Ko je u Londonu ubio Aleksandra Litvinjenka (43), odbeglog agenta ruske Federalne službe državne bezbednosti (FSB)? Strašne slike mladog, atletski građenog bivšeg obaveštajca, koji se za samo tri nedelje pretvorio u kost i kožu, izgubio kosu i pred smrt ostavio pismo u kome za svoje stanje optužuje Kremlj i Vladimira Putina lično, podstakle su lavinu stručnih, političkih i medijskih analiza i spekulacija. Neki britanski stručnjaci upozoravaju da je ovo verovatno jedno od najkomplikovanijih političkih ubistava na Britanskom ostrvu.
Poslednji dani života bivšeg ruskog agenta podsećaju na pravi lekareovski zaplet: za sada je samo izvesno da se Litvinjenko tog fatalnog dana, 1. decembra, sreo u otmenom Milenijum hotelu na Grouvenor skveru sa nekadašnjim kolegama, a sada moskovskim biznismenima Andrejom Lugovojem i Dimitrijem Kovtunom. Istog dana Litvinjenko se sreće u suši-baru na Pikadiliju i sa italijanskim stručnjakom za bezbednost Mariom Skaramelom, koji mu pokazuje i-mejl kojim im nepoznati ljudi poručuju da je njihov život u opasnosti. Prete im navodno isti ljudi koji su ubili novinarku Anu Politkovskaju. Litvinjenko ubrzo oseća prve simptome trovanja.
TRAGOVI: Eksperti tvrde da je Litvinjenko stradao od ozračenosti polonijumom-210, jakim radioaktivnim izotopom. Policija izdaje saopštenje da su tragovi radijacije otkriveni i u hotelu Milenijum gde se sreo sa bivšim kolegama, u suši-restoranu na Pikadiliju, u Litvinjenkovoj kući na severu Londona. Samo tri nedelje od fatalnog susreta sa zemljacima Litvinjenko umire.
Britanski mediji otkrivaju pismo u kome Litvinjenko saopštava da je za njegovu smrt kriv Vladimir Putin. Kremlj odbija bilo kakvu umešanost.
Već 27. novembra britanska vlada izjavljuje da pokreće zvaničnu istragu, a policija potvrđuje da su tragovi polonijuma-210 pronađeni na još dve adrese: Grouvenor stritu na otmenom Mejferu i u kancelariji ruskog milijardera Borisa Berezovskog u Don stritu, inače prijatelja preminulog Litvinjenka.
Nadležni proveravaju da li je još desetak ljudi ugroženo od mogućeg radioaktivnog trovanja, istraga se proširuje i na medicinsko osoblje koje je dolazilo u kontakt sa Litvinjenkom, a stručnjaci otkrivaju „male tragove radijacije“ u dva aviona Britiš ervejza. Kompanija poručuje da će stupiti u vezu s hiljadama putnika koji su bili na ovim letovima.
Znatne količine radioaktivnog polonijuma-210 nađene su i u telu Marija Skaramele. U istragu je uključena i Kobra, specijalna jedinica britanske vlade za vanredne situacije. Čak je ispitana i eventualna radioaktivna kontaminiranost jedne sobe u Britanskoj ambasadi u Moskvi. Prema pisanju „Komersanta“, to je soba u kojoj su ispitivani biznismeni Lugovoj i Kovtun o svom londonskom susretu sa Litvinjenkom.
Kremlj poručuje da će sarađivati sa Skotland jardom.
Britiš ervejz zvanično saopštava da je stepen radijacije u njihovim letelicama bio minimalan, da ne predstavlja nikakvu opasnost za putnike i da se vazdušni saobraćaj normalno nastavlja.
U Vašingtonu, Skotland jard u prisustvu FBI-ja ispituje Jurija Šveca, bivšeg agenta KGB-a koji je 1993. emigrirao u SAD. Bivši agent izjavljuje londonskom „Obzerveru“ da može razrešiti misteriju smrti u Londonu.
U međuvremenu, iz bolnice se javio i italijanski stručnjak za bezbednost Mario Skaramela, koji je takođe bio izložen radijaciji polonijuma-210, ali za sada nema većih zdravstvenih problema. On naglašava da ima spisak onih ruskih špijuna o kojima je govorio Litvinjenko. Dodajmo da se i bivši ruski premijer Jegor Gajdar (50), koji se u to vreme iznenada razboleo za vreme boravka u Irskoj i za koga su moskovski doktori sumnjali da je otrovan, sasvim oporavio od misteriozne bolesti i da je napustio jednu moskovsku bolnicu. Uzrok njegovih zdravstvenih problema ostao je nepoznat.
SKOTLAND JARD: Tim detektiva Skotland jarda stigao je već u ponedeljak 4. decembra u Moskvu da bi saslušali nekoliko mogućih svedoka među kojima su Andrej Lugovoj i Dimitrij Kovtun, biznismeni koji su se fatalnog dana, prvog novembra, sreli sa Litvinjenkom u Londonu.
