Donald Tramp i budućnost svetskog poretka

U istoriji američkih predsedničkih izbora skoro da se ne pamti da je dolazak jednog čoveka u Belu kuću izazvao toliko pozornosti, napetog iščekivanja, kao i ostrašćenog opredeljivanja “za i protiv”, kao što je to slučaj sa ponovnim izborom Donalda Trampa za 47. predsednika jedine preostale globalne supersile, Sjedinjenih Američkih Država, i u samom, po mnogim osama podeljenom američkom društvu, kao i u čitavom svetu: u svakom njegovom delu, negde manje a negde više. U poređenju sa Trampovom pobedom nad protivkandidatkinjom Hilari Rodam Klinton 2016. godine, ono što su bile samo naprsline u dotadašnjem svetskom poretku ovog puta je preraslo u rasedne linije, ponegde i provalije, u odnosima između ključnih igrača, “esencijalnih aktera” (Morton Kaplan) sve kompetitivnijeg međunarodnog poretka i svetskog sistema. Promene su toliko duboke i sudbonosne po buduća kretanja na pozornici međunarodnog života da nam se razdoblje od samo pre desetak godina čini udaljeno decenijama, gotovo pastoralno, sa predvidivim kretanjima – da pomenemo samo pandemiju korona virusa, rusko-ukrajinski rat i sukobe na Bliskom istoku sa pretnjom širenja ratnih dejstava na ukupan region Srednjeg istoka i Arabijskog poluostrva, to jest sve ono što se odigravalo i odigrava u međuvremenu, negde od 2016. godine do danas.

Međunarodni liberalni poredak, prvenstveno zemalja Zapada, pretrajava uprkos unutrašnjoj krizi, a još i više se odupire izazovima kakve predstavlja, najšire kazano, pomeranje moći ka drugim polovima – državama Istoka i Juga koje se sve organizovanije suprotstavljaju višedecenijskoj prevlasti jednog dela sveta. Stricto sensu, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do naših dana postojala su “dva i po poretka”, zapadni liberalni, istočni socijalistički i organizaciono labav pokret nesvrstanih zemalja tzv. Trećeg sveta. Urušavanjem istočnog bloka na pozornici je ostao pobednički Zapad: na kratko vreme – decenija u istorijskom hodu vremena gotovo je kao treptaj oka – poverovalo se da jedan pogled na svet nema dostatnu alternativu, da se došlo do kraja istorije razvoja ideja i zamisli o primarnoj organizaciji bilo kog društva (Fukujama). Devedesete godine su obeležene nezapamćenim širenjem liberalnih društvenih odnosa, tržišne ekonomije, vrednosti, činilo se, na sve delove sveta… U tom razdoblju potpune dominacije SAD, zapadnih i savezničkih zemalja, ovaj model društvene dominacije sledio se i oponašao čak i kod naroda i u zemljama koje su tokom Hladnog rata bile najogorčeniji protivnici liberalnog kapitalizma.

foto: ap photo

RUZVELTOV IZLAZAK IZ ZAPADNE HEMISFERE

Kad je reč o Sjedinjenim Državama, bio je to i potpuni trijumf politike liberalnog internacionalizma, čije je temelje postavio najveći američki predsednik u 20. veku, Frenklin Delano Ruzvelt. Predsednik Ruzvelt je svojim čuvenim merama tridesetih godina prošlog veka izvukao ne samo ekonomiju, finansije i tržište rada, nego i čitavo američko društvo iz ponora Velike depresije i uporedo, posle desetleća teške borbe, preorijentisao SAD ka vođenju svetske politike. On je, naime, nadišao osnovne postavke Monroove doktrine, koja se pokazala kao za to vreme preuska za novi svet koji se stvarao tokom i posle Drugog svetskog rata. Pored čvrstog stava ogromnog dela američkog javnog mnjenja, Ruzvelt je protiv svoje politike izlaska iz zapadne hemisfere imao i velike protivnike u pokretu Amerika na prvom mestu (America First Committee), koji su 1940. godine osnovali članovi tadašnje naučne, političke, privredne i društvene elite SAD. Istorija je, kao što je poznato, potvrdila ovaj grandiozni zaokret i ispravnost politike liberalnog internacionalizma: taj je poredak, u najmanju ruku kao regionalni poredak zapadnih zemalja, tokom osam decenija postojanja, putem određenih institucija i kroz njih, u zajedničkom interesu obuhvatio skoro sve narode i države sveta.

