Mala proba velikog sukoba

Kada su u subotu 14. aprila rano ujutru novinari medijskih kuća širom sveta dobili pozive da se hitno jave u svoje redakcije jer je počeo napad Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Velike Britanije na Siriju, nema onoga ko nije osetio jezu, bar na trenutak, jer je pomislio da je svet prekoračio liniju koja vodi ka globalnom, nepredvidivom sukobu. Brzo se, srećom, ispostavilo da se nije desilo ništa tako dramatično i da su se pokazala kao tačna predviđanja da su, i pored teških reči koje su prethodnih dana razmenjivale, velike sile dobro pazile da ne pređu pomenutu liniju posle koje ne bi bilo povratka.

SAD, Britanija i Francuska saopštile su da su, kao odmazdu za navodni hemijski napad vladinih snaga na Dumu prošle nedelje, njihovi udari na Siriju pogodili „samo srce sirijskog programa za hemijsko oružje“ u Damasku i u blizini Homsa. Ispaljeno je 105 projektila, a Donald Tramp je po okončanju vazdušnih udara proglasio da je „misija ispunjena“, što je fraza koju je izgovorio bivši predsednik SAD Džordž Buš 2003. godine nakon prve faze rata u Iraku. „Britanija, Francuska i SAD upotrebile su svoju moć protiv varvarizma i brutalnosti“, izjavio je Tramp u obraćanju naciji iz Bele kuće.

Predsednik Francuske Emanuel Makron je svojoj naciji objasnio da je Asadov režim time što je „masakrirao desetine muškaraca, žena i dece upotrebom hemijskog oružja prešao ‘crvenu liniju’“; britanska premijerka Tereza Mej da nije bilo „praktične alternative upotrebi sile“ i da „cilj napada nije promena režima“. Sa ruske strane stigla je žestoka osuda i najave da napad „neće proći bez posledica“. Slično su reagovali i Iranci, ali je već u kasnijim jutarnjim satima u subotu bilo jasno da će sve ostati na rutinskoj razmeni verbalne baražne paljbe. U verbalnu razmenu vatre ubrajaju se i izjave Amerikanaca da im nije oborena nijedna raketa, Sirijaca i Rusa da je oborena 71, i to starijim, sovjetskim oružjem; potom snimak Bašara el Asada kako ulazi u kancelariju jutro posle bombardovanja sa potpisom „Jutro postojanosti“; najava novih sankcija SAD prema Rusiji zbog podrške Asadu, potom izjave da sankcija neće biti „ukoliko Moskva ne izvede novi sajber napad ili ne napravi neku drugu provokaciju“.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je rutinski odbacio rezoluciju Rusije kojom se osuđuje bombardovanje, baš kao što je na isti način pre nekoliko dana odbacio rezoluciju o osudi upotrebe hemijskog oružja, koju su podnele SAD. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš upozorio je članice Ujedinjenih nacija na odgovornost.

Žrtava bombardovanja srećom nije bilo, ni civilnih ni vojnih. Pošto je napad najavljen, sirijske snage su imale vremena da izmeste avione i drugu vrednu vojnu opremu u ruske vojne baze u Tartusu i Hmejmimu, gde su bile pod zaštitom ruske vojske i njihovih raketnih sistema. Britanski general Danford je izjavio da su Sjedinjene Države posebno odredile ciljeve gde će biti „smanjen“ rizik ruskih žrtava.

STRAH I OLAKŠANJE: Na prvi pogled izgleda da se mala proba velikog rata završila bezbolno po svaku stranu – nit pobednika, nit poraženih, a svi se hvale da su uradili baš ono što su hteli. Zadovoljan jer nije bilo najavljene eskalacije sukoba je sigurno i veći deo planete, koji u ovom ratu ne učestvuje, ali strepi kada oružjem zveckaju velike sile.