Detektivima Skotland jarda ubrzo po dolasku na moskovski aerodrom Domodedovo postaje jasno da će se na putu do otkrivanja vinovnika smrti nekadašnjeg ruskog tajnog agenta, a sada britanskog državljanina, susresti sa mnogim pravnim, ali i političkim problemima.
Već sad je sasvim izvesno da je afera naškodila odnosima Londona i Kremlja, mada britanski zvaničnici pokušavaju da poruče javnosti da ceo događaj neće uticati na pogoršanje odnosa između dve zemlje. Međutim, Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije, nedvosmisleno je rekao: „Naravno da će ovaj događaj uticati na pogoršanje odnosa!“
Između Rusije i Britanije nema sporazuma o ekstradiciji: Rusija je 1996, potpisujući Evropsku konvenciju o ekstradiciji, izdejstvovala za sebe izuzeće pozivajući se na član 61 svoga Ustava koji kaže: „Ruski državljanin ne može biti izručen izvan granica Ruske Federacije…“ Drugim rečima, ruskim državljanima može se suditi samo u Rusiji uz učešće stranih stručnjaka. „Gardijan“ prenosi reči moskovskog advokata Dimitrija Afanasijeva da bi svaki izuzetak od ovog pravila zahtevao posebnu, drugačiju odluku ruske Dume.
S druge strane, na sve eventualne zahteve iz Londona Moskva bi odgovorila zahtevom da se pred licem ruske pravde nađu Rusi koji su zaštitu potražili u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ruski politički analitičar Sergej Markov skreće pažnju na činjenicu da Moskva već nekoliko godina bezuspešno pokušava da izdejstvuje da se pred ruskim sudom „zbog kriminalne aktivnosti“ nađe 16 emigranata, ali britansko ministarstvo unutrašnjih poslova odbija ove zahteve s obrazloženjem da su ti emigranti žrtve političkog progona i da nema izgleda da bi u svojoj domovini mogli očekivati fer suđenje. U ovoj grupi su i multimilioner Boris Berezovski, ali i Ahmed Zakajev, lider čečenskih separatista. Tu su i bivši funkcioneri ruskog naftnog giganta Jukos.
Tek što je tim britanskih detektiva Skotland jarda, predvođen šefom nove specijalne jedinice za borbu protiv terorizma, kročio na rusko tlo, ministar Lavrov je upozorio britansku vladu da se kloni „politizacije ove afere, ove tragedije“. On je to svojim britanskim kolegama preneo i na nedavnom sastanku u Briselu. Bilo je to direktno upozorenje da ruski politički vrh ne odobrava što je obelodanjena, kako oni kažu, navodna Litvinjenkova predsmrtna poruka u kojoj optužuje Kremlj i Putina lično.
On je zapravo samo ponovio reakciju samog Putina na samitu EU–Rusija, prošlog meseca u Helsinkiju („Senka političkih ubistava“, „Vreme“, 830).
Na sve ove oštre tonove iz Moskve britanska strana reagovala je tipično engleski: „Ne vidimo nikakve tenzije u odnosima naše dve zemlje. Sergej Lavrov je samo reagovao na veliko interesovanje medija.“
MIRIS NAFTE: Zapadni mediji sada su puni analitičkih tekstova koji pokušavaju da rasvetle pozadinu ubistva bivšeg agenta Aleksandra Litvinjenka. Zajednički imenitelj ovih štiva ukratko bi se mogao svesti na uverenje da ruski predsednik verovatno nije lično naredio ubistvo Litvinjenka, ali je on padre padrone, onaj koji u svojim rukama drži sve konce „kulture institucionalizovanog državnog gangsterizma“ gde se ogromno bogatstvo i uticaj stiču nasiljem, korupcijom, pljačkom neviđenih razmera. Mnogi podsećaju na činjenicu da je u Rusiji stradalo 20 novinara, oštrih kritičara Putinove politike.
U mnogim tekstovima osećaju se one stare predrasude prema Rusiji kao „carstvu zla“, koje se suštinski nikada nije promenilo. Orlando Fidžis, poznati britanski stručnjak za istoriju Rusije, povodom najnovije afere baca svetlo na jedan drugi nivo: on govori o komplikovanom kolektivnom osećanju nesigurnosti ove nacije, o zavisti i preziru prema Evropi, o tome da Putin od sveta zahteva poštovanje umesto prezira. To osećanje je urezano u nacionalnu psihu i zato toliko ljudi podržava njegovu politiku, smatra Fidžis. Putin je otvoreno optužio Zapad za „buržoasku hipokriziju“ kada je njega kritikovao što je proklamovao pravo Rusije da svoje državne neprijatelje juri i hvata po celom svetu. Zar Buš ne čini isto, proklamujući doktrinu preventivnog rata protiv čitavih država?
Ove političke analize isprepletane su sa ekonomskim interesima pa se savetuje strpljiva i pažljiva reakcija čak i da Skotland jard otkrije direktnu umešanost Kremlja u smrt Aleksandra Litvinjenka. Rusija raspolaže ogromnim rezervama nafte i gasa, a to u ovoj eri energetske krize može da bude vrlo značajno. Zar bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, koji je uporno podržavao Moskvu, nije nagrađen direktorskom foteljom u Gaspromu, kompaniji koja će izgraditi gasovod za direktno snabdevanje Nemačke ruskim gasom?