Za razliku od znatno užeg koncepta svetskog poretka koji je na kraju Velikog rata ponudio Vudro Vilson, FDR je nedostatke Versajskog poretka i sistema koletivne bezbednosti Društva naroda prevazišao i nadomestio delatnim uključivanjem socijalne komponente, koja je kasnije otelovljena kroz sistem UN i međunarodne finansijske institucije u interesu svih naroda i država. Zamisao o Četiri slobode F.D. Ruzvelta bila je okrenuta istovremeno ka dobrobiti i blagostanju svakog pojedinca i ljudskog roda u celini. Možda i u tome treba tražiti odgovor na pitanje o neuobičajenoj dugovečnosti međunarodnog liberalnog poretka. Taj je regionalni poredak i svetski sistem u nastajanju, sa svojom ukupnom političkom, bezbednosnom, ekonomskom, finansijskom, socijalnom, kao i kulturnom infrastrukturom, prvi put u istoriji međunarodnih odnosa premrežio svet i bio skoro opšteprihvaćen gotovo među svim subjektima, državama, međunarodnim organizacijama, sve do pojedinaca. Princip slobodne trgovine je, razume se, donosio najveću korist i najviše odgovarao najbogatijima i najmoćnijima. Gledano iz ugla SAD, Americi je tada bio potreban svet, ali je i svetu itetako bila potrebna Amerika, kao neko ko je voljan i, štaviše, sposoban da na svojim plećima nosi teret svetskog vođstva. To se posebno videlo, kao što smo već rekli, posle Hladnog rata, kada su tržišna ekonomija, vladavina prava i liberalne demokratske vrednosti bile, makar deklarativno, prihvaćene u većini država i naroda sveta.

Svet je na početku devedesetih godina učinjen gotovo “bezbednim za demokratiju”, kao što je još Vilson to zagovarao na početku tog istog “kratkog dvadesetog veka” (Erik Hobsbaum). U međuvremenu, nakon što je “unipolarni momenat” (Čarls Krauthejmer) “prohujao s vihorom”, izazov vodećoj sili u sistemu postavili su novi polovi moći: pre svih Kina, zatim vojno osnažena Rusija, mnogoljudna Indija, sirovinama prebogati Brazil… Ogoljeno geopolitičko nadmetanje ponovo je došlo u samo središte svetskih poslova. Da li i dalje, kako je to smatrao FDR pre 80 i više godina, kao i manje-više gotovo svi američki predsednici posle njega, postoji potrebna saglasnost američkih nacionalnih interesa i liberalnog internacionalizma u vođenju njene spoljne i bezbednosne politike? Odgovor na ovo pitanje jeste prvi, nezaobilazni korak u dubljem poimanju tekućih procesa i podela, kako u samim Sjedinjenim Državama tako i u pogledu analize njihovih odnosa sa najbližim saveznicima i ključnim rivalima u svetskom sistemu.

Drugim rečima, može li se potvrdno odgovoriti, kao što je bio slučaj u prvoj deceniji posle Hladnog rata, da je “ono što je dobro za svet, istovremeno dobro i za Sjedinjene Američke Države” (Volter Rasel Mid)? Ili, kako su to čelnici Dženeral Motorsa emfatično uzvikivali na talasima ekonomske globalizacije, da je ono što je dobro za Dženeral Motors dobro i za Ameriku… U to se vreme moglo čuti i da, na primer, Boing nije više američka kompanija nego je prerastao u globalnu kompaniju, čime se odbacivalo vezivanje ovog privrednog kolosa za nacionalnu pripadnost. Tokom devedesetih godina, denacionalizacija i desuverenizacija ekonomija u zemljama razvijenog liberalnog kapitalizma dostigle su vrhunac. U nekim slučajevima se čak i samo pominjanje nacionalnog ekonomskog suvereniteta uzimalo kao znak zagovaranja retrogradnih, prevaziđenih gledišta. Ekonomske i privredne snage su se tumačile i samobjašnjavale kao neka vrsta nadmoći koja nadilazi bilo koju identitetsku pripadnost. Poznati sporazum NAFTA je, kad govorimo o Severnoj Americi, najistaknutiji takav primer seljenja proizvodnje u prostore koji podstiču najbrži i najveći stepen oplodnje kapitala i donose vrtoglave profite korporativnim mastodontima koji, jednostavno kazano, nisu obraćali nikakvu pažnju na domaće, u ovom slučaju, američko tržište rada.