To i jeste najbolja vest posle burnih dana u Siriji i oko nje – čini se da, bar u ovom trenutku, nema nagomilane negativne energije koja se može osetiti u atmosferi pre početka velikih ratova. Jesu Rusi saopštili da će gađati rakete koje budu ispaljene na Siriju i da će ciljati mesta sa kojih su ispaljene, jeste Tramp grmeo na Tviteru da Rusi mogu da očekuju te rakete; jeste francuski predsednik Emanuel Makron motivisao javnost svoje zemlje pričama o desetinama muškaraca, žena i dece „masakriranih hemijskim oružjem, za šta je nesumnjivo odgovorna sirijska vlada“; to je činila i britanska premijerka Tereza Mej, ali je sve rađeno nekako mehanički, bez onog žara koji je pratio pripreme za ratove u Iraku 1991, bombardovanje SRJ 1999, napade na Avganistan 2001, Irak 2003, Libiju 2011. godine.

Pojavila se anketa u kojoj se tvrdi da je svega 22 odsto stanovnika Britanije podržalo učešće svoje zemlje u napadu na Siriju, sličan rezultat bio je i u Francuskoj. Političari država Evropske unije rutinski su osudili upotrebu hemijskog oružja, ali nikome osim Francuske i Britanije nije palo na pamet ni da razmatra eventualno učešće svoje vojske u ovom napadu. Kao da su se ratnohuškačke propagandne matrice izlizale, a javnost postala prezasićena ponavljanjem istog.

Ipak, ljudi širom sveta bili su zaista uplašeni i taj strah od globalnog sukoba odavno nije bio veći, a razloga za to je dovoljno. Bilo bi lepo verovati da je ovakav rasplet napetih dana u Siriji znak da će velike sile sesti za sto i pokušati da ovu krizu nekako reše mirnim putem, i da za ovu zemlju dolaze bolji dani, ali nema mnogo nade da će se tako nešto desiti.

foto: ap photo

U SIRIJI NIŠTA NOVO: Što se tiče stanja na terenu, još se nisu svi ni pribrali jer je prošla opasnost od velikog rata, kada je iz Sirije stigla vest da je u eksploziji na severu zemlje, blizu Alepa, poginulo 20 ljudi, po nekim izvorima većinom Iranaca. Sirijske vladine snage kreću ovih dana u ofanzivu na oblast Al Kadam u Jarmuku, predgrađu Damaska u kojoj se nekada nalazio ogroman izbeglički kamp u kome su živeli Palestinci. Oblast drže pod kontrolom pobunjeničke snage, među kojima su najbrojniji džihadisti Islamske države i Al Nusra fronta (Islamska država se sve ređe u svetu pominje posle propasti „kalifata“, ali njeni članovi nisu iščezli sa lica zemlje). Borbe oko preostalih ustaničkih enklava biće verovatno žestoke kao one u istočnoj Guti i samoj Dumi, a videli smo ovih dana do čega su ti sukobi doveli.

Što se tiče Dume, koja je na nekoliko dana postala svetska vest broj jedan, po izveštajima sirijskih medija, izbegli stanovnici se vraćaju u ovaj skoro potpuno razrušen grad. Ko ne veruje opisima sirijskih državnih medija, može da pročita reportaže Roberta Fiska, dopisnika „Independenta“ i verovatno najboljeg poznavaoca situacije na Bliskom Istoku među novinarima, koji je Gutu posetio odmah po završetku borbi. Ima u njegovim tekstovima potresnih svedočanstava o višegodišnjem životu 80.000 stanovnika Gute u podzemnim tunelima i skloništima, neopisivom stradanju pod bombama i granatama vladinih snaga, ali i u mučilištima u kojima su pripadnici „opozicionih“ grupa koje su kontrolisale grad ubili neobrojene stanovnike Gute po raznoraznim osnovama, najčešće zbog optužbi da su simpatizeri Asada. Ima i podatak koji se nije mogao ranije naći u svetskim medijima – da su 27. marta pripadnici Islamske države u Al Kadamu pogubili 117 zarobljenih vladinih vojnika tako što su im na ulici pucali u potiljak i sekli glave, na isti način na koji su pre dve godine vršili masovne egzekucije u drevnom amfiteatru u Palmiri. Snimci pogubljenja postavljeni su na veb-sajtu Islamske države Amak.

