Kisindžer kao nezgodan primer

Bivši američki senator i vijetnamski veteran Bob Keri nedavno je priznao da su 25. februara 1969. godine, u vijetnamskom selu Tang Pong, on i njegovi ljudi iz jednog od odreda mornaričke specijalne jedinice „foka“, kojom je tada Keri rukovodio, hladnokrvno ubili 13 nenaoružanih civila, žena i dece. Ovaj zločin, koji je uzburkao američku liberalnu javnost, nije izolovan slučaj. Tang Pong je nešto kao „stariji brat“ mnogo poznatijeg Mi Laja, koji se desio devet meseci posle Kerijevog slučaja i prilikom koga je pobijeno oko 350 civila. Masakr u selu Mi Laj je sedamdesetih ubedio široke krugove američkog javnog mnjenja da je vijetnamski rat nemoralan i unapred izgubljen. Oba incidenta otkrivaju svetskoj javnosti da kršenja ratnog prava nisu isključiv monopol diktatorskih režima i da su demokratske zemlje i te kako kadre da čine ratne zločine. U poslednjih nekoliko meseci liberalnu Ameriku uznemiruje pitanje ratnih zločina i sopstvene odgovornosti za izazivanje rata, siromaštva, gladi i nestabilnosti širom sveta. Jedna od glavnih meta kritike je Henri Kisindžer, bivši državni sekretar pod Niksonom i Fordom kao i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1973. godine. U američkoj javnosti se sve češće polemiše oko nadležnosti budućeg međunarodnog krivičnog suda za zločine počinjene od strane državnika SAD-a.

VIJETNAM, KIPAR, BANGLADEŠ…: Ugledni američki liberalni mesečnik „Harpers“, u februarskom i martovskom broju ove godine objavio je na oko šezdesetak strana svojevrsnu optužnicu protiv doktora Henrija Kisindžera. Prema pisanju ovog lista, već 1968. godine Kisindžer preko svojih tajnih kanala stupa u kontakt sa južnovijetnamskom delegacijom na pariskim mirovnim pregovorima te godine. Obećava generalima iz Sajgona da će im Nikson i republikanci učiniti bolju ponudu nego administracija Lindona Džonsona kada dođu na vlast posle novembarskih izbora 1968. Doktorova taktika je upalila i Južnovijetnamci napuštaju pregovore. Kako Kristofer Hičens, autor ovog članka, cenjeni kolumnista listova „Harpers“, „Nejšn“ i „Veniti fer“ tvrdi, rat je saboterski produžen za nepotrebne četiri godine, kada Nikson nudi Vijetnamcima identične uslove kao i demokrate na pariskim mirovnim pregovorima 1968. U tom periodu na Indokinu je bačeno dva puta više eksploziva nego tokom čitavog Drugog svetskog rata, neselektivno su korišćeni napalm i drugi bojni otrovi. Sve to bez rezultata i sa vrlo dubioznim ciljevima. Prema autoru citiranog članka, Kisindžer je do detalja bio upoznat sa mnogim pojedinačnim operacijama tipa Mi Laj i Tang Pong, što se može videti i u zbirci njegovih memoara, u knjizi Godine u Beloj kući.

Takođe, Kisindžeru se, u svetlu mnogobrojnih deklasifikovanih dokumenata, stavlja na teret da je, vodeći tzv. Komitet 40 za nacionalnu sigurnost, nadležan za odobravanje tajnih operacija CIA-e u cilju smenjivanja legalno izabrane socijalističke vlade Salvadora Aljendea u Čileu, organizovao ubistvo vrhovnog vojnog komandanta, legaliste i zaštitnika ustavnog poretka generala Šnajdera, jedne od najvećih prepreka za organizovanje vojnog puča. Ubrzo je pao i Aljende, Pinoče je došao na vlast sprovodeći teror protiv neistomišljenika da bi sprečio širenje „komunizma“ u američkom dvorištu, a izgleda i zaštitio interese pojedinih američkih transnacionalnih kompanija. Kisindžer je jednom rekao da ne vidi razlog zašto bi nekoj zemlji bilo dozvoljeno da postane komunistička i to samo zbog izborne „neodgovornosti sopstvenog naroda“. Doktor, ili kako ga Hičens naziva „najhladniji pogled na svetu“, smatrao je da je ova, inače tada najstabilnija i najdemokratskija zemlja južne Amerike, „bodež“ koji preti Americi.

