolički orijentisanog biračkog tela oseća nelagodu zbog „nehrišćanskog“ načina života i odluka svog premijera.

Veliki deo krivice za to snosi Severna liga, Berluskonijev saveznik u vladajućoj koaliciji. Nije se slučajno, baš onog dana kada je Bofo podneo ostavku, Umberto Bosi, lider Lige, susreo sa kardinalom Anđelom Banjaskom, šefom Biskupske konferencije. Cilj sastanka bio je pokušaj da se smanji tenzija jer vrlo lako može da dovede do konačnog raskida između vladajuće većine i Katoličke crkve, koja je moćan igrač na italijanskoj političkoj sceni.

U Berluskonijevoj koaliciji raste strah od glasina o mogućem osnivanju nove stranke, koje se šire sa ciljem da se premijeru izmakne tlo pod nogama. Sudeći prema tim glasinama koje stižu iz Rima, novu partiju mogli bi da čine Pjerferdinando Kasini, katolički orijentisan političar i lider stranke CDU, i Luka Kordero di Montecemolo, predsednik Fijat Grupe i Ferarija. Ovo bi čak moglo da dovede do podela i u Demokratskoj stranci, najvećoj opozicionoj snazi, jer bi moglo da uzrokuje raskid njena dva glavna činioca: progresivnih katolika i socijaldemokrata.

KALKULACIJE: Teorije zavere su u Italiji nacionalni sport, skoro koliko i fudbal, ali u njima uvek postoji i zrnce istine. Ako bismo poput nekih komentatora i izvora unutar vladajuće većine ovoj teoriji dali nekakav kredibilitet, to bi značilo da Berluskonijev napad na opozicionu štampu ima sasvim drugo značenje: nije reč o ćudljivom raspoloženju postmodernističkog autokrate, već o proračunatom riziku pametnog kockara, što se više puta do sada pokazalo kao tačno kada je o Berluskonijevim političkim kalkulacijama reč.

Biće da je ovo poslednje jedini način da se objasni čudan napad Berluskonija na portparola Evropske komisije. Premijer i njegov ministar spoljnih poslova Franko Fratini upustili su se sa šefom Evropske komisije Žozeom Manuelom Barozom u svađu, iz koje očigledno izlaza nema. Premijer i ministar insistiraju na tome da portparol Evropske komisije ne komentariše unutrašnja pitanja Italije, sa naglaskom na migracionu politiku. Stroža politika prema ilegalnim imigrantima jedna je od glavnih bitaka Severne lige, zajedno sa reorganizacijom institucija na federalnom nivou. Besmisleno je svađati se sa Evropskom unijom, čiju podršku Berluskoni traži povodom pitanja nadzora granica, osim ako cilj svađe nije da dokaže vernost Severnoj ligi. Prepreka ima još: 2010. godina je izborna u mnogim regijama Italije. Manevri i cenkanja su već počeli kako bi se osigurale nominacije i kandidati zvučnih imena. Podrška Katoličke crkve mogla bi da bude presudna u najmanje pet regija, dok je bez podrške Severne lige praktično nemoguće obezbediti pobedu u severnom delu zemlje. Još jedan izborni poraz, nakon slabašnog rezultata na evropskim izborima, mogao bi da označi Berluskonijev kraj, iako nema naslednika na vidiku. Na kraju, to bi moglo da gurne Italiju u haos, sa rizikom koji iz toga preti političkoj i ličnoj sudbini Berluskonija i njegovih saveznika.