foto: ap photo
Na ulicama beloruskih gradova protestuju stotine hiljada građana. Novinari državne televizije dali su otkaz, mnoga preduzeća su stupila u štrajk. Ni brutalne intervencije policije, ni masovna hapšenja po nalogu Aleksandra Lukašenka nisu više dovoljni da zastraše ljude, baš kao što mu više ne prolazi igranje neutralnosti između Moskve i Zapada
Za „Vreme“ iz Vitebska
Jutro 9. avgusta, dan predsedničkih izbora u Belorusiji, za mnoge je počelo problemima sa internetom. Ljudi nisu mogli da otvore ni popularne beloruske sajtove, koji su postali nedostupni i iz inostranstva, ni da pristupe društvenim mrežama. Prestali su da rade i mnogi VPN servisi, koji inače služe kao most do blokiranih sajtova.
Paralelno sa tim, na prilazima Minsku pojavile su se mešovite ekipe saobraćajne policije i vojnika u punoj ratnoj opremi – sa pancirima, maskama, šlemovima. Oni su zaustavljali i proveravali automobile. U samom gradu uvedeno je dodatno ograničenje brzine, zatvorene su ulice oko najvećih gradskih trgova, uključujući Trg nezavisnosti gde se nalazi sedište Republičke izborne komisije (RIK). Čitava prestonica faktički se preko noći našla u neobjavljenom ratnom stanju, a cela zemlja napeto je iščekivala buru.
RAĐANJE BUNTA
Početkom godine, kada se čitava stvar zakuvala, šezdesetpetogodišnji predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko teško da je mogao da zamisli da bi ti izbori mogli biti poslednji u njegovoj karijeri. Na vlasti je od 1994, to su šesti predsednički izbori na kojima učestvuje, a samo prvi su međunarodno bili priznati kao fer i slobodni.
Model preventivnog autoritarizma, koji je Lukašenko uspeo da izgradi za dvadeset i šest godina vlasti, izgleda otprilike ovako: Zapad umiruje povremeno pokazujući „dobru volju“ oslobađanjem političkih zatvorenika koje je prethodno strpao u zatvor uz svesrdnu podršku Rusije; gušenje protestnog raspoloženja i populistički gestovi kao što su povećanje plata i penzija državnim službenicima; negovanje lika „Baćke“ – mudrog oca beloruskog naroda, koji brine o dobrobiti svih.
Poslednje, ali ne i najmanje važno, predsednik je u svoju službu stavio Republičku izbornu komisiju (RIK), čitav izborni sistem glasanja i prebrojavanja glasova. Čak i sam datum izbora, usred sezone godišnjih odmora, nagoveštavao je da će izbori proći u korist dugogodišnjeg predsednika.
Na sve to, Lukašenko je potpuno negirao postojanje opasnosti od zaraze virusom korona i davao savete kako se protiv njega treba boriti – saunom, votkom, vožnjom traktorom, igranjem hokeja. Nisu uvedene nikakve epidemiološke mere. Istovremeno je došlo do ekonomskog pada, ali ne toliko zbog virusa korona koliko zbog čarki između Putina i Lukašenka oko cene nafte koje su Belorusiju uvele u naftnu krizu.
Sva ta samovolja na kraju se okrenula protiv predsednika. Građani, sumnjičavi da se od njih prikrivaju podaci o broju zaraženih virusom korone, ubrzo su se samoorganizovali i ušli u tzv. „narodni karantin“, samostalno odlučivši da nose maske, poštuju ograničenja okupljanja i pređu na rad od kuće, dok su volonteri organizovali pomoć starijima i lekarima. Osim toga, čak je i predsednička administracija počela da potire sopstvene izjave o „stabilnoj zemlji kojoj zavidi čitav svet“ i delimično prešla na rad od kuće.
Kada je krajem maja Ministarstvo obrazovanja, koje je nedeljama produžavalo prolećni raspust, odlučilo da je vreme za povratak u škole, imali su šta da vide – u klupe se vratilo samo 30-40 odsto dece. Građani su počeli da pokazuju vlasti šta o njoj misle.
