Krvava bajka

Teško je naći istorijski presedan za ono što se prvih dana septembra dogodilo Beslanu, gradiću od 35.000 stanovnika na severoistočnoj granici ruske Republike Osetije: za svega nekoliko sati ostao je bez preko četiri stotine svojih žitelja, uglavnom osnovaca. Na pamet padaju Šumarice kod Kragujevca, gde su nacisti streljali gimnazijalce, ali čak ni oni nisu dirali mlađe od 16 godina. Biblijska priča o kralju Irodu, koji je dao pobiti sve prvorođene muške bebe u svom gradu, mogla bi da dođe u obzir, ali i ta je tragedija, ukoliko ima istorijsku podlogu, bila manja od one u Beslanu, jer čečenski teroristi nisu štedeli ni devojčice. Verovatno najbolja analogija ne nalazi se u istoriji, već u morbidnom svetu bajki, u priči o frulašu iz Hamlina, koji je jednog dana odveo svu decu iz grada i niko ih nikad više nije video… Za oko dvesta dece iz Beslana još se traga.

Za razliku od Hamlina, međutim, deca iz Beslana nisu otišla u smrt vođena čarobnim zvucima frule, već uz zvuke detonacija i rafala iz kalašnjikova. Ovih dana, ovaj gradić je poprište najmasovnije dečje sahrane koju je svet video. Lokalno groblje se naglo proširilo na obližnje livade, na kojima ojađene porodice sahranjuju svoje najbliže tamo gde stignu, a pogrebni orkestri idu od jedne do druge sveže rake. Gradske vlasti su prvobitno nameravale da sve žrtve sahrane u zajedničku grobnicu, ali su od toga odustale zbog velikog broja nestalih i neidentifikovanih žrtava, a delom i u strahu od nereda. Narod iz Beslana je, naravno, besan na Čečene, ali još više na lokalnu vlast i, pogotovo, na policiju koja nije sprečila tragediju. „Vidite ih kako stoje u velikim grupama“, rekla je jedna ojađena žena stranom novinaru, pokazujući na policajce. „To je zato što znaju da bi ih narod rastrgao na komade kad bi se razdvojili.“ Dvojica bliskih Putinovih saradnika, koji su iz blindiranih džipova pokušali da preko megafona održe govor („Borba protiv terorizma je naš najvažniji zadatak…“), oterani su pogrdama. Čak i sam Putin, verovatno najpopularniji lider Rusije u poslednjih pola veka, došao je u Beslan da obiđe bolnicu u pet sati izjutra, kako bi se sreo sa što manje ljudi.

VEKTOR SMRTI: Ono što se između prvog i trećeg septembra dogodilo u Javnoj školi broj jedan rezultat je nekoliko faktora i jedne nesrećne slučajnosti. Najpre, teroristi su bili odlično obučeni i opremljeni, a napad na školu je sigurno planiran mesecima; zatim, ruske službe bezbednosti ispoljile su gotovo kriminalnu nesposobnost; i konačno, lokalne vlasti su dozvolile da se grupa naoružanih građana u ključnom trenutku umeša i okine katastrofu. Nesrećna slučajnost je to što se jedna žica prekinula, o čemu će kasnije biti reči. Svi ti faktori su se u petak, 3. septembra slili u jedinstveni vektor smrti, koji je koštao toliko dečjih života.

Grupa koja je izvela napad, a za koju ruske vlasti tvrde da su sledbenici Šamila Basajeva, najekstremnijeg čečenskog vođe, sastojala se od trideset ljudi (i žena) od kojih je samo jedan preživeo. Ruske vlasti takođe tvrde da je osim Čečena i Ingušta (narod srodan Čečenima) bilo i Arapa iz Al Kaide (navodno iz ćelije Abu Omara al Sajefa), pa čak i jedan crnac, ali do sada to nisu ničim dokazale, niti se Arapi i crnac spominju u pričama preživelih talaca. Ono što je izvesno jeste da su teroristi bili vrlo dobro pripremljeni za izvršenje svog plana. Prema rečima Sergeja Ignjačenka, portparola ruske Savezne službe bezbednosti (FSB), bili su odeveni u NATO uniforme, pored mobilnih telefona imali su i ručne radio-stanice, pa čak i dva policijska vučjaka. Pored toga, imali su i gas-maske, kako bi izbegli sudbinu saboraca koji su pre dve godine ugušeni gasom za uspavljivanje u moskovskom pozorištu. „Naši analitičari su bili iznenađeni koliko su pouka teroristi izvukli iz incidenta u pozorištu“, kaže Ignjačenko. „Bili su pravi profesionalci.“