foto: ap photo

“POSTAMERIČKI SVET” I NJEGOVI IZAZIVAČI

Već u prvoj deceniji 21. stoleća nagoveštavalo se, a ubrzo i videlo, sve otvorenije geopolitičko nadmetanje u svetskom poretku moći: kako je to lucidno primetio Farid Zakarija, Amerika se i dalje razvijala i rasla, ali su u takozvanom “postameričkom svetu” njeni izazivači, pre svih Kina, napredovali brže… Uz posledice dinamične informatičke revolucije, do tada manje-više opšteprihvaćen konsenzus o ustanovama, strukturi i procesima, višedecenijski svetski sistem doveden je u pitanje. Ovde ne treba ni pominjati kako vrednosti međunarodnog liberalnog poretka zapravo nikad i nisu bile opšteprihvaćene u svim delovima sveta, državama, narodima i, posebno, u različitim kulturno-civilizacijskim grupacijama i krugovima. Počev od Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti, preko međunarodnih finansijskih institucija, Svetske trgovinske kao i Svetske zdravstvene organizacije, pomeranje moći i uzdrmavanje dotadašnjih ravnoteža i dogovora u odnosima najvećih sila sveta trajno je ugrozilo temelje posleratnog svetskog sistema.

Ne treba da čudi što se, ne samo u SAD nego i u čitavom svetu, s nezapamćenom pažnjom iščekivao ishod izbora u ovoj i dalje najmoćnijoj zemlji sveta. U ovom momentu je još rano s velikim pouzdanjem u predviđanju odgovoriti na najmanje četiri pitanja: prvo, šta zaista hoće Donald Tramp, potom, šta on stvarno može da učini, zatim, šta sme, i najposle, šta Donald Tramp nikako ne bi smeo da uradi?

Verovatno i zbog velikog broja nepoznanica, “crnih labudova” (Nasim Taleb) ili “sivih nosoroga” (Mišel Vuker), čak i ličnost kao što je Tramp mogla bi da izmeni svoje početne namere o temeljnom preobražaju američkog društva i “brzom rešavanju” međunarodnoh sukoba koji su u toku. Donald Tramp svakako ne bi bio prvi američki predsednik koga je matica neočekivanih događaja povukla u sasvim drugačijem smeru od nameravanog.

Ipak, teorijsko-tradicijska uporišta i obrasci mogu da pomognu, ako ne baš u predviđanju, onda u jednom dubljem razumevanju istorije američkog predsedništva, posebno kad je reč o vođenju spoljne i bezbednosne politike. Prvo, važno je otkloniti grešku koja se povodom nepravljenja razlike između izolacionizma i unilateralne politike učestalo ponavlja u našem javnom govoru i stručnim krugovima. Jedino se, možda, za Tomasa Džefersona može reći da je u određenoj meri zagovarao i sprovodio politiku izolacionizma – nemešanje vojnom silom u unutrašnje prilike drugih država – kao i da je gorljivo osuđivao državnu podršku američkom biznisu u sklapanju poslova i otvaranju novih tržišta izvan SAD. Džeferson je upozoravao da bi takva simbioza države i biznisa najviše ugrozila američku demokratiju u samoj zemlji. Svi drugi pozivi američkih predsednika “da Amerika bude na prvom mestu” ili da se “učini ponovo velikom” u svojoj biti su unilateralistički, suverenistički i protekcionistički programi da se zapravo sa svetom sarađuje, ali da se pri tome pre svega vodi računa o nacionalnim interesima vlastite zemlje. Čak i onda kada je Senat SAD odbio da ratifikuje Pakt Društva naroda, i time, između ostalog, označio i odustajanje ove zemlje od Vilsonovog liberalnog internacionalizma, ova zemlja je tokom dvadeseth godina 20. veka, u mandatima Hardinga, Kulidža i Huvera, vodila ne izolacionističku nego unilateralističku politiku u kojoj je američki kapital robustno otvarao nova tržišta i osvajao izvore sirovina.

