Između patriotizma i pragmatizma

Specijalno za „Vreme“ iz Skoplja

Poslednji bečki susret pregovarača u sporu oko imena Makedonija, u ponedeljak nije povoljno raspleten za makedonsku javnost. Prema medijskim izveštajima, iako zvanično nije bilo novih predloga, nasuprot zahtevima Makedonije za upotrebu dvojne formule (korišćenje ustavnog imena Republika Makedonija u komunikaciji sa 120 članica UN-a, među kojima i tri članice SB-a – koje su je pod tim imenom i priznale, i korišćenje zajednički prihvatljivog imena u komunikaciji s Grčkom) medijator UN-a Metju Nimic je pregovaračima Nikoli Dimitrovu i Adamantiosu Vasilakisu ipak predložio tri imena sa geografskom odrednicom „Gornja“, „Nova“ ili „Republika Makedonija – Skoplje“. Od ta tri imena – Makedonija bi jedno koristila u svojoj međunarodnoj komunikaciji, dok bi samo na unutrašnjem planu koristila svoje ustavno ime.

LOV U MUTNOM: Iako sedamnaestogodišnji iracionalni spor oko imena grčke vlasti forsiraju zbog neobjašnjivog straha od eventualnih teritorijalnih aspiracija nezavisne makedonske države ka grčkoj provinciji sa istim imenom, ili zbog još iracionalnije opasnosti od budućeg „prisvajanja istorije“ antičke Makedonije (ime koje je 45 godina nosila nekadašnja narodna, federativna ili socijalistička Republika Makedonija kao deo SFRJ, sve do 1991. nije uznemiravalo zvaničnu Atinu, a tek posle proglašenja nezavisnosti ubrzano su preimenovani objekti i institucije u severnoj Grčkoj, nazivima u kojima se spominje naziv „Makedonija“). Iako taj spor oko imena nema formalne veze sa ulaskom Makedonije u NATO, pregovori su i te kako diktirani samitom u Bukureštu 3. aprila. Evroatlantske integracije su, naime, jedina tačka oko koje je u Makedoniji postignut konsenzus među svim političkim partijama i na međuetničkom planu, a prijem u NATO se shvata i kako konačan završetak strahovanja zbog opstanka Makedonije u aktuelnim granicama, naročito pojačanog među etničkim Makedoncima, posle konflikta 2001, i aktuelnim predviđanjima o budućim aspiracijama sve moćnijeg albanskog faktora na Balkanu za stvaranje „Velikog Kosova“ ili „Velike Albanije“, u koje bi bili uključeni delovi makedonske teritorije sa većinskim albanskim stanovništvom.

I tu činjenicu Grčka maksimalno koristi, ali joj se u tome, koristeći priliku i povoljan trenutak, pridružuju i politički lideri albanske zajednice u Makedoniji. Obe najmoćnije albanske partije su ogorčene politikom koju je po osvajanju vlasti vodio aktuelni premijer Nikola Gruevski. Demokratska unija za integraciju frustrirana je što premijer pri sastavljanju vlade 2006. nije poštovao volju većine glasača Albanaca i umesto te partije u nju uključio konkurentsku, na izborima poraženu Demokratsku partiju Albanca (DPA). DPA je frustrirana zato što je i premijer kasnije o pitanjima koja se tiču etničkih Albanaca tajno pregovarao i čak sklopio tzv. Majski sporazum, sa opozicionim DUI-jem, čime je vladajućoj albanskoj partiji ušio rejting. (U balkanskom stilu, čak je i zvanična Sofija pokušala da lovi u mutnom, pa njeni predstavnici u poslednje dve sedmice potenciraju postojanje navodne antibugarske kampanje u makedonskim medijima i guraju u drugi plan dugogodišnje neprihvatanje zahteva evropskih institucija za registraciju partije etničkih Makedonaca u Bugarskoj, zahtevajući sa nadmoćne pozicije članice EU da Makedonija „preispita svoju istoriju“.)

GRČKI ULTIMATUM: Do bečkog, za zvanično Skoplje negativnog preokreta, prema nekim tumačenjima došlo je zbog uzavrele situacije u regionu posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ali i zbog zategnutih makedonsko-albanskih odnosa u samoj Makedoniji, da bi se pre svega sprečile eventualne pretnje njenom teritorijalnom integritetu i podržala stabilnost Makedonije – ulaskom u NATO, koji znači i propusnicu za dobijanje datuma za pregovore za učlanjenje u EU. Iako će se sva tri predloga u dobrom delu etničko-makedonske javnosti sigurno shvatiti kao priklanjanje Nimica grčkoj opciji, čini se da je ovo bio još jedan pokušaj neposredno pre samita alijanse, da se nekako zadovolje obe strane u sporu oko imena (da bi se izbegao grčki veto u Bukureštu i da bi se istovremeno ubedila makedonska javnost da brisanjem rogobatne reference „Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija“ i novom promenom imena – dodavanjem geografske odrednice – ipak neće biti ugrožen nacionalni identitet); takođe i da bi se ispunila želja aktuelne američke administracije da cela Jadranska grupa – Makedonija, Hrvatska i Albanija – zajedno bude primljena u NATO. Iako je Nimic potencirao da obe strane treba da analiziraju svoje stavove i najavio novi susret u Njujorku sledeće nedelje, jasno je da je pretnja zvanične Atine da će bez prihvatanja kompromisa o imenu (koji vlasti u Skoplju shvataju kao ucenu i neprihvatljiv ultimatum) sigurno uslediti veto kao presedan u dosadašnjoj istoriji NATO-a, obe strane u sporu ali i američke posrednike su u vremenskom tesnacu, u kome je Makedonija u izrazito nepovoljnijem položaju. Čak i pokušaj kakvog-takvog balansiranja posrednika Nimica, da se odredi precizna formulacija, kojom će se pri opisivanju jezika i nacionalnosti u Makedoniji koristiti pridev „makedonski“, teško će biti prihvaćen od aktuelne vlasti u Skoplju, koja je uz snažan pritisak makedonske dijaspore iz SAD, Kanade i Australije opterećena i unutrašnjim problemima.

