Posle prošlonedeljnog debakla na lokalnim izborima u Francuskoj više se niko ni u šali ne seća famozne anafore iz TV duela predsedničkog kandidata Fransoa Olanda, koja je kod mnogih probudila nadu u promene nakon pet godina iscrpljujućeg Sarkozijevog hiperpredsednikovanja, koje je koincidiralo s prve četiri godine svetske ekonomske, a naročito evropske finansijske krize.
Pretprošlog ponedeljka, Francuska se probudila preplavljena plavim talasom desnice. Francuska vladajuća levica, tačnije Socijalistička partija (PS), pretrpela je jedan od najtežih izbornih poraza do sada (na lokalnom nivou svakako) iz čega se može izvući nekoliko zaključaka.
Iako očekivan – naime, prema ustrojstvu institucija i funkcionisanju francuske Pete republike, stranke u vlasti gotovo po pravilu bivaju kažnjene, pa je tako i desnica izgubila sve međuizbore od 2007. do konačnog poraza Sarkozija 2012. godine – ovaj poraz vlasti iznenadio je pre svega razmerom nezadovoljstva aktuelnom politikom i silinom poruke koju su birači poslali.
Opoziciona desnica – uprkos brojnim unutrašnjim podelama i razmiricama, te aferama koje ne prestaju da je potresaju još od izbornog debakla 2012. – ostvarila je izuzetan skor, gde jedinu mrlju predstavlja poraz kandidatkinje desnice Natali Košćuško-Morize u trci za gradonačelnika na čelu poslovično razjedinjene pariske desnice. S druge strane, ova pobeda takođe pokazuje da se ova politička formacija oporavila možda i brže no što su to mnogi očekivali, što će svakako iskomplikovati računicu Nikoli Sarkoziju, naumi li da se vrati u politiku, pred izbore 2017.
NACIONALNI FRONT: Primetan uspeh Nacionalnog fronta (FN) ne predstavlja istinski politički potres. Stranka umivene i pod vođstvom Marin le Pen uspešno dedijabolizovane (zli jezici reći će banalizovane) ekstremne desnice, ipak ostaje marginalna politička formacija sa nekih 1400 osvojenih odborničkih mandata – od ukupno nekoliko desetina hiljada (Francuska je teritorijalno izdeljena na 36.000 opština), čime je zapravo izjednačila svoj skor iz 1995. godine. Osim primetnog teritorijalnog učvršćivanja tamo gde je već tradicionalno prisutan – na jugoistoku u Frežisu i Bokeru, te severoistoku, u Enen-Bomonu, nekadašnjem bastionu levice, i Ajanžu, nesrećnoj žrtvi kolapsa metalurgije – FN je ostvario značajan prodor praktično na celokupnoj teritoriji, okitivši se i pobedom u Bezijeu nezavisnog kandidata Robera Menara (jedan od osnivača i genseka Reportera bez granica) koga je podržao pokret Marin le Pen.
Uspeh Marin le Pen ogleda se prevashodno u političkom diskursu čija sekuritarna čvrstina prija biračima koje brinu problemi imigracije i bezbednosti, a populistički antisistemski i antievropski stavovi prijaju radništvu i osiromašenoj srednjoj klasi, razočaranim u klasične političke formacije koje su godinama nemoćne da reše njihove narastajuće probleme. FN-u sada preostaje da pokaže da je konačno postao stranka istinski sposobna da se lati ozbiljnog upravljanja na lokalu, uprkos veoma lošim prethodnim rezultatima.
NOVI PREMIJER: Možda je ipak najbolji pokazatelj trenutne političke klime u Francuskoj istorijska stopa apstinencije od 40 odsto, koja jasno pokazuje duboko nepoverenje ili, blaže rečeno, nesporazum koji je zavladao između francuskih građana i njihove političke elite.
Nakon olako najavljenih reformi koje su ostale samo prazne reči i izneverenih obećanja – naročito onog o preokretu trenda rasta endemske nezaposlenosti – sada već gotovo na polovini mandata Olandova „normalnost“ izvitoperila se u „banalnost“. Takođe, njegova politička linija socijaldemokratskog, odnosno socijalliberalnog zaokreta postala je krajnje nerazgovetna (prevashodno levom krilu PS-a i njegovim biračima uskraćenim za obećane socijalne reforme) usled oklevanja u donošenju teških i nadasve bolnih odluka. Konačno, najsvežije brojke ne lažu – 3,35 miliona nezaposlenih, javni dug od 93,5 odsto BDP-a, budžetski deficit od 4,3 odsto, te apsolutni istorijski rekord nepopularnosti jednog predsednika.
