Pad režima sirijskog predsednika Bašara al Asada samo je dodatno usložnio ionako zamršenu situaciju na Bliskom istoku. Iako mnogi veruju da bi situacija u regionu baš zbog toga mogla da se smiri, ima i onih koji strahuju zbog činjenice da su snage koje su preuzele vlast u Siriji previše ekstremne da bi mir s njima bio moguć.
Grupe koje su preuzele vlast
Ofanziva koalicije opozicionih boraca „Operacija odvraćanja od agresije“ koja je dovela do pada režima sirijskog predsdednika Bašara al Asada pokrenuta je 27. novembra.
Ofanzivu je vodilo nekoliko naoružanih sirijskih opozicionih grupa predvođenih Hajat Tahrir al Šamom (HTS), što u prevodu znači Organizacija za oslobođenje Levanta, i potpomognutih savezničkim frakcijama koje podržava Turska.
HTS je najveći i najorganizovniji pokret i vladao je u oblasti Idlib godinama pre ove ofanzive. Ta grupa se smatra ogrankom Al Kaide i Islamske države, a mnoge države označavaju je kao terorističku organizaciju.
Druge grupe koje su učestvovale u operaciji bile su Nacionalni front za oslobođenje, Ahrar al Šam, Jaiš al Iza i Pokret Nur al Din al Zenki, kao i frakcije koje podržava Turska i koje potpadaju pod okriljke sirijske Narodne vojske.
Lider pobunjenika
Vođa pobunjenika je Abu Muhamed al Džavlani, što je pseudonim, i ne postoje pouzdani podaci o njegovom pravom imenu i godini rođenja.
Al Džavlani je za američku televizijsku mrežu PBS rekao da je rođen kao Ahmed al Šara i da je Sirijac čija porodica potiče sa Golanske visoravni, oblasti na granici između Sirije, Izraela, Libana i Jordana.
Rekao je da je rođen u Rijadu, glavnom gradu Saudijske Arabije, gde je njegov otac tada radio, i da je odrastao u Damasku, prestonici Sirije.
Međutim, postoje i izveštaji da je rođen u Deir ez Zoru, u istočnoj Siriji, a ima i navoda da je studirao medicinu pre nego što je postao islamistički militant.
Prema izveštajima Ujedinjenih nacija (UN) i Evropske unije (EU), rođen je između 1975. i 1979. godine, Interpol kaže da je rođen 1979. godine, a prema izveštaju libanskog lista As Safir rođen je 1981. godine.
Gde je Asad i šta je dovelo do njegovog pada
Sirijski predsednik Bašar al Asad pobegao je iz Damaska u Moskvu čime je dramatično okončao svoju skoro 14 godina dugu borbu da zadrži vlast u Siriji koja je rasparčana u brutalnom građanskom ratu.
Asadov odlazak je u oštroj suprotnosti sa njegovim prvim mesecima na mestu predsednika Sirije 2000. godine, za šta prvobitno nije bio predviđen, kada su se mnogi nadali da će biti mladi reformator nakon tri decenije gvozdene vladavine svog oca Hafeza.
Asad je igrom sudbine došao na vlast 2000. godine. Njegov otac je odgajao Bašarovog najstarijeg brata, Basila, kao svog naslednika, ali je 1994. godine Basil poginuo u saobraćajnoj nesreći u Damasku.
Bašar je vraćen u zemlju napuštajući svoju oftalmološku praksu u Londonu, a po povratku prošao je vojnu obuku i dobio čin pukovnika da bi osnažio svoj položaj kako bi jednog dana mogao da vlada.
Kada je Hafez Asad umro 2000. godine, parlament je brzo smanjio starosnu granicu za predsednika sa 40 na 34 godine.
Sa samo 34 godine Asad, oftalmolog sa zapadnjačkim obrazovanjem, pojavio se kao „štreber, tehnički potkovani ljubitelj kompjutera sa nežnim držanjem“.
Asad je u početku izgledao potpuno drugačije od svog snažnog i beskrupuloznog oca. Visok i mršav, držao se tiho i povučeno.
Njegov jedini zvanični položaj pre nego što je postao predsednik bio je šef Sirijskog kompjuterskog društva.
Njegova supruga, Asma al Ahras, kojom se oženio nekoliko meseci nakon što je preuzeo dužnost, bivša investiciona bankarka sirijskog porekla koja je odrasla u Londonu, pomogla je ulepšavanju tog imidža.
Mladi par, koji je dobio troje dece, izgledalo je kao da izbegava zamke moći. Živeli su u stanu u luksuznom okrugu Abu Rumane u Damasku, za razliku od raskošne vile poput drugih arapskih lidera.
U početku po dolasku na funkciju, Asad je oslobodio političke zatvorenike i dozvolio otvoreniji diskurs.