Među brojnim grčkim pokušajima „pazarenja“ uz pretnju vetom, najekstremniji je bio eks-ministar spoljnih poslova Antonis Samaras, koji je u svojoj kolumni izneo stav da će „makedonska ideja u ovom periodu biti poražena jednom za svagda“ i da Grčka kao svog saveznika treba da korisiti „unutrašnji pritisak na makedonsku vladu albanskih političkih partija, koji može da dovede do formiranja nefunkcionalne multietničke federacije ili do potpunog kolapsa države“. Baš takav pritisak dojučerašnjeg koalicionog partnera u makedonskoj vladi, DPA, počeo je da u makedonskom delu javnosti podgreva spekulacije o navodnoj nezainteresovanosti političke elite makedonskih Albanaca za članstvo Makedonije u NATO-u, pa čak i teorije o njenoj navodnoj zabrinutosti – da bi takvim razvojem događaja konačno bio stavljen kraj svim velikoalbanskim aspiracijama u regionu. Nasuprot tome, čelnik DPA Menduh Tači, koristeći situaciju, postavio je premijera Gruevskog u bezizlazan položaj, zahtevajući od njega, uz pretnju napuštanja vlasti, da se do samita NATO-a usvoje zakoni o upotrebi albanskog jezika u zemlji i da se obezbedi socijalna zaštita za Albance koji su učestvovali u sukobu 2001, ali i – priznavanje Kosova. Pošto je Gruevski to odbio, tvrdeći da ne pristaje na ucene, došlo je do istupanja iz vladajuće koalicije DPA i do vladine krize.

CRVENA LINIJA: Ipak, lideri četiri najveće partije VMRO-DPMNE i SDSM iz makedonskog, i DPA i DUI iz albanskog bloka postigli su uz pritisak stranih diplomata politički konsenzus za prevazilaženje političke krize, uz saglasnost da Makedonija do aprilskog samita ima manjinsku vladu sa kapacitetom i ingerencijama za donošenje zakona uz konstruktivnu podršku opozicije. To je bilo i najbolje moguće rešenje u datom trenutku, a završnica svega što se dešavalo protekle nedelje će posle 3. aprila najverovatnije biti prevremeni izbori, iako je jedna od premijerovih opcija i stvaranje „široke koalicije“ sa velikim opozicionim partijama, do eventualnog novembarskog pozitivnog ishoda i do dobijanja datuma za početak pregovora sa EU. Druga opcija je obezbeđivanje podrške malih partija, parlamentaraca iz etničkih zajednica i nezavisnih poslanika, koji bi mu uz preostalog koalicionog partnera NSDP omogućili natpolovičan broj glasova u Sobranju. Građani Makedonije nisu stigli ni da odahnu i da uz smirivanje tenzija analiziraju upozorenja pojedinih zapadnih medija – da aktuelna institucionalna kriza u Makedoniji može da preraste u međuetničku. Premijer Gruevski je nacionalnoj informativnoj agenciji dao intervju u kome je izjavio da DPA, „smrtno uplašena zbog prevremenih izbora, želi da izazove krizu kojom će ih sprečiti“ i posredno optužio dojučerašnjeg partnera da sprovodi „agendu i scenarija drugih država – Grčke, Srbije, Kosova…“. To je izazvalo vicepremijera u ostavci iz redova DPA Imera Alijua da uz ostale ministre iz te partije pozove etničke Albance na bojkot i napuštanje svih funkcija u državnim institucijama, što je samo dan kasnije, posle povratka u zemlju, morao da amortizuje partijski lider Tači, izjavom da se Aliju istrčao i da će on uraditi sve da dođe do dogovora.

Neophodni makedonsko-albanski dogovor možda će i izdržati do 3. aprila, ali je grčki pritisak sve žešći kako se približava bukureštanski samit. Iako je medijator Nimic izjavio da je posle sastanka u Beču veći optimista, da „postoji mnogo dobrih razloga da se pronađe rešenje prihvatljivo za obe zemlje i za region“ i da „nerešavanje pitanja nosi i mnoge rizike“, i iako je „Fajnenšel tajms“ objavio analizu po kojoj je Makedonija spremna da odstupi u sporu s imenom, u zamenu za poziv za članstvo u NATO-u i EU, koji su ključni za bezbednosne i ekonomske ciljeve države, u vreme kada se zatvara ovaj broj „Vremena“ (u utorak uveče), još je neizvesno kako će postupiti lider vladajućeg VMRO-DPMNE-a i premijer Gruevski. U prvoj reakciji, posle bečkog sastanka pregovarača, Gruevski je ostao pri čvrstom stavu, izjavivši na tribini svoje partije da je Makedonija pod pritiskom prihvatila da razgovara o problemu oko imena s južnim susedom. „Međutim, mi tačno znamo gde je naša crvena linija od koje ne možemo dalje da popuštamo. Neprekidno smo pod ucenom koja nije primerena jednoj evropskoj zemlji i koja je protiv interesa NATO-a, Amerike, Nemačke, Engleske, protiv osnovnih vrednosti Alijanse – slobode i pravde, ucena koja želi da sruši naše dostojanstvo i naš identitet.“