Takođe, na Kipru, Kisindžer, podržavajući svoje političke saradnike, grčke generale na čelu vojne hunte, prema navodima „Harpersa“, potpomaže državni udar protiv arhiepiskopa Makariosa 1974. godine i time daje prećutnu saglasnost za tursku invaziju severnog dela ostrva. Saznavši za predstojeći državni udar u Nikoziji od grčkog novinara Demetrakopulosa, tadašnji predsednik Komiteta Senata za međunarodne odnose Vilijam Fulbrajt zatražio je od Henrija Kisindžera da američka administracija preduzme određene akcije i spreči preteću destabilizaciju regiona jugoistočnog Mediterana. Kisindžer mu je dao neubedljiv odgovor da ne može da se meša u „unutrašnje stvari“ Grčke, iako je Kipar bio suverena i međunarodno priznata država.

U Bangladešu, tadašnjem Istočnom Pakistanu, decembra 1970. godine, vojni režim iz Zapadnog Pakistana dozvolio je prve slobodne izbore, na kojima je pobedu odnela opoziciona partija šeika Mudžibura Rahmana i time dovela u pitanje vojnu i ekonomsku hegemoniju vojnog režima iz Zapadnog Pakistana nad Istočnim. Marta 1971. izveden je državni udar, šeik Mudžibur je kidnapovan i odveden u zapadni deo zemlje, a u prva tri dana oko 10.000 ljudi je masakrirano, dok je deset miliona Indusa, pod pretnjom šovinističke vojne hunte, pobeglo u Indiju. Sovjetski Savez je osudio vojni puč i genocid koji je usledio, a zvanični Vašington ostao nem. Usledio je najsnažniji demarš osoblja jedne američke ambasade Stejt departmentu ikad zabeležen. Tzv. krvavi telegram, potpisan od strane diplomatskog osoblja konzulata u Daki, optužio je svoju vladu da je zarad ulagivanja vojnom režimu iz Islamabada dozvolila svojevrsno moralno bankrotstvo, podržala genocid i rušenje demokratije i dovela u opasnost čak i živote svojih građana u Daki. Generalni konzul u Daki Arčer Blod bez odlaganja je opozvan sa funkcije, a Kisindžer je poslao poruku generalima hunte u Pakistanu zahvljujući im se na njihovoj „delikatnosti i taktu“. Pakistan je tada bio posrednik u, od očiju javnosti skrivenim, pregovorima Kine i Amerike, i Kisindžer je snažno želeo da u to vreme očuva tajnost njegovih kontakata sa komunističkom Kinom. Iz tih razloga „progledano je kroz prste“ pakistanskoj vojnoj hunti.

Godine 1975, dan pre invazije Indonezije na Istočni Timor, prilikom koje je stradalo oko dvesta hiljada ljudi, tadašnji američki predsednik Ford i Kisindžer bili su u poseti ovoj azijskoj državi. Mnogi politički komentatori nisu mogli a da ne pomisle da je možda Suharto za ovu operaciju dobio zeleno svetlo od Kisindžera i Forda. Šta su zaista oni tada razgovarali saznaćemo tek pet godina posle Kisindžerove smrti, iako se iz otkrivenih, necenzurisanih dokumenata Stejt departmenta vidi da su Ford i Kisindžer sa Suhartom ipak razgovarali o Timoru. Čak je i Kisindžer sam otkrio deo priče dvadeset godina kasnije, prilikom promocije svoje knjige Diplomatija. Na optužbu jednog od novinara da je bio umešan u invaziju na Istočni Timor, hladno je izjavio da o Timoru nikad nije raspravljao prilikom svog boravka u Indoneziji i da su mu na aerodromu, neposredno pred poletanje, Indonežani „pomenuli“ da će okupirati tadašnju portuglasku koloniju Timor. Kisindžer je izjavio da je za njega i Forda to bio prilično beznačajan događaj, samo deo procesa dekolonizacije tada prisutnog u svetu.

