Kako je crveni talas srušio plavi zid

Globalno najpoznatiji unutrašnji politički proces, izbor predsednika Sjedinjenih Američkih Država, završen je uredno, uljudno i, sa stanovišta demokratskih procedura, uspešno. Donald Tramp će 20. januara 2025. godine, na tradicionalnoj svetkovini inauguracije novog predsednika na Kapitol hilu, položiti zakletvu i započeti svoj drugi i poslednji mandat u Beloj kući. Učiniće to pred zgradom Kongresa koji će u novom mandatu, sasvim izvesno, biti “crven”. Ne od sramote, kako je to bilo 6. januara 2021. godine, već zbog republikanskog ponosa i opšte pobede na izborima. U predvečerje izbornog dana, kao i u većem delu predizborne kampanje, ovakva scenografija i glavni protagonisti mogli su se naslutiti. Istovetno kao i da su na njihovim mestima stajali Kamala Haris, još nešto više od šezdeset dana potpredsednica SAD, i demokratski, makar, Predstavnički dom. Neretko opisivani kao “nikad neizvesniji izbori u istoriji”, hranjeni istraživanjima javnog mnjenja sa promilskim razlikama među kandidatima i u strahu od greške nevoljnim prognozama, završeni su (ne)očekivano uverljivom pobedom Republikanske partije. Američki građani, bar oni koji su koristili svoje aktivno biračko pravo, posle 5. novembra institucije i političku mapu SAD boje u republikansko crveno.

REPUBLIKANSKI CRVENA AMERIKA

Prethodna znanja, utisci, predrasude i lične preferencije kao posledice stava “Amerika je ideološki skrenula udesno” sada se mogu dokazivati činjenicama. I baš kao što je Ilon Mask, udarna igla ciljne ravnine u republikanskoj izbornoj kampanji, jedva dočekao da sa pratiocima na Iksu podeli dominantno “crvenu” mapu SAD i tako ih upozna sa rezultatima izbora, tako se sada i globalni medijski prostor nadmeće u predstavljanju analiza uzroka i posledica takvog ishoda.

Donald Tramp je najvidljiviji, a republikanci istinski pobednik izbora 2024. godine. Znamo sve o harizmi, medijskoj pažnji, osobenom karakteru i nemerljivom uticaju koji je na rezultat izbora imala ličnost Donalda Trampa, ali osvrnimo se na sledeće činjenice. U trenutku pisanja ovih redova, Republikanska partija već ima sigurnu većinu u Senatu i prkosno korača ka istovrsnoj, prostoj većini u Predstavničkom domu. Pozajmljenica iz kladioničarskog žargona u konjičkim sportovima, (upravljačka) trifekta – funkcija guvernera i većina u oba doma zakonodavnih tela saveznih država – osigurana je u čak 23 zemlje, nasuprot svega 15 u slučaju Demokratske partije. Nije zgoreg pomenuti i da će republikanci imati većinu u državnoj legislativi kolebljivog Mičigena, ali i demokratskih Minesote i Vermonta. Jedino je u Severnoj Karolini zabeležen obrnuti rezultat: pobeda Donalda Trampa uz demokratsku kontrolu zakonodavstva u narednom mandatu. Ovaj trend apsolutne nadmoći jedne partije u oba doma legislative beležimo od 2010. godine, ali je ovogodišnja dominantna pozicija republikanaca do sada nezabeležena.

Upadljivo je (ponovo) rušenje “plavog zida”, uporišta Demokratske partije koje, između ostalih, čine Viskonsin, Mičigen i Pensilvanija. Koliko se samo puta tokom predizborne kampanje moglo čuti: ko želi da postane predsednik SAD, mora da osvoji većinu u Pensilvaniji. Tramp nije uspeo samo to, nije se čak zaustavio ni na državama plavog zida, već je svoje preimućstvo kapitalizovao u svih sedam ovogodišnjih kolebljivih država. Utisak je da to ni najveći optimisti u njegovom bliskom okruženju nisu očekivali. Mičigen prednjači sa “republikanskim zaokretom” od gotovo pet odsto, u Viskonsinu je isti fenomen kvantifikovan na 1,5 odsto, Arizoni i Nevadi blizu šest odsto, u ostalim između dva i tri procentna poena, ali su obrasci ponašanja birača u svim slučajevima slični: Donald Tramp je osvojio glasove birača iz predgrađa. Naravno, nije reč o apsolutnoj većini, ali dovoljnoj da nadmaši rezultat iz 2020. godine i tadašnje uske margine Bajdenove pobede preokrene u svoju korist.