NISKI START
Jedna od ličnosti oko kojih su se ovog proleća okupili građani nezadovoljni Lukašenkom jeste harizmatični video-bloger Sergej Tihanovski, koji je u martu 2019. otvorio Jutjub kanal na kome je pričao i pokazivao šta se dešava u zemlji. Tihanovski je već marta ove godine uspevao da okupi mase na protestima i počeo da radi strimove na kojima su građani pričali o svojim problemima i bahatom ponašanju državnih činovnika.
Sa pandemijom je porastao broj pristalica Tihanovskog. Hiljade ljudi u gradovima i varošicama širom zemlje sa papučama u rukama tražili su da Lukašenko podnese ostavku uzvikujući slogan „Stop, bubašvabo!“. Tihanovski je tako za vlast od glavobolje prerastao u pravu migrenu. Lukašenko je, po uzoru na Putina, odlučio da ne pominje Tihanovskog u medijima, zadovoljavajući se zajedljivim komentarima na račun „onog čoveka“.
Kada je početkom maja RIK, na čijem je čelu od 1996. Lidija Jermošina koju je Evropska unija dva puta stavljala na crni spisak zbog falsifikovanja izbora i gušenje građanskih sloboda, iz proceduralnih razloga odbio da potvrdi kandidaturu Tihanovskog, umesto njega se kandidovala njegova tridesetsedmogodišnja supruga, prevoditeljica i nastavnica engleskog jezika Svetlana Tihanovskaja. Ona je brzo sakupila potrebnih 100.000 potpisa i ušla u predsedničku trku.
Ako je Tihanovski za Lukašenka predstavljao pretnju kao čovek, preostala dva istaknuta suparnička kandidata, Valerij Cepkalo i Viktor Babariko (vidi antrfile), sa svojim iskustvom u biznisu osvojili su srca srednje klase – baš onih ljudi u čije simpatije Lukašenko nikada nije bio siguran.
Pored toga, internet ankete popularnih nezavisnih medija u maju su pokazale da je samo tri odsto njihovih čitalaca spremno da glasa za Lukašenka. U zemlji, gde je postojanje samostalnih agencija za istraživanje javnog mnjenja zakonom zabranjeno od 2005. godine, a zvanične ankete pokazuju visok stepen poverenja u predsednika, ovaj podatak protumačen je kao žestok udar na državu. Koliko je ozbiljno država shvatila te ankete pokazuje to što je nedelju dana pošto su ti podaci objavljeni za internet ankete bila potrebna posebna akreditacija. Fraza „Saša 3 odsto“ pretvorila se u internet mim.
Pored Tihanovske, dva istaknuta opoziciona kandidata su pedesetpetogodišnji Valerij Cepkalo i pedesetšestogodišnji Viktor Babariko. Cepkalo je bivši ambasador Belorusije u SAD, osnivač i direktor Beloruskog visokotehnološkog parka – beloruske Silicijumske doline, čiji stanovnici značajno doprinose BDP-u. Lukašenko ga je 2017. otpustio tokom afere u čijoj suštini, kako se smatra, leži konflikt zbog toga što je Cepkalo još tada bio izrazio spremnost da se kandiduje za predsednika.
Babariko je bankar koji je svoju nameru da se uključi u izbornu trku saopštio tek u maju 2020, a prethodno je podneo ostavku na mesto predsednika Belgasprombanke – ogranka ruske banke čiji je glavni akcionar naftni gigant Gasprom. Obojica su izašla sa sličnim programom, prema kojem je Belorusiji potrebna modernizacija u svim sferama i gde bi predsednik imao ulogu generalnog menadžera. RIK nije prihvatio kandidaturu ni jednog ni drugog.
ELIMINACIJA PROTIVNIKA
U takvoj situaciji, Lukašenko je počeo da ocrnjuje i proganja političke protivnike, pa je Tihanovski uhapšen 29. maja pod optužbom da je organizovao proteste.
On se i dalje nalazi u pritvoru u Minsku, a organizacija Amnesty International označila ga je kao političkog zatvorenika. Bez obzira na lične pretnje i pretnje na račun dece, Tihanovskaja je nastavila da sakuplja potpise.
