Ko plaća ceh

„Mrtav i pokopan“, reči su kojima je Žan-Klod Maji, lider jednog levičarskog sindikata, opisao sudbinu spornog zakona o prvom zaposlenju zbog koga su hiljade mladih Francuza nedeljama bile na ulicama. Povukao ga je predsednik Žak Širak i ostavio premijeru Dominiku de Vilpenu, svom političkom protežeu, da odluku obrazloži narodu. U obraćanju naciji, premijer nije bio ni nalik sebi iz prethodnih dana. Zadržao je svoj aristokratski izraz, ali je arogancija, koja je samo dolivala ulje na žar demonstranata, ustupila mesto skrušenosti.

Iako je privremeni trijumf studenata ponizio podjednako i predsednika i premijera, veći ceh svakako će platiti De Vilpen koji se već nameračio da zagospodari raskošnim odajama na Jelisejskim poljima. Moćnu predsedničku stolicu pokušao je da mu do izbora naredne godine sačuva Širak, ali je posle ovog poraza izvesno da De Vilpen mora da smanji političke ambicije, jer mu je popularnost pala na najniže grane otkako je prošlog maja zauzeo mesto premijera. Prema istraživanjima javnog mnjenja koje je u nedelju objavio „Parizjen“, čak 85 odsto ispitanika smatra da su i Širak i De Vilpen izašli prilično ugruvani iz bitke oko zakona.

Zanimljivo je, međutim, da je energični ministar policije Nikola Sarkozi, bivši Širakov proteže, u ovom okršaju ostao neokrnjen. Uspeo je da održi distancu prema premijeru i predsedniku, s kojima je trenutno u nevoljnom političkom savezništvu, i time se nametne kao ozbiljan trkač u predstojećoj predsedničkoj trci.

Bez obzira na političke poene, ukus slasti od trijumfa, čak i ako je zaliven čašicom šampanjca, kako su najavljivale neke vođe sindikata, za armiju nezaposlenih Francuza brzo bi mogao da postane gorak.

Sporni zakon o prvom zaposlenju donet je nakon burnih protesta besposlene mladeži iz pariskih siromašnih predgrađa, mahom naseljenih emigrantima iz bivših francuskih kolonija. Stopa nezaposlenosti u Francuskoj među mladima iznosi blizu 24 odsto, i gotovo je najveća u Evropskoj uniji. Zakon je trebalo da ublaži veoma stroga pravila pri upošljavanju za koja su se odavno izborili sindikati, i omogući poslodavcima da brže i lakše dođu do radne snage, naročito one manje kvalifikovane. Dozvoljavao je da poslodavci radnika mlađeg od 26 godina otpuste bez obrazloženja u prve dve godine rada i oslobađao ih brojnih garancija i dažbina koje bi morali da plaćaju za stalno zaposlene. Drugim rečima, trebalo je da pruži kakvu-takvu šansu nekvalifikovanim i neobrazovanim Francuzima, onima što se sreću na aerodromima ili u bolnicama, a nije ni bio namenjen diplomcima sa Sorbone koji su se istakli u demonstracijama proteklih nedelja. Inače, stopa nezaposlenosti u Francuskoj iznosi oko deset odsto, i to se već godinama smatra jednim od najakutnijih problema. Zar nije onda bolje imati neki posao, makar i na određeno vreme nego ga nemati uopšte? Za ogroman broj mladih i obrazovanih, videli smo, odgovor je – ne. Za obespravljene i siromašne iz predgrađa odgovor je svakako – da, ali njih ovoga puta niko nije pitao.