Ako su ruski bezbednjaci bili iznenađeni stepenom obučenosti i opremljenosti terorista, bili su još više impresionirani opsežnim pripremama za upad u školu. Naime, Javna škola broj jedan u Beslanu je tokom letnjeg raspusta bila temeljno renovirana, i izgleda da su radnici koji su izvodili radove bili Basajevljevi ljudi. Preživeli taoci su ispričali da je prva stvar koju su teroristi uradili pošto su zauzeli školu bila da podignu pod školske biblioteke, ispod koga je tokom leta bila skrivena velika količina municije i eksplozivnih sredstava. Pored toga, lažni građevinci su tokom letnjih radova u spoljnim zidovima otvorili puškarnice, koje su vešto zakamuflirali gipsom, tako da ih posle nije bio problem ponovo otvoriti. I konačno, već tokom prvih sati otmice postavili su nagazne mine na perimetar od sto metara oko škole, kako bi istovremeno sprečili juriš i otežali taocima bekstvo. Napad na rusku vojnu patrolu u blizini granice sa Ingušetijom, izveden par dana pre upada u školu, verovatno je bio diverzija sračunata da odvuče ruski garnizon iz Beslana što dalje od grada. Računica se pokazala kao tačna.

AMATERI I PROFESIONALCI: Svedočanstva o tome kako su izgledali prvi sati otmice, tokom kojih je stradalo petnaestak ljudi, još su oskudna i protivrečna, u senci užasa koji je nastupio kasnije. Napad je počeo u sredu, u devet ujutru. Odrasli taoci bili su odvojeni od dece, koja su sva bila smeštena u staru fiskulturnu salu u okviru kompleksa škole. Deca su bila okružena kablom, koji je bio povezan sa nekoliko sanduka eksploziva na raznim tačkama u sali. Drugi kabl, o koji je takođe bio okačen eksploziv, bio je razapet između dva koša u sali, a jedan sanduk bio je okačen o žicu zakačenu na plafon. Upravo ta žica i taj sanduk kasnije će se pokazati kao fatalni.

Suočene sa ovako profesionalno planiranom akcijom, ruske vlasti su reagovale sa sebi svojstvenom trapavošću. U Beslan je smesta upućen odred specijalaca Alfa, ali i velik broj vojnih i policijskih jedinica sa daleko manjim stepenom discipline i obučenosti. Zatim, vlasti nisu preduzele ništa da spreče grupu naoružanih građana da se organizuju u dobrovoljačke odrede kako bi pomogli u oslobađanju škole. Ta „pomoć“ je kasnije skupo koštala njihov grad. Druga greška bila je pristanak vlasti da komunikaciju sa teroristima održavaju putem mobilnih telefona, umesto da isključe repetitore i ostave samo fiksnu liniju. To je omogućilo otmičarima da putem mobilnih telefona budu u stalnom kontaktu sa saučesnicima u civilu van škole, koji su se vrzmali oko vojske i policije. „Tačno su znali za svaki naš korak“, priznao je kasnije Ignjačenko. Sem toga, teroristi su pratili direktan prenos opsade preko školskih televizora. „U jednom trenutku, na televiziji je rečeno da su se neki taoci javili svojima iz škole“, priča jedna žena koja je preživela. „Čečeni su se razbesneli, sve su nas ponovo pretresli, a jednog čoveka kod koga su našli mobilni ubili su na licu mesta.“

I sami teroristi napravili su stratešku grešku što već prvog ili drugog dana nisu pustili svu decu, ili bar većinu. Veliki broj talaca je preimućstvo za otmičare samo na kratak rok, dok na duži postaje opterećenje, jer tolike taoce treba ne samo čuvati da ne pobegnu, već i hraniti, pojiti i uopšte održavati u životu jer samo živi imaju vrednost za otmičare. Sem toga, decu je, kao što svaki nastavnik zna, teže kontrolisati nego odrasle, a sama ideja da bi tridesetak ljudi, ma kako dobro obučenih, mogla dugo da drži više stotina talaca, priziva katastrofu.