Što se tiče Cepkala, kojeg je Lukašenko uporedio sa „veprom koji nije sposoban da napravi mladunce“, jedan biznismen blizak vlasti optužio ga je za pokušaj iznude mita, rekavši da se radi o velikoj svoti novca. RIK je odbio da registruje Cepkala kao kandidata rekavši da je više od polovine potpisa lažirano, a MUP je otvorio istragu zbog optužbi za iznuđivanje novca. Cepkalo je sa porodicom krajem jula napustio Belorusiju.
Bankar Viktor Babariko uhapšen je 18. juna zajedno sa sinom i još desetak menadžera Begasprombanke. Optuženi su za pranje novca i utaju poreza. Bez obzira na prikupljene potpise, RIK je odbio da registruje Babarika kao predsedničkog kandidata narušivši princip prezumpcije nevinosti. Viktor i njegov sin Edvard trenutno se nalaze u pritvoru ukrajinske tajne službe KGB, a Amnesty International ih je, kao i Tihanovskog, proglasio političkim zatvorenicima.
Tokom čitave vladavine Aleksandra Lukašenka protiv njega je nameravao da se kandiduje ukupno 21 opozicioni političar. Sedmorica su završila u zatvoru, uglavnom su osuđeni za organizaciju protesta, ali nakon predizborne trke. U tom smislu, ovogodišnja kampanja je presedan – svi protivkandidati izbačeni su iz igre pre nego što su se izbori uopšte održali.
KAMPANJA TRI ŽENE
Lukašenko, poznat po svojoj patrijarhalnosti i snishodljivom odnosu prema ženama, na glavnu protivkandidatkinju Svetlanu Tihanovsku, koja je jedina uspela da uđe u izbornu trku, nije ni gledao kao na ozbiljnu suparnicu. Tako je Lukašenko rekao da „Ustav Belorusije nije prilagođen ženama“ i da „Belorusija jednostavno ne može da ima ženu za predsednika“.
Verovatno je RIK baš zato 14. jula potvrdio njenu kandidaturu. U trku je ušlo još petoro kandidata, takozvani „spojleri“, koje je Lukašenko angažovao kako bi se stvorio privid da nekakav izbor postoji. Dva dana kasnije izborni štabovi Babarika, Cepkala i Tihanovske osnovali su jedinstveni izborni štab sa ciljem da se nakon njihove pobede raspišu fer i pošteni izbori.
Tri nedelje pred izbore, tri žene – Tihanovskaja, šefica štaba Babarika Marija Kolesnjikova i Cepkalova supruga Valerija obišle su mnoge gradove. Bez obzira na to što je vlast pokušavala da im podmeće nogu (iznenadni radovi na trgovima gde je bio predviđen miting), uspele su da okupe na hiljade pristalica koje traže ostavku Aleksandra Lukašenka i raskid sa njegovim modelom vladanja. Simbol energične kampanje ovog trojca postala su tri gesta: uzdignuta pesnica, dva podignuta prsta (simbol mira) i srce. Lukašenko ih je za to vreme nazivao „nesrećnim ženama“ i „glupim ovčicama“.
„Tri liderke postale su simbol demokratskog učešća građana u političkim procesima, bez kojeg teško da se uopšte može govoriti o demokratiji“, smatra profesorka filozofije na Evropskom koledžu u Minsku Olga Šparaga.
Liderke su se svesrdno bacile na uspostavljanje alternativnog sistema prebrojavanja glasova koji je trebalo da posluži kao reper u slučaju izborne krađe. Nadu u časne posmatrače izbora nikako nije ulivala činjenica da su spiskovi posmatrača sačinjeni pre svega od predstavnika prorežimskih nevladinih i stručnih organizacija.
Kada je zbog virusa korona RIK doneo odluku da na biračkom mestu ne može biti više od tri posmatrača, upali su samo prodržavni, koji su bili na vrhu spiska jer su se prvi registrovali. Zato je opozicija osnovala platformu „Glas“, gde su građani mogli da pošalju fotografiju svog glasačkog listića i broj biračkog mesta. Lukašenko je državnom tužiocu javno naložio da se „pozabavi proverom tih aktivnosti“.