Osnovno pitanje za stanovnike Sirije je šta će se dalje dešavati u njihovoj zemlji, a za čitav svet šta će učiniti velike sile, koje su prvi put posle mnogo decenija direktno uključene u ratni sukob na istoj teritoriji. Najveći broj pobunjenika koji je po dogovoru sa vlastima evakuisan iz istočne Gute otišao je na sever zemlje, u Idlib, trenutno najveći grad u Siriji pod kontrolom ustanika. Jedini način da do ikakvog mira u Siriji dođe bio bi da nekakvu zajedničku vlast dele sadašnja vlada i predstavnici bar nekih opozicionih grupa, što izgleda malo verovatno dok vlada sve ustanike proglašava teroristima, a ustanici Asada i njegove pristalice zločincima i ubicama.

IGRA VELIKIH SILA: No, ovih dana smo se uverili da ni najteže reči ne moraju da znače mnogo. Utisak je da bi za kakav-takav mir u Siriji odlučujući faktor bio dogovor svih stranih sila upetljanih u krvoproliće u toj zemlji, ali u ovom trenutku takav rasplet deluje mnogo dalje nego što je to izgledalo pre nekoliko meseci. Donald Tramp je pre desetak dana ničim izazvan najavio da će se Amerikanci povući iz Sirije, a francuski predsednik Makron tvrdi da je baš on nagovorio Trampa da to ne čini; američka ambasadorka pri UN Niki Hejli izjavila je da SAD neće povući svoje snage iz Sirije dok ne ostvari sve svoje ciljeve – da se osigura da se hemijsko oružje ne koristi tako da predstavlja rizik za američke interese, da se porazi Islamska država i da se stvori dobra pozicija za posmatranje onoga što Iran radi – što zvuči kao osnova za dug ostanak. Teško da je iko od američkih zvaničnika čuo apel profesora na Univerzitetu Kolumbija Džefrija Saksa, koji je Trampa posle poslednjeg bombardovanja javno zamolio da „pobegne iz Sirije“, navodeći da je angažovanje SAD u ovoj zemlji pre sedam godina bila „katastrofa koja je stvorila Islamsku državu i druge džihadističke organizacije, a u sve je uvučena i Rusija.“ „CIA i Pentagon žele da zadrže Iran i Rusiju van Sirije, ali jednostavno nema načina da se to uradi. Napravili smo rat u Siriji, 500.000 ljudi je ubijeno, deset miliona je raseljeno… Mi kopamo sve dublje, a treba da izađemo odatle, kriza u Siriji je postala ‘trajno stanje’“, rekao je Saks.

Američki i francuski zvaničnici upozoravaju da će svaka nova upotreba hemijskog oružja vladinih snaga biti razlog za novo bombardovanje. Rusija ne pominje povlačenje iz Sirije, a ruski predsednik Vladimir Putin kaže da bi eventualni novi raketni udari na Siriju doveli do haosa u međunarodnim odnosima (cinici bi citirali domaću izreku „ne dao ti Bog da te Grci hrane i Rusi brane“). Izrael najavljuje da će nastaviti da deluje u Siriji protiv Irana, koji osuđuje svako strano angažovanje u Siriji, ne komentarišući sve duže spiskove poginulih Iranaca u toj zemlji.

U svakom slučaju, ako Organizacija za zabranu hemijskog oružja, koja trenutno pokušava da utvrdi da li je u Dumi korišćeno hemijsko oružje, objavi izveštaj o tome, malo je verovatno da će to ikoga zanimati. Učesnici upravo završenog ratno-medijskog spektakla biće sigurno zabavljeni nekim sličnim dešavanjem, a svet će nastaviti da strepi i da sa nelagodom osluškuje vesti iz Sirije.