Sedamdeset godina pre nego što je ChatGPT napisao svoju prvu rečenicu, fizičar Enriko Fermi postavio je pitanje koje i danas odzvanja u kosmologiji: ako je univerzum pun milijardi zvezda sličnih Suncu, i ako je razumno pretpostaviti da je oko nekih od njih nastao inteligentni život – gde su svi? Preciznije, zašto je svemir tih? Jedno od objašnjenja poznato je kao Veliki filter. Naime, moguće je da postoji neka faza u razvoju civilizacija u kojoj se civilizacije – pre nego što postanu dovoljno zrele da ostave trag u kosmosu – unište. Ovu je fazu Karl Sagan nazvao – tehnološkom adolescencijom. To je, zapravo, period kad civilizacija, s jedne strane, ima dovoljno moći da uništi samu sebe, ali s druge još uvek ne zna kako da to izbegne.
ULAGANJA – ISTORIJSKA, A REZULTATI?
Baš ovu Saganovu metaforu preuzeo je Dario Amodei, direktor jedne od vodećih AI kompanija na svetu, kada je u januaru 2026. smelo izjavio da čovečanstvo u tu adolescenciju ulazi upravo sada. I to ne zbog nuklearnog oružja, već zbog veštačke inteligencije. Amodei, naime, piše: “Čovečanstvo je na pragu toga da dobije gotovo nezamislivu moć, ali krajnje je neizvesno da li naše društvene, političke i tehnološke institucije poseduju zrelost i da je drže pod kontrolom.” Istovremeno, on odbacuje i apokaliptičnu paniku s jedne, i bezbrižni entuzijazam s druge strane, i nudi trezveno razmišljanje zasnovano na činjenicama.
Međutim, upravo činjenice zvuče paradoksalno. Naime, u AI infrastrukturu, pre svega u data centre i energetske sisteme potrebne da ih napajaju, američki tehnološki giganti su tokom 2025. uložili više od 400 milijardi dolara. Samo godinu dana kasnije, u 2026, ulaganja bi mogla da dostignu 600 milijardi, a do kraja decenije, kako predviđa