foto: ap photo

TRAMP PONOVO POBEDIO DEMOGRAFIJU

Drugo po mom sudu značajno poprište predizbornog nadmetanja bili su glasovi hispanoameričke populacije. Ova tradicionalno demokratski nastrojena demografska grupa se 2024. godine u dvocifrenim procentima (oko 13 odsto), u odnosu na 2020. godinu, okreće Republikanskoj partiji i Donaldu Trampu. U delovima Pensilvanije, a naročito u Nevadi i Arizoni, upravo oni doprinose Trampovoj uverljivoj pobedi. Teško da je bilo ko očekivao da će Tramp pobediti u čak 12 (od mogućih 14) okruga Teksasa sa većinski hispanoameričkom populacijom. Poređenja radi, 2016. godine pobedio je u svega pet. Naravno, ne bi trebalo smetnuti s uma ni brojnu populaciju arapskog porekla u Mičigenu, koja je svoj revolt prema Demokratskoj partiji i Džozefu Bajdenu upozoravajuće, očigledno bezuspešno, iskazala tokom unutarpartijskog nadmetanja demokrata u ovoj državi. Evidentno je da su u velikim brojevima na dan izbora ili apstinirali, ili glasom trećem kandidatu (što je bilo vidljivo u glasanju za Predstavnički dom) iskazali nezadovoljstvo Bajdenovom administracijom. Nezadovoljstvo stanjem ekonomije, uprkos solidnim makroekonomskim pokazateljima, nadvladalo je sentiment rigidnosti kada se pomisli na republikansku imigracionu politiku.

Demokrate su u svojim pobedama do sada posebnu zahvalnost mogle da iskažu mladim biračima do 30 godina. Oni su po pravilu sa preko 60 odsto učestvovali u pobedama demokratskih kandidata. Ove godine jedva da su premašili natpolovičnu većinu. Neko će zasluge za to pojednostavljeno pripisati Trampovom podkastu kod Rogana, drugi Baronu Trampu i njegovom uticaju na oca tokom kampanje, dok se svi mogu saglasiti sa ocenom da su i mladi za krunski kriterijum pri opredeljivanju odabrali ekonomiju i radna mesta. Percepcija je, u ovoj grupi birača, savladala brojke Bajdenove administracije.

Možda i najveće iznenađenje, makar prema rezultatima izlaznih anketa, jeste dobrano sužavanje razlike u glasovima žena. One su se, sasvim očekivano, u velikom broju opredelile da svoj glas daju Kamali Haris. Međutim, već 6. novembra možemo utvrditi da nema govora o margini razlike koja prevazilazi 30 odsto u odnosu na Trampov rezultat. Eto još jednog doprinosa, iako nemamo i konačne rezultate, legitimnosti republikanske pobede i u glasovima birača, ne samo elektora.

PERCEPCIJA EKONOMIJE JE VAŽNIJA OD DRUGIH PITANJA

Upravljanje pravom na abortus bilo je adut Demokratske partije. Jednodušni su stavovi koji podupiru tvrdnju o preimućstvu potpredsednice Haris kada se na dnevnom redu nađe ovo pitanje. Logično, istraživači javnog mnjenja opet se mogu “optužiti”za spinovanje, lošu metodologiju i varanje javnosti. Ipak, svet činjenica je posve drugačiji. Dovoljno je samo ovlaš pogledati rezultate izbora na kojima su se birači, pored kandidata, izjašnjavali i o pravu na abortus. U sedam od 10 saveznih država proširena su prava u ovoj oblasti. Štaviše, u (republikanskom) Misuriju poništena je apsolutna zabrana, a na Floridi podrška proširenju prava u odnosu na šestonedeljnu zabranu nije bila dovoljna samo zato što je postignut rezultat od 57 odsto, umesto potrebnih 60 odsto glasova. Arizona i Nevada, premda svoje poverenje poklanjaju Trampu, povodom prava na abortus glasaju “demokratski”. Jedino se za Severnu Dakotu (41 odsto) i Nebrasku (49 odsto) može pouzdano reći da su istom ideološkom linijom odlučivale o predsedniku i pravu na abortus. Ipak, zaključak je da upravljanje pravom na abortus ne doprinosi presudno izgradnji nacionalnog profila kandidata. Preciznije, Amerikanci smatraju da ima i važnijih pitanja.