Samo je politika liberalnog internacionalizma koju su SAD vodile od FDR-a do izbora Donalda Trampa za predsednika ove zemlje pretpostavljala otvoreno odbacivanje zamisli i sistema ravnoteže snaga kao vodećeg načela organizacije međunarodnog poretka i svetskog sistema, stvarajući i promovišući na pravnim normama zasnovani međunarodni poredak, slobodnu trgovinu, ljudska prava… Već od vremena Džordža Buša Mlađeg, redom preko Baraka Obame do Donalda Trampa, SAD na razne načine preispituju celishodnost dotadašnje politike liberalnog internacionalizma.

NACIONALNI INTERES KAO “ZVEZDA VODILJA”

Ovde treba reći da su čak i najbliži američki saveznici bili povremeno zbunjeni čestim promenama kursa pomenutih predsednika. U uslovima ubrzanog rasta moći drugih izazivača u svetskom poretku i sve oštrijeg geopolitičkog nadmetanja, otvarala su se i pitanja koliko objektivno postojeći poredak, sa svim svojim institucijama, procesima i vrednostima, više odgovara nacionalnim interesima izazivača nego nacionalnim interesima SAD… Tramp se to pitao, povremeno otvoreno optužujući američke saveznike da ne nose proporcionalno teret vlastite bezbednosti i ističući da američki poreski obveznici previše ulažu u odbranu drugih naroda, koji u isto vreme imaju kolosalan suficit u trgovinskim odnosima sa SAD. Kada 20. januara 2025. godine bude ušao u Belu kuću, Donald Tramp zasigurno neće odustati od jačanja američke ekonomije i tržišta rada putem uvođenja carina, kontingenata i svih drugih protekcionističkih mera koje jednoj državi stoje na raspolaganju. Njegovo naglašavanje i insistiranje na bilateralnim odnosima “ogoljenog transakcionalizma”, uz odbacivanje multilateralnih bezbednosnih i ekonomsko-finasijskih i trgovačkih aranžmana, naravno, ne znači da će SAD automatski voditi politiku izolacionizma, nego znači upravo oslanjanje na u američkoj istoriji već mnogo puta upotrebljavane forme i postupke unilateralizma. Nagoveštene promene dovode u pitanje ne samo unutrašnje odnose u svetskom sistemu i liberalnom međunarodnom poretku na tzv. “kolektivnom Zapadu” nego i suštinski menjaju odnose u poretku u kome se umesto sistema kolektivne bezbednosti i univerzalnih međunarodnih organizacija pomalja klasična ravnoteža snaga kao neuralgično jezgro svetskog poretka in statu nascendi.

Ukoliko se složimo da transformacije u američkom društvu koje više ne najavljuje samo Republikanska partija nego i čitav pokret na čije je čelo Tramp stavio samog sebe, pridobijaju i dalje privlače pristalice i pobornike širenjem straha od imigranata, “otuđenih elita”, onda je u odnosu prema spoljnom svetu zapravo ključan pragmatizam koji se oslanja samo na američke nacionalne interese kao “zvezdu vodlilju” (Morgentau).

Ako se za Trampovu unutrašnju politiku može tvrditi da je u izvesnoj meri vođena impulsima džeksonijanizma, nacionalnim, “gorštačkim populizmom”, onda su teorijsko-tradicijski koreni njegove politike i okviri odnosa prema spoljnom svetu znatno bliži hamiltonovskom pragmatizmu. Drugim rečima i ukratko, takav istovremeno jednostavan i složen pogled na svet temelji se na početnoj pretpostavci da je “ekonomska politika strategija” (Volter Rasel Mid), da je glavni zadatak države u spoljnoj i bezbednosnoj politici da podrži korporativni biznis i investitore u nadmetanju sa takmacima širom sveta. Sam Aleksander Hamilton polazio je od uverenja da bez stabilnog braka između “Bele kuće i Vol strita” Amerika ne može uspešno da se razvija. Danas zagovornici vođenja američke politike u saglasju sa Hamiltonovim učenjem smatraju da i nacionalna bezbedost neposredno zavisi od uspešnosti ekonomske politike, kod kuće i prema spoljnom svetu.

