Ko se mača lati

Do juna ove godine i prvih slobodnih predsedničkih izbora u Egiptu, malo ko je izvan ove zemlje znao nešto o Mohamedu Morsiju. Njegova pobeda na tim izborima dovela ga je na čelo države sa više od 80 miliona stanovnika i uvela ga u centar pažnje svetske javnosti.

I u samom Egiptu, Morsi u prethodnim godinama nije bio među vodećim političkim figurama. Skromnog, seoskog porekla, diplomu inženjera stekao je u Egiptu, a sa stipendijom egipatske vlade specijalizirao je u Americi. Predavao je na univerzitetu u Kaliforniji do 1986, kada se vratio u Egipat gde je nastavio univerzitetsku karijeru. Bio je član parlamenta od 2000. do 2005. godine i jedan od najistaknutijih lidera Muslimanskog bratstva, islamističke partije koja je prošla trnovit put od zabrane političkog delovanja, prećutne dozvole da nastavi sa aktivnostima, i zvezdanih trenutaka posle pada Mubaraka. Na parlamentarne izbore je Bratstvo izašlo kao Partija slobode i pravde, sa Morsijem na čelu. Bratstvo i Partija svetlosti, stranka tvrdih islamista, osvojili su većinu mesta u parlamentu, a onda je došao i Morsijev trijumf na predsedničkim izborima.

Tokom kampanje je u početku obećavao da će uspostaviti u Egiptu šerijatski zakon, da bi kasnije ublažio priču. U prvom obraćanju naciji poručio je da se zalaže za jedinstvo zemlje, ljudska prava, borbu protiv korupcije i obnavljanje ekonomije. Izjavio je da će nastaviti da poštuje sve ranije potpisane međunarodne ugovore, a naglasak je bio na mirovnom sporazumu sa Izraelom, koji je potpisan pre 32 godine u Kemp Dejvidu.

Sekularne snage i pripadnici drugih religija, poput hrišćana, sa zebnjom su dočekale dolazak islamiste na čelo Egipta. Postojala je i dilema kako će reagovati vojska, decenijama najmoćnija sila u državi. Kada je u avgustu ove godine Morsi zatražio od maršala Tantavija, vođe oružanih snaga, da podnese ostavku i smenio nekoliko drugih visokih oficira u vojsci i tajnoj službi, činilo se da je u toku sukob oko preraspodele moći. No, vojska je prihvatila trenutno stanje, uz prećutnu saglasnost Zapada.

Što se tiče spoljne politike, Morsi je od početka bio izuzetno aktivan. Prva zvanična poseta bila je Saudijskoj Arabiji, moćnoj zalivskoj monarhiji i rasadniku radikalnog islama, čiji su sledbenici i egipatski salafisti, saveznici Muslimanskog bratstva. Na samitu nesvrstanih u Teheranu Morsi se pojavio krajem avgusta, što je označilo ponovno uspostavljanje veza između dve zemlje, prekinutih 1979. godine kada je Egipat potpisao mirovni ugovor sa Izraelom. Morsi je u svom govoru na samitu pozvao sirijsku opoziciju da se ujedini protiv Bašara el Asada. U oktobru je uputio prijateljsko, zvanično pismo izraelskom predsedniku Šimonu Perezu, ali je u novembru oštro kritikovao Izrael kada je napao Gazu. Egipat je bio jedan od inicijatora mirovnog sporazuma koji su tada potpisali Izrael i Hamas.

Ispostavilo se da je spoljna politika mnogo lakši posao nego sređivanje unutrašnjih problema. Kada je 22. novembra Morsi izdao dekret kojim dodeljuje sebi „faraonska“ ovlašćenja, desetine hiljada ljudi izašlo je na ulice u znak protesta. Kao obrazloženje pomenutih ustavnih amandmana, Morsi je naveo da želi da spreči ostatke prethodnog režima da ometaju reforme, navodeći da je dekret privremen, do usvajanja novog ustava. Međutim, opozicija je reagovala i na Nacrt novog ustava koji je donela skupština u kojoj većinu čine islamisti, tvrdeći da taj ustav ostavlja široke mogućnosti za zloupotrebu verskih sloboda, javnog izražavanja, prava žena. Morsijev odgovor bio je raspisivanje referenduma o Nacrtu ustava. U višednevnim demonstracijama koje su prerasle u sukobe pristalica i protivnika Morsija, u Kairu je poginulo sedmoro ljudi. Morsi je 8. decembra ukinuo sporni dekret, ali od referenduma nije odustao.

Rezultati referenduma pokazali su da je većina podržala novi ustav, mada opozicija tvrdi da je glasanje propratilo bezbroj nepravilnosti i manipulacija. Međutim, sukob oko Ustava samo je jedan od problema sa kojima će se u budućnosti suočiti predsednik Egipta. Dok svet razmišlja da li Morsi vodi Egipat u islamističku diktaturu, a tvrdnje o takvoj diktaturi ponavljaju njegovi politički protivnici, iza svega zjape izneverena očekivanja Egipćana koji su poverovali da bolji život dolazi preko noći, odmah posle revolucije. Međutim, pad Mubaraka je samo otvorio Pandorinu kutiju egipatskih političkih, verskih, socijalnih podela i problema. Ti problemi su toliki da će za njihovo rešavanje Morsiju, predanom verniku, zaista biti potrebna pomoć viših sila.