Međutim, suočen sa protestima protiv njegove vladavine koji su izbili u martu 2011. godine, Asad se okrenuo brutalnoj taktici svog oca u pokušaju da ih slomi.
Kako je ustanak prerastao u otvoreni građanski rat, on je angažovao vojsku razarajući gradove koje je držala opozicija, uz podršku saveznika Irana i Rusije.
Međunarodne grupe za ljudska prava ukazivale su na široku upotrebu torture i ubistava nasumice bez suda u pritvorskim centrima koje su kontrolisale sirijske vlasti.
Šta kaže Turska?
Proteklih godina umereni arapski režimi, uz tihu podršku Izraela i SAD, pokušavali su da vrate Asada u svoje okrilje, i da ga „normalizuju“ kao samo još jednog despota. Time su pokušali i da ga odvoje od njegovih iranskih sponzora.
Među tim zemljama je bila i Turska koja je želela da sa Asadom sklopi dogovor o ublažavanju sankcija, jer se na njenoj teritoriji nalazi više od tri miliona sirijskih izbeglica.
Pregovori su obustavljeni zbog Asadovog odbijanja da Ankari dodeli široku tampon zonu unutar Sirije kako bi kurdske militante držala na odstojanju. Umesto toga, Asad je nastavio napade na grad Idlib koji drže pobunjenici, zbog čega je hiljade novih izbeglica potražilo utočište u blizini granice sa Turskom.
Naizgled tursko odobravanje napada Hajat Tahrir al Šama, sugeriše da je strpljenje Turskom sa Asadom došlo do kraja.
Šta kaže Rusija?
Nakon nekoliko neproverenih informacija i nagađanja, u nedelju uveče ruski mediji su objavili da je Asad sa porodicom stigao u Moskvu, i da je dobio azil.
Iz Rusije je ranije saopšteno da je Asad napustio funkciju i zemlju posle pregovora sa „drugim učesnicima u oružanom sukobu“ i dao uputstva za miran prenos vlasti.
U saopštenju ruskog Ministarstva poslova navedeno je da Rusija nije bila uključena u te pregovore i da su njene vojne baze u Siriji u stanju pripravnosti, ali da nisu ugrožene.
Moskva je navela da je u kontaktu sa „svim grupama u sirijskoj opoziciji, koji su garantovali bezbednost ruskim vojnim bazama i diplomatskim ustanovama u Siriji“.
Šta kaže Izrael?
Izraelski premijer Benjamin Netanjahu ocenio je da je Asadov pad istorijski dan za Bliski istok.
„Asadov režim je centralna karika u iranskoj osovini zla – ovaj režim je pao“, rekao je Netanjahu.
Netanjahu je istakao da je to direktan rezultat udaraca koje je Izrael naneo Iranu i Hezbolahu, glavnim pristalicama Asadovog režima.
„Ovo je stvorilo lančanu reakciju širom Bliskog istoka svih onih koji žele da se oslobode ovog opresivnog i tiranskog režima“, naveo je Netanjahu i dodao da Izrael deluje pre svega na zaštiti svoje granice.
Izraelska vojska je saopštila da neće intervenisati povodom događaja u Siriji, ali je objavljeno i da su izraelski vojnici razmešteni u tampon zoni koju nadgledaju UN i na više mesta koja su neophodna za odbranu.
Borba na četiri fronta
DW izveštava da se Izrael bori na četiri fronta.
„Kopnene trupe se bore na četiri fronta: protiv terorizma u Judeji i Samariji, u Pojasu Gaze, u Libanu, a sinoć smo prebacili trupe na teritoriju Sirije, rekao je načelnik Generalštaba Herci Halevi Regruti u nedelju uveče.
Judeja i Samarija su izraelski nazivi za Zapadnu obalu, koja je okupirana kršeći međunarodno pravo.
Izrael je, međutim, naglasio da se vojska neće mešati u unutrašnje događaje u Siriji.
Ranije je Izrael premestio svoje snage, uključujući tenkove, u tampon zonu na okupiranoj Golanskoj visoravni. Trupe su pozicionirane „u tampon zoni i na nekoliko drugih lokacija neophodnih za odbranu“, uključujući i sirijsku stranu planine Hermon.
Šta dalje?
Politički analitičari veruju da je cilj pada Asada stvaranje privremene vlade pod uticajem SAD i Turske, dok drugi spekulišu o mogućem političkom dogovoru Rusije i SAD, koji bi mogao uključivati i rešenja za Ukrajinu.
Pored toga neki veruju da se proiranske milicije neće tek tako povući i da bi Sirija mogla da uđe u novu fazu konflikta, nalik početnim godinama građanskog rata, ali sa potpuno izmenjenim odnosom snaga.
Izvor: Al Džazira/Radio Slobodna Evropa/BBC/Rojters/AP