Premijer je zakonom pokušao da reši samo vrh ledenog brega akutne nezaposlenosti i pada produktivnosti u Francuskoj. On jeste bio donet na brzinu i bez javne debate, ali niko nije očekivao ovoliku pobunu. Dubinski problemi, međutim, ostaju jer prave i istinske rasprave o teškoćama u Francuskoj još nema. Levica se nakon poraza Širaka i De Vilpena oseća ohrabreno, ali ona za sada nije u stanju da ponudi bilo šta novo. Paradoksalno, pobunjenici su ovoga puta na strani konzervativizma, čak i ako ih predvode levičari. Njihov cilj jeste da preduprede promene, a ne da se za njih izbore. Ogromna većina mladih koja je ovih dana demonstrirala na ulicama Pariza, Liona, Lila i drugih velikih univerzitetskih gradova, pokušala je da odbrani ono za šta su se njihovi roditelji izborili pre blizu četiri decenije: privredni rast, uz snažnu socijalnu zaštitu. Kao nekada u našoj zemlji, većina Francuza posao smatra doživotnim pravom, dovoljno je jednom da obezbede radnu knjižicu i posle ih zakon štiti od nemilosrdnih poslodavaca. Zakon je trebalo da smanji obaveze poslodavaca prema državi, ali tek u jednom suženom segmentu tržišta rada. Mnogo veći problem ostaju državni aparat i etatizam po kome se Francuska izdvajala od ostalih članica EU-a. Francuska bi, rečju, htela da ima sve: američku ili nemačku produktivnost, socijalnu zaštitu po ugledu na skandinavske zemlje, visok privredni rast poput Irske, i još nešto pride što Francusku čini toliko francuskom. Francuska jeste u G8, grupi najrazvijenijih zemalja na svetu. Pre nekoliko godina je Svetska zdravstvena organizacija ocenila francuski sistem zdravstvene zaštite kao najbolji. „Nismo spremni svega toga da se odreknemo“, kaže Silvi Gular, profesorka političkih nauka u pariskom Centru za međunarodne studije i istraživanja. „Jedini problem je u tome što to više ne možemo sebi da priuštimo, bar ne u ovom obliku.“ Svesni pritisaka i nužnosti promena, politička elita u Francuskoj uvek je nalazila spoljne neprijatelje – bilo da je to EU, kao što je bilo na referendumu prošlog maja, ili globalizacija, od koje strepi većina Francuza jer je poistovećuje sa jeftinom radnom snagom. Vladin potez bio bi hvale vredan da je iza njega sledila reforma celokupnog okoštalog sistema, koji sve više liči na monarhiju. Prema jednom istraživanju javnog mnjenja, čak dve trećine mladih Francuza čezne da radi u državnoj službi. Svako ko je imao priliku da stekne uvid u taj život, isto bi poželeo. „Uloga države nije da liberalizuje tržište, već naprotiv, da zbrine radnike“, smatra Žan-Danijel Levi, direktor agencije za sociološka istraživanja CSA. „Mi u Francuskoj ne tražimo da se država povuče, već da bude što prisutnija.“ To, međutim, ne može besplatno. U monumentalnom zdanju Ministarstva finansija u Parizu, svetla se automatski gase u podne, jer svi službenici listom odlaze na ručak. Koliko je ta klasa privilegovana mogli su usred protesta da vide i sami Francuzi, gledajući prigodni dokumentarac. Svaki ministar ima stan plaćen od države, a renta se kreće između četiri i sedam hiljada evra. Uz to, na raspolaganju su im razni fondovi za renoviranje tih stanova. Bivši ministar poljoprivrede Erv Gajmar utrošio je čak 400.000 evra za renoviranje službenog stana. Na raspolaganju im je i pokrivanje raznih drugih troškova, za koje čak ne moraju da se potrude da nađu pokriće. „Uzmite na sve to još i njihove ljubavnice, nezakonitu decu, raspuste… i doći ćete do sume od više od 40.000.000 evra godišnje“, kaže za „Vreme“ Nadež Ragaru, politikolog iz Pariza. „A kad dođe do štednje, niko to ne pominje, već ceh plaćaju samohrane majke, nezaposleni ili siromašni…“