Otuda ne treba mnogo da čudi obećanje Donalda Trampa da će okončati Ukrajinski rat za 24 časa. Spoljna politika vođena razboritim pragmatizmom ekonomskih i bezbednosnih interesa i, istovremeno, neopterećena ideološko-vrednosnim ciljevima “popravljanja” drugih država i naroda, smatraju zagovornici ovakvog viđenja, može da iznađe brza rešenja. Ne, razume se, u roku od 24 časa! Po ovakvom shvatanju, razgovara se i pregovara sa svima koji tome mogu doprineti, bez obzira na ideološku pripadnost i postojeće ugovore o savezništvu… Grosso modo, jedan ovakav pristup oslanja se na tri stuba: prvo, ključni značaj trgovine, zatim negovanje snažnog nacionalnog idetiteta i patriotizma, uz ponašanje u duhu “prosvećenog realizma” u poimanju međunarodnih odnosa. Drugo je pitanje, naime, koliko će sam lični količnik 47. Predsednika SAD, čitaj jezikom teorije predsedništva – njegov predsednički stil, kao i strateška dinamika današnjih međunarodnih i globalnih odnosa, dopustiti Donaldu Trampu da hamiltonovski ujedini nesumnjivu moć kojom raspolaže i mudrost upravljanja rekom događaja…

Autor je osnivač i direktor Centra za studije SAD na FPN Univerziteta u Beogradu

(Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka – Prvih dvadeset godina” koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Odeljenje za medije, kulturu i obrazovanje Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, ni Vlada Sjedinjenih Američkih Država ne stoje iza sadržaja ovog projekta niti preuzimaju odgovornost za njega.)

Novogovor

Broligarhija

Republikanski kongresmen iz Kalifornije Darel Isa kritikovao je državnog sekretara Antonija Blinkena zato što je Stejt department organizovao savetovanja o mentalnom zdravlju – i “seansu plača” – za zaposlene koji su bili uznemireni zbog izborne pobede Donalda Trampa.

Postizborni bluz američkih liberala ostavlja trag i u jeziku. Direktora “Tesle” Ilona Maska i farmaceutskog milijardera Viveka Ramasvamija, koje je Tramp imenovao da vode novo Odeljenje za vladinu efikasnost, “Arkanzas tajms”, “Atlantik” i “Gardijan” nazvali su broligarsima. U toj reći se spajaju oligarhija, vladavina manjine i bro, skraćenica od reči brother (brat), žargonska šifra komunikacije u muškom društvu, kao nekada naša reč burazer (usvojena turska odnosno persijska reči birader). Sada i devojke jedna drugoj govore “brate”.

U postizbornom bluzu bro+oligarhija označava nešto opasnije od plutokrata, onih koji bogatstvom kupuju moć, kako “Atlantik” naziva suosnivača PayPal-a Pitera Tila, mentora izabranog potpredsednika J. D. Vansa.

Istraživačka novinarka Karol Kadvaladr za “Gardijan”, na primer, nudi 20 uputstava “Kako preživeti broligarhiju”: u trećem piše da je mekmaskizam (McMuskism) – makartizam (McCarthism) na steroidima (politički progon + Tramp + Mask + alati za nadzor u Silicijumskoj dolini). U 18. kaže da Ilon Musk (samo) razmišlja o tome da odleti raketom SpaceX na Mars i da pljačka retke minerale pre nego što bilo ko drugi stigne tamo. A u 19. (Take a piss, humor je oružje), Karol Kadvaladr, predstavljena u podnaslovu i kao veteran suda za klevetu (libel court) je – po formuli plexus, nexus, sexus – Ilona Maska, oca desetoro dece od tri žene – navodno zabrinutog za kolaps populacije – poslala na Frojdov kauč: “Svaki muškarac koji oseća potrebu da napravi raketu nije previše samouveren u svoju muškost…”

Milan Milošević