Naravno, mnogi dokumenti su i dalje pokriveni velom tajne, jer ih je Kisindžer zaveštao biblioteci Kongresa i spretno koristeći rupe u zakonodavstvu sprečio njihovo otkrivanje do pet godina posle sopstvene smrti. Oni su najpre čuvani na Rokfelerovom imanju, a zatim prebačeni u ovu američku državnu instituciju. Hičens, čini se s pravom, zamera Kisindžeru da su mnogi od ovih državnih dokumenata na taj način nepravedno „privatizovani“ i sklonjeni od očiju javnosti.

MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD: Današnja zvanična Amerika odlučno odbija da prihvati moguću nadležnost međunarodnog prava u slučajevima kao što je Kisindžerov. U članku koji je napisao za američki magazin „Nešional interest“, Džesi Helms, predsednik spoljnopolitičkog komiteta Senata, inače ekstremni konzervativac i republikanac, zagovara tezu da Amerika nije i neće prepustiti ni milimetar svog suvereniteta Ujedinjenim nacijama. Naime, u američkom sistemu, kada se međunarodni ugovori ratifikuju, jednostavno postaju domaći zakon. Tako, nemaju ni veću ni manju težinu nego bilo koji drugi američki normativni akt. Međunarodne ugovorne obaveze mogu biti ukinute običnim zakonom. Ovaj vremešni senator, inače jedan od najmoćnijih ljudi na Kapitol hilu, odlučno odbija i naziva smešnim tvrdnje da bi Amerikanci trebalo da žrtvuju deo svog suvereniteta za ideju međunarodne pravde, ili drugim rečima da bi trebalo da podrže ustanovljenje stalnog međunarodnog krivičnog suda čije osnivanje je inicirao UN sporazumom iz Rima 1998. godine. Helms tvrdi: „Međunarodno pravo nije oborilo Hitlera, niti je pobedilo u hladnom ratu.“ Osvrćući se na jedanaestomesečnu istragu Karle del Ponte o navodnim NATO ratnim zločinima za vreme bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, Helms misli da nijedna institucija, ni Savet bezbednosti, ni Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u Hagu, a ni budući stalni međunarodni krivični sud nisu kompetentni da sude i ocenjuju spoljnu politiku i politiku nacionalne sigurnosti SAD-a. Za konzervativne delove američke politike postoji samo jedan izvor legitimnosti za politiku SAD-a, a to je američki narod. Štaviše, ni velika većina liberalne Amerike nije spremna da prihvati primat međunarodnog prava nad unutrašnjim, kako kaže sagovornik „Vremena“ Aron Šur, stručnjak za studije nacionalizma iz Njujorka. „Kad bi se postavilo pitanje odgovornosti američkih državljana za ratne zločine, mnogi u Americi bi radije prihvatili istragu od strane Kongresa nego slučaj pred međunarodnim krivičnim sudom. Ne treba zaboraviti da smo mi Amerikanci veliki nacionalisti.“ Nedavno su dva američka kongresmena čak i predstavili nacrt zakona kojim bi se obeshrabrila saradnja sa budućim stalnim međunarodnim tribunalom. Predlog zakona uskraćuje američku pomoć svakoj zemlji koja pristupi osnivanju ovog međunarodnog krivičnog suda.