SVETLA TAČKA DEMOKRATSKE PARTIJE SENATOR RUBEN GAJEGO

U crvenom talasu koji je preplavio SAD “od istoka do zapada”, nazire se plava tačka koja demokratama daje zrno nade. U pitanju je pobeda u Arizoni za mesto u Senatu, koji će, uprkos tome, kontrolisati republikanci sa 53 naspram 47. Saznanje demokrata da su izgubili u Ohaju, odnosno da će Šerod Braun posle tri puna mandata svoje mesto prepustiti biznismenu kolumbijskog porekla Berniju Morenu i učiniti ga prvim republikancem latinameričkog porekla u Senatu, ustremilo je pažnju ka ovoj državi sunčanog pojasa. Bila je to, ujedno, i “najskuplja” predizborna kampanja u nadmetanju za mesto u Senatu, čiju je završnu fazu, baš kao i 2022. godine kada je na izbornom listiću bio izabrani potpredsednik Vens, obeležilo Trampovo pojavljivanje na mitingu i otvorena podrška Berniju Morenu. Braunovu sudbinu podelio je i Džon Tester u Montani. Senator u tri mandata, ubedljivo gubi od Tima Šihija dokazujući tezu da je ruralna Amerika dominantno republikanska.

Da Trampova podrška nije presudna čak ni u državama u kojima je u predsedničkoj trci ubedljivo preokrenuo rezultat u odnosu na 2020. godinu osetila je Keri Lejk, republikanska kandidatkinja za mesto u Senatu koje dolazi iz Arizone. Baš kao i Ohajo, Arizona će imati prvog senatora latinoameričkog porekla, uz bitnu razliku: to će biti demokrata Ruben Gajego. Nekadašnji marinac, diplomac Univerziteta Harvard, odrastao je u čikaškoj radničkoj porodici i već ima izgrađen profil kogresmena budući da je služio pet mandata u Predstavničkom domu. Trend izbora demokratskih senatora, započet 2018. godine, prkosi “crvenilu” Arizone i čini je otpornom na crno-bele klasifikacije. Uprkos zaokretu u opredeljivanju latinoameričke populacije nauštrb demokrata, Gajego svojoj partiji pruža nadu: ova demografska grupa nije sasvim izgubljena.

ZAR JE VAŽNO KO JE KRIV?

Republikanci su nakon izbornog neuspeha 2012. godine pokrenuli proces unutrašnjeg preispitivanja: šta je krenulo po zlu. Sve to je sažeto prikazano u izveštaju koji se kolokvijalno naziva autopsijom Republikanske partije. Imajući na umu izborni rezultat 2016. godine, reklo bi se da su načinili pravi potez u pravo vreme, premda je teško utvrditi da li je tekst autopsije bio vodič za izbornu pobedu ili se, jednostavno, dogodio Donald Tramp.

Pred demokratama je 2024. godine isti zadatak, pitanje je samo da li ima kadrih i voljnih da ga ispune. Nedostajao im je nacionalni profil kandidata. Baš ona boljka koja je identifikovana u internoj autopsiji iz 2015. godine. Kamala Haris je upadljivo želela diskontinuitet u odnosu na Bajdenovu administraciju, ali je utisak da nije uspela da “pobegne iz svoje kože” i uloge slabo vrednovanog potpredsedničkog učinka u aktuelnoj administraciji. Nesumnjivo da (ne)zadovoljstvo kandidatom direktno utiče na izbornu participaciju. Imajući na umu da je 2024. godine, prema preliminarnim procenama, glasalo oko 700000 birača manje nego 2020. godine, jasno je da i u tom segmentu sledi preispitivanje Demokratske partije. Nisu članovi Demokratske partije bili zadovoljni Bajdenovim stremljenjem ka reizboru, a šok terapija s kraja jula i isturanje potpredsednice na čelo kolone nisu do kraja urodili plodom.

Gevin Njusom, demokratski guverner Kalifornije, dan posle izbora pozvao je na konsolidaciju partije i borbu protiv Trampove ideologije. Neki će to čitati kao neformalnu kandidaturu za 2028. godinu. Baš kao i učešće Pita Butidžidža u pripremnim radnjama za potpredsedničku debatu. Ili politički značaj Džoša Šapira, guvernera Pensilvanije i nesuđenog kandidata za potpredsednika u kampanji Kamale Haris. U svakom slučaju, pobeda Republikanske partije na izborima 2024. godine za demokrate znači samo jedno: neka igre počnu.

Autor je docent FPN Univerziteta u Beogradu

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka – Prvih dvadeset godina” koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadržaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.