Komunisti na meti

U ruskoj Dumi se dogodila „revolucija“ koja se odavno činila logičnom. Ujedinjene snage centra zajedno s desnicom lako su i na brzinu oduzele komunistima niz rukovodećih funkcija u Dumi. Naredni parlamentarni izbori treba da se održe 2003. godine, i po svemu sudeći, Kremlj je odlučio da već sada krene u borbu za startnu poziciju.

Dogovorom šest poslaničkih grupa Komunističkoj partiji i njenom savezniku Agrarnoj partiji oduzeto je najpre sedam od devet mesta predsednika komisija, na primer, tako uticajnih kakve su komisije za ekonomsku politiku i preduzetništvo, za rad i socijalnu politiku. Pri tome su im ostavljena mesta u marginalnim komisijama (za kulturu, turizam i za javne i religiozne organizacije). Oduzeto im je i mesto predsednika Odbora za mandatna pitanja. U znak protesta, komunisti su podneli ostavke i na dva preostala rukovodeća mesta i najavili povlačenje sa svih funkcija. To je značilo i povlačenje Genadija Seleznjova s funkcije predsednika Dume, na čemu je insistirao Zjuganov. Odbijanje Seleznjova da se povuče dovelo je do faktičkog raskola u partiji.

„SLUČAJ SELEZNJOV„: Više od šest sati rukovodstvo KPRF-a raspravljalo je 8. aprila bez rezultata o slučaju Seleznjov. Da stvar nije jednostavna, pokazuje i Seleznjovljeva izjava o potrebi da strane još jednom iznesu mišljenje i da će konsultacije trajati još dva dana. Za Zjuganova nije bilo dileme – Seleznjov mora da podnese ostavku jer ne može predsednik Dume komunista da stoji iza rešenja liberala.

Samom Seleznjovu se nije odlazilo s funkcije i nisu mu se ostavljale privilegije, među kojima su i korišćenje helikoptera, državne dače, mnogobrojna putovanja, za koje je, kako kaže potpredsednik Dume Vladimir Žirinovski, tokom šest godina potrošio 7.000.000 dolara. Seleznjov je imao podršku i centrista i samog Vladimira Putina, koji su o njemu govorili kao o iskusnom i veštom političaru s kojim se može sarađivati. Da je Kremlju Seleznjov potreban na toj funkciji, govori i Putinova rečenica: „Dvadeset miliona građana koji su glasali za komuniste ima pravo da vidi svog predstavnika u najvišem rukovodstvu“. Za svaki slučaj, unapred su upozorili komuniste da će Seleznjov ostati na funkciji sve i da ostane bez partijske knjižice. Spor oko izbacivanja Seleznjova iz partije, za koji se borio Zjuganov, za vrh KPRF-a bio je toliko oštar da je umesto dva sata, rasprava u Predsedništvu Centralnog komiteta trajala više od šest sati. Raskol je bio neminovan.

U isto vreme, KPRF je ostao i bez funkcije još jednog svog člana – Nikolaja Troškina, šefa aparata Dume, zaduženog za finansijske tokove. Centristi su nezadovoljni njegovim radom počeli proceduru smenjivanja, ali je on sam podneo ostavku, tvrdeći da ne može da ostane na toj funkciji „u tako komplikovanoj situaciji“. Centristi su to pozdravili uz napomenu da je to trebalo da učini ranije. Svemu ovome prethodilo je oduzimanje prava glasa Seleznjovu kao predsedniku Dume na Savetu Dume, telu koje usaglašava, između ostalog, i predloge za dnevni red sednica. Pravo glasa imali su šefovi poslaničkih grupa i predsednik Dume, čime su u suštini komunisti imala dva glasa. Burna rekacija komunista, kao i samog Seleznjova, da mu je oduzimanjem glasa prekršeno ustavno pravo nije pomogla.

POSTEPENI RASPAD: Rukovodeće funkcije u Dumi podelili su u januaru 2000. komunisti i kremljovsko „Jedinstvo“, što je mnogima izgledalo neprirodno. Pokret Otadžbina – sva Rusija moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova, desne snage Jabloko i Savez desnih snaga, kao i Regioni Rusije, ostali su kratkih rukava. Ocenivši da je reč o dogovoru „agresivno-poslušne većine“, napustili su parlament, ali su se vratili već posle nekoliko nedelja, čime je izbegnuta parlamentarna kriza.

Savez Jedinstva i komunista postepeno se raspadao kako je Jedinstvo, odnosno Kremlj, okupljalo oko sebe saveznike. U Dumi je stvorena centristička grupa „četvoke“, sastavljena od Jedinstva, Otadžbine – sva Rusija, Ruskih regiona i Narodnog deputata, sposobna da podrži svaki predlog Kremlja i izglasa svaki projekat koji zahteva prostu većinu. Uz njih je, po pravilu, i Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog. Borbi protiv komunista sada su se pridružili i Jabloko i Savez desnih snaga. Komunisti su zajedno s agrarima apsolutno ostali bez podrške.