LUKAŠENKO UZVRAĆA UDARAC
Predsednik je za to vreme nastavio da progoni aktiviste i da se obračunava sa učesnicima mitinga, naročito sa blogerima i novinarima. Prema podacima beloruske organizacije za ljudska prava „Vjasna“, između aprila i avgusta za prekršaje je osuđeno 223 ljudi koji su osuđeni na ukupno 3138 dana zatvora, a 379 je osuđeno na novčane kazne u ukupnom iznosu od oko 120.000 dolara.
U takvoj atmosferi je 4. avgusta počelo prevremeno glasanje na predsedničkim izborima (inače je praksa u Belorusiji da se biračka mesta otvaraju i do nedelju dana pred izbore), koje se smatra mehanizmom za izborne manipulacije. Zapadnih posmatrača nije bilo, a OEBS i Evropski parlament saopštili su da im vlasti nisu na vreme poslale poziv. Nije bilo čak ni posmatrača iz Rusije. Pristup je bio ograničen i stranim medijima. Kako tvrdi Udruženje novinara Belorusije, više od trideset stranih novinara odbijeno je za akreditacije jer komisija navodno nije mogla da zaseda zbog virusa korona.
Ako je na predsedničkim izborima 2010. u Belorusiji na prevremeno glasanje izašlo 23,1 odsto, ove godine je to bilo 40,7 odsto, i to prema podacima beloruskog RIK-a, dok je u jednoj od provinciji izašlo čak 54,4 odsto građana. Pritom, posmatrači – domaći i iz zemalja bivšeg SSSR – svakodnevno su izveštavali o nepravilnostima, pa su čak prijavljivali da im lokalne komisije nisu dozvoljavale ulazak na biračka mesta. Sve se to nastavilo i na dan izbora, 9. avgusta.
NEZAUSTAVLJIVA BURA
U nedelju su biračka mesta bila krcata od samog jutra, a izlaznost je bila tako visoka da je do 10 ujutro premašila 40 odsto. Nezavisni domaći posmatrači susreli su se sa brojim preprekama da bilo šta urade. Dvadesetšestogodišnja aktivistkinja iz grada Slonim na zapadu Belorusije Anastasija Rižankova kaže za „Vreme“ da su članovi lokalnih komisija „od samog jutra pretili posmatračima da će pozvati policiju jer su posmatrači navodno bili napadni prema građanima“. Kasnije istog dana, priča Rižankova, nije im dozvoljeno da prisustvuju prebrojavanju glasova. Slične situacije prijavili su posmatrači širom zemlje.
Uveče, nakon zatvaranja biračkih mesta, ljudi u mnogim gradovima otišli su do biračkih mesta na kojima su glasali kako bi se informisali o rezultatima izbora. Na mnogim biračkim mestima, pisali su građani kasnije na društvenim mrežama, primećeno je kako članovi izborne komisije odlaze u pratnji policije bez saopštavanja rezultata. U međuvremenu, državna televizija već je objavila preliminarne rezultate RIK-a, prema kojima je Lukašenko osvojio više od 80 odsto glasova.
Na to su građani pribegli jedinom demokratskom instrumentu koji im je preostao – da izađu na miran protest. Policija je na mirne proteste odgovorila neviđeno brutalno čak i za standarde skoro tridesetogodišnje vladavine Aleksandra Lukašenka. Letele su šok bombe, pucalo se iz vodenih topova i gumenim mecima. Prema podacima MUP-a, za samo tri dana privedeno je više od 7000 ljudi, stotine su povređene, a dve osobe su poginule (od kojih jedna jer joj u policijskom pritvoru nije ukazana pomoć). Demonstranti, koji polako izlaze iz pritvora, pričaju o žestokoj torturi kroz koju su prošli. Protesti su se proširili poput tornada – zahvaćena su i manja mesta.
Bez obzira na sve tvrdnje Lukašenka i njegovih pristalica da su nemire orkestrirali Zapad i druge uticajne zemlje koje žele da Belorusiju ostave „gladnu i bednu“, čitava situacija ukazuje samo na slabljenje njegove lične politike. Kada je u Minsku 16. avgusta održan miting podrške predsedniku, vlasti su morale da pristalice dovezu velikim brojem autobusa koji su pristigli iz cele zemlje. Demonstranti su odgovorili najmnogoljudnijim protestom u istoriji postsovjetske Belorusije, na koji je, prema različitim procenama, izašlo između 250 i 400 hiljada ljudi.
U fabrikama širom zemlje u toku su štrajkovi. Ljudi dobrovoljno daju otkaze na državnim poslovima, tako i novinari javnog servisa, čija se gotovo kompletna redakcija pridružila protestu. Evropski parlament ne priznaje Lukašenka za predsednika, a predstavnici mnogih zemalja nude pomoć u procesu mirne primopredaje vlasti. Nakon desetog protesta Lukašenko je rekao da protiv ponavljanja izbora u Belorusiji nema ništa protiv. Pitanje je da li građane bilo kakav predlog sa njegove strane više može da umiri.
Štrajkovi i obustave rada fabrika se u Belorusiji održavaju već dve nedelje. Jedan od najvećih svetskih proizvođača kalijuma Belaruskalij (oko 20 odsto tržišta) delimično je zbog štrajkova zaustavio rad, mada se podaci o tome razlikuju: prema rečima šefa zvaničnog sindikata kompanije Andreja Ribaka zaustavljanje je delimično, dok je šef nezavisnog sindikata Jurij Zaharov najavio potpuni prekid proizvodnje. Najvažnija industrija za beloruski budžet – rafinerija nafte – još uvek nije smanjila proizvodnju, iako su se radnici u barem u jednoj od dve rafinerije u zemlji, Naftanu, okupljali na protestnim skupovima. Transneft, preko kojeg se fabrika snabdeva sirovinama, potvrdio je da se zalihe obnavljaju kao i obično.
Beloruski metalurški zavod, najveće metalurško preduzeće za proizvodnju čelika, prestalo je s radom 17. avgusta samo na nekoliko sati, ali se ne isključuje opšti štrajk. Potencijalno najveći uticaj na rusko tržište moglo bi da ima gašenje beloruskih fabrika kao što su proizvođač autobusa, trolejbusa, transportera i kamiona – Minski automobilski zavod (MAZ), proizvođač teških dampera Beloruski autozavod (BelAZ), Minska traktorska fabrika (MTZ), Minska fabrika traktorskih točkova (MZK T), čiji radnici aktivno učestvuju u protestima, uključujući skupove u samim preduzećima. Međutim, „Komersant“ nije uspeo da potvrdi činjenice o potpunom zaustavljanju proizvodnje u bilo kojem od njih.
Saudijac koji mrzi islam, pobio je automobilom ljude na božićnom vašaru. Tvrdio je da ga progone, verovao da Angela Merkel zaslužuje smrtnu kaznu... I sada će njegov zločin odigrati ulogu u kampanji pred izbore u Nemačkoj
Četvoro ljudi je poginulo nakon što se helikopter Hitne pomoći srušio na krov bolnice u Turskoj
Motiv osumnjičenog je za sada nejasan, prema dostupnim podacima sa njegovih profila čini se da nema veze sa ekstremizmom
Direktor policije Nikola Milina rekao je da će o motivu za napad moći da se govori tek nakon istrage. Hrvatski mediji prenose da je majka ispričala da je njen sin nekoliko puta bio na psihijatriji i da je, navodno, upozoravala lekare da ga zadrže na lečenju, ali da su ga oni ga pustili kući
Najmanje četiri osobe su smrtno stradale kada je Taleb A. automobilom uleteo u masu ljudi u centru Magdeburga. Motivi su za sada nepoznati
Doba sarme i ruske salate neće ugasiti bunt u Srbiji. Na opoziciji je sada da preuzme politički deo posla, napravi dogovor i svim silama traži prelaznu vladu
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