Odlazeći premijer, diskretni Žan-Mark Ero, uprkos kvalitetima i apsolutnoj lojalnosti Olandu, platio je danak kako glomaznosti i neiskustvu vlade kojoj nije umeo da nametne potreban autoritet i disciplinuje ministre čiji su učestali ispadi i međusobne razmirice dodatno poljuljali njen kredibilitet (naročito posle skandala o utaji poreza bivšeg ministra budžeta), tako i Olandove nemoći da zada jasne smernice i donese prave, makar i nepopularne odluke.
Rekonstrukcija vlade i imenovanje predvodnika najdesnije socijalliberalne struje PS-a Manuela Valsa za novog premijera stoga nije posebno iznenađenje, više rezultat iznudice u kojoj se Oland našao, a ujedno i najadekvatniji odgovor na pouku izvučenu iz nedavnog izbornog debakla. Francuski birači pokazali su značajnu političku zrelost, odbijajući dosadašnju politiku iscrpljujućih polumera, pokazujući svest o ozbiljnosti situacije i konačnu spremnost na teške i nepopularne poteze koji su do sada ostali samo u najavi.
Mlad, odlučan (neretko autoritaran), energičan, specijalista političke komunikacije, te nadasve ambiciozan i sklon transgresivnom delovanju, Manuel Vals je tu da na čelu sužene i strogo paritetne „borbene vlade“, kako ju je sam Oland nazvao (16 ministara), ubrza reforme i sprovede Pakt odgovornosti koji je predsednik najavio početkom godine. Tim paktom se u narednom periodu planira nekih 30 milijardi evra poreskih olakšica firmama u zamenu za investicije i nova radna mesta, a u poslednjem trenutku dopunjen je i merom od tri milijarde evra poreskih olakšica za najugroženije kategorije stanovništva (Pakt solidarnosti). Osim toga, pred Valsom je i težak zadatak smanjenja nezaposlenosti, povećanja privrednog rasta i uštede od 50 milijardi evra javne potrošnje, na ime obaveza preuzetih prema Briselu, što mu dodatno vezuje ruke i smanjuje već suženi manevarski prostor.
NUŽNE MERE: U pogledu personalnih rešenja, nije zato preveliko iznenađenje ni povratak u prvi plan Segolen Roajal, bivše Olandove nevenčane supruge, koju je Sarkozi porazio na predsedničkim izborima 2007. i koja je preuzela novo mega-ministarstvo ekologije, energetike i transporta. Pred njom stoji veliki izazov pokretanja energetske tranzicije za koju se Francuska priprema. Ovo ministarstvo pripalo je socijalistima, nakon što su Zeleni odbili učešće u vladi usled lične netrpeljivosti njihove liderke Sesil Diflo i novog premijera, te izbornih kalkulacija Zelenih u perspektivi budućih evropskih i regionalnih izbora u Francuskoj (potez koji je inače naišao na oštre osude iz samog tabora Zelenih, koji su, prema Danijelu Kon-Benditu, time sebi zapravo pucali u nogu).
Manuel Vals je okružen gotovo isključivo Olandovim ljudima i nekolicinom više generacijski i okolnostima nametnutih nego stvarnih, političkih saveznika u vladi (predstavnici leve struje PS-a, ministri ekonomije Arno Montbur i obrazovanja Benoa Amon). Zato će Valsov zadatak biti strogo pridržavanje – ali drugačijom metodom – političke linije koju je Oland zacrtao Paktom odgovornosti.
Imajući u vidu s jedne strane njegov temperament i ambiciju, a s druge veoma sužen manevarski prostor, Manuelu Valsu ostaje kao prostor za dokazivanje reformskih nazora da se možda odvažnije upusti u beskrajno odlaganu reformu okoštale i skupe Teritorijalne administracije, upravo kako je i najavio u današnjem ekspozeu u Parlamentu.
Na Manuelu Valsu je da pored energičnosti i čvrstine (već ispoljene i dokazane na mestu ministra unutrašnjih poslova) pokaže i dozu političke suptilnosti, ne bi li pre svega za svoju akciju pridobio i levo krilo svoje partije.
Iako su obojica za sada svesni podele uloga – ne samo strogo institucionalno posmatrano, tandem Oland i Vals vezali su svoju političku sudbinu jedan za drugog. Ukoliko Vals uspe, biće to pre svega legitimacija Olandovog socijalliberalnog zaokreta, a sam premijer postaće najozbiljniji rival sadašnjem predsedniku. Ukoliko ne uspeju, biće to poraz za obojicu. Ili, kako je to slikovito opisao Kristof Barbije, direktor i uvodničar uglednog pariskog „Ekspresa“: „Redov Vals skočio je iznad minskog polja, al’ još ne zna ima li padobran.“