ČAR LONDONA: U Londonu danas, prema nekim procenama policije, živi oko 300.000 Rusa. U ekskluzivnim robnim kućama i luksuznim restoranima čuje se žamor na ruskom: tu ruski bogataši ćaskaju sa špijunima, britanskim političarima, biznismenima, borcima za slobodu Čečenije, raznim lovcima na zlato, novinarima željnim ekskluzivnih priča. Henri Porter, novinar „Gardijana“, ovako vidi to šaroliko društvo:
„Jednostavan razlog što Berezovski, Politkovskaja, Litvinjenko i njegov drugar, lider čečenskih separatista Ahmed Zakajev, osećaju da mogu da dođu u London, da ovde žive ili vode biznis jeste što je ovo slobodno društvo… U tome je i teškoća da se nađu Litvinjenkove ubice. One su već sigurno pobegle odavde. Ne može se reći da li je Putin naredio to ubistvo, da li je došlo iz Čečenije ili se grupa sumnjivih tipova, bivših ruskih špijuna domogla polonijuma-210 i njime ‘nahranila’ nekadašnjeg kolegu, ili je pak jedan od Litvinjenkovih saradnika odlučio da ga žrtvuje da bi naškodio Putinu. Mislim da nikada nećemo saznati istinu.“
Porter na kraju ističe da nema „čudne koincidencije“ u činjenici da su dva važna kritičara Putinovog režima ućutkana za nešto manje od sedam nedelja. On svima savetuje da pročitaju knjigu Ane Politkovskaje Putinova Rusija.
Aleksandar Litvinjenko je živeo opasno i umro misteriozno. Ko je bio „lepi Saša“, kako su ga zvali u nekim londonskim krugovima? Rođen je u Voronježu na jugozapadu Rusije. Posle gimnazije odmah se upisuje na vojnu akademiju, dolazi do čina pukovnika, ali 1988. prelazi u KGB. Posle raspada Sovjetskog Saveza prelazi u Federalnu službu državne bezbednosti (FSB). Na jednoj konferenciji za štampu 1998. Aleksandar Litvinjenko izjavljuje da su vlasti naredile da se ubije Berezovski, „Jevrejin koji je opljačkao pola Rusije“. Bomba je podmetnuta pod kola Berezovskog, stradao vozač. Slučaj ispituje Litvinjenko. Posle toga napušta službu. To je početak neobičnog prijateljstva između bivšeg agenta FSB-a i ruskog tajkuna, koga su mediji među prvima nazvali oligarhom.
Već sledeće godine Litvinjenko je uhapšen i optužen da je „prekoračio ovlašćenja“, ali je posle nekoliko meseci oslobođen. Agent ne gubi vreme, sa ženom Marinom i sinom Anatolijem preko Turske tajno napušta Rusiju 2000. godine. U Velikoj Britaniji traži i dobija politički azil. Ruske vlasti ga u odsustvu 2002. osuđuju na tri i po godine zatvora.
U novoj domovini bivši agent FSB-a Litvinjenko je samo mesec dana pre smrti dobio i britansko državljanstvo, nastavlja saradnju sa Berezovskim, piše dva knjige: u prvoj, FSB razara Rusiju, tvrdi da su mnoge eksplozije širom Rusije, u kojima je stradalo oko 230 ljudi a za koje vlast optužuje Čečene, zapravo delo službi bezbednosti koje su tim pripremale teren za drugi ratni pohod na Čečeniju. U knjizi Kriminalna grupa iz Lubjanke Litvinjenko tvrdi da u Dagestanu ruska služba bezbednosti trenira Al kaidu i da je odgovorna za 11. septembar.
U septembru 2004. Litvinjenko govori pred britanskim parlamentom o pretnjama kojima su izloženi on i njegova prodica. Rekao je i da zna imena 32 ruska špijuna koji aktivno rade u Velikoj Britaniji i pripremaju „provokacije i likividacije“.
Nedavno ubijena novinarka Ana Politkovskaja bila je njegova dobra prijateljica.
U Britaniji je Litvinjenko kontroverzna figura: za jedne je hrabar disident, whistleblower (neko ko među prvima otkriva problem, naročito u organizaciji, firmi, instituciji), za druge izdajnik i „pesnica“ oligarha.
Koliko su u pravu oni treći koji, poput „koleginice“ Julije Svetličnaje, tvrde da je Litvinjenko bio marginalizovani špijun čije informacije treba primati sa zrnom soli i pola bacati u vodu? Da li je možda reč o spektakularnom samoubistvu? Neki misle da je ovaj antikremaljski publicitet za Litvinjenka bio važniji od života. Ili su ga žrtvovali njegovi?
Kao u lekareovskim pričama, svaki se scenario čini podjednako fantastičan i neverovatan, a eto, ponekad se, kao u Litvinjenkovom životu, i stvarno događa.