KOBNA ŽICA: Uprkos svemu, stvari su do petka bile koliko-toliko pod kontrolom. Ruske vlasti su otpočele pregovore sa teroristima, koji su pustili dvadesetak talaca i dozvolili da medicinsko osoblje uđe u školu i pokupi mrtve i ranjene koji su stradali prvog dana napada. Međutim, u trenutku dok su ambulantna kola već napuštala školski kompleks, odjeknula je snažna eksplozija, koja je zarušila krov stare fiskulturne sale. Mada je u prvi mah bilo rečeno da je jedna od žena iz terorističke grupe detonirala eksploziv koji je nosila oko tela, kasnije je utvrđeno da je ona žica o koju je bio okačen sanduk sa eksplozivom pukla. Ta eksplozija bila je uvod u katastrofu.

U metežu koji je nastao desile su se dve stvari: grupa dece pokušala je da pobegne, a dobrovoljci su nagrnuli da im pomognu. U jednom trenutku je izgledalo da se tragedija, uprkos svemu, može izbeći. „Teroristi su tražili od nas da odmah obustavimo vatru, a mi smo im odgovorili da mi nismo ni pucali“, ispričao je kasnije jedan policijski komandant. „Ne pucate vi, ne puca vojska, pa ko onda puca?“, pitao je terorista. Već sledećeg trenutka bilo je kasno za razgovor. „Jedan je viknuo: ‘Vaše vlasti ne cene vaše živote, pa što bismo ih mi cenili? Borićemo se dok nam ne nestane municije, a onda ćemo sve dići u vazduh’“, ispričao je jedan preživeli. Tako se i dogodilo: konačan bilans je više od 400 mrtvih, 260 nestalih i nekoliko stotina ranjenih. Gotovo nijedno domaćinstvo u Beslanu nije pošteđeno: oko tri odsto građana spada u jednu od ove tri kategorije.

Tragedija u Beslanu odjeknula je mnogo dalje od ovog gradića i doprla do svakog ćoška Rusije. Ovo je samo poslednji u dugačkom nizu napada koji se pripisuju Čečenima. Evo liste za ovu godinu: u februaru je žena-samoubica aktivirala bombu u moskovskom metrou od koje je poginulo preko četrdeset ljudi; u maju je na stadionu u Groznom (bombe ugrađene u potporne stubove) ubijen čečenski predsednik Ahmad Kadirov. U junu su stotine terorista preobučene u policijske uniforme na nekoliko sati zauzele glavni grad Ingušetije i zaređale da ubijaju prave policajce (ubili su ih preko sto pre nego što su se povukli, a vođa tog napada Magomed Jevljojev komandovao je napadom na Beslan); prošlog meseca, u sličnom napadu lažnih policajaca u Groznom ubijeno je dvadeset dvoje ljudi, a 24. avgusta žene-samoubice oborile su dva aviona i usmrtile devedeset putnika; dan uoči napada na školu desetoro je poginulo od čečenske bombe u moskovskom metrou. „Pokazali su da mogu da urade šta hoće u svakom kutku Rusije“, kaže analitičar Aleksej Mašenko.

Ono što posebno mora da zabrine jeste opšti trend u savremenom terorizmu da se ide na što „mekše“ ciljeve, sa jedinim ciljem da se izazove što veći broj civilnih žrtava. Od Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, preko Balija i Madrida do Beslana, teroristi kao da se takmiče ko će pobiti više nevinih i bespomoćnih. Ako se ovakav trend nastavi, biti vojnik ili policajac postaće jedina bezbedna zanimanja na svetu.