Napad na komuniste moćniji su objasnili neophodnošću da se ispravi nepravda, odnosno, da se rukovodeća mesta podele ravnopravno, u skladu s brojem mandata. U novoj podeli upražnjena mesta pripala su upravo nekada uvređenoj manjini. Kao drugi važan razlog navedena je opstrukcija komunista pri donošenju zakona. Objašnjeno je da su svojom „nekonstruktivnom pozicijom“ komunisti, koji su rukovodili komitetima, godinama direktno ili indirektno kočili donošenje ključnih reformskih zakona, o zemljištu i o radnim odnosima, na primer.

ZAOKRET ZJUGANOVA: Ogorčen gubitkom tako značajnih funkcija, lider KPRF-a Genadij Zjuganov, koji od parlamentarnih izbora nije bio sklon tome da preterano kritikuje Kremlj, okrenuo se za 180 stepeni. Po njemu je u toku uortačivanje kriminalnog režima i oligarhije, kako bi se tokom privatizacije rasprodali obradivo zemljište i prirodni monopoli. Po Zjuganovu, upravo su im zato i neophodna rukovodeća mesta u komisijama. Lider Agrarne partije Nikolaj Haritonov misli isto: preuzimanje se vrši radi provlačenja antinarodnih zakona. U zajedničkom saopštenju dva lidera levih ocenila su, kao i desničari pre dve godine, da je u Dumi formirana „agresivno-poslušna većina“. Cilj te, kako su rekli, „kremljovske šestorice“ je da se donesu zakoni koji idu u korist oligarhije i na štetu naroda.

Uvređeni komunisti i agrari odlučili su da promene taktiku: zvanično prekidanje saradnje s vlašću, napuštanje svih rukovodećih mesta i prelazak u odlučnu opoziciju, kako bi narodu objasnili kakav se „kriminalno-oligarhijski kurs“ sprovodi. Najavili su i stvaranje vlade u senci, koja neće biti samo kritička već i kreativna. Radiće se više „na mestu“ s biračima, a Zjuganov najavljuje i „masovne proteste“ 1. i 9. maja, „masovnije nego prethodnih godina“.

Ti tradicionalni protesti o kojima govori Zjuganov dosad su se više svodili na nešto nalik prazničnim manifestacijama. Na čelu povorke, s buketom crvenih karanfila, defilovao je kroz Moskvu uz Internacionalu i pratnju uglavnom starijih pristalica. Što se tiče predizborne borbe, kritika vlasti treba da se svede upravo na donošenje reformskih zakona, koji bi po proceni komunista doveli do „rasprodaje zemlje“, pogoršanja standarda ili imali loš efekat na domaće proizvođače.

KREMLJOVSKE KALKULACIJE: Jasno je da cela akcija protiv komunista nije mogla da prođe bez saglasnosti Kremlja. Komunisti su pokušali da spasu funkcije uz pomoć predsednika Vladimira Putina, ali su dobili odgovor da je reč o unutrašnjoj stvari Dume i da on nema pravo da se meša. Glasanju o preraspodeli funkcija prethodio je zatvoreni sastanak šest poslaničkih grupa na kojem je sve dogovoreno. Prisustvovao mu je i zamenik šefa predsedničke administracije Vladislav Surkov, što znači da je Kremlj i te kako bio obavešten o tome šta se sprema.

Kremlj je novom preraspodelom snaga, približavanjem desničara i centrista, u Dumi dobio stabilnu podršku od preko 300 glasova, što je već dvotrećinska većina. Nepomirljivi liberali i komunisti su se ipak složili u jednom: „revolucija“ je sprovedena upravo sada kako bi prošli ključni zakoni; naredna godina biće posvećena izborima, Kremlj i vlada moraće da misle ne na reforme, već na isplate plata i penzija; ne baš popularne zakone, koje će komunisti koristiti za antipropagandu, bolje je doneti ranije jer će imati manji efekat na izbore. U toj situaciji, može se očekivati da bi se komunisti, da su ostali na čelu komisija i da to hoće, trudili da njihovo donošenje ostave za 2003, izbornu godinu.

Putinova popularnost zasad je stabilno visoka, ali poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da komunisti takođe imaju stabilnu trećinu glasova. Predstavnici liberala tvrde da je Kremlj zabrinut zbog tendencije smanjenja autoriteta izvršne vlasti i „propredsedničkih“ partija i da namerava da se pozabavi njihovim oporavkom, zbog čega je neophodno krenuti na osnovnog političkog protivnika – levu opoziciju. Po tim navodima, glavni zadatak je da se KPRF marginalizuje, da se liši mogućnosti da koristi aparat Dume i da bude prinuđen da troši vreme i novac na formiranje vanparlamentarnih struktura.

Vladimir Žirinovski, uvek blizak Kremlju, smatra da 3. april, dan kada su komunistima oduzeta rukovodeća mesta, treba obeležiti kao njihov kraj. Nakon skoro 100 godina njihovog postojanja u Rusiji, verovatno se pre može govoriti o ozbiljnom početku kraja. Za mnoge Ruse će pravi kraj doći kada Lenjinovo telo bude izneseno iz mauzoleja na Crvenom trgu i sahranjeno u porodičnu grobnicu u Sankt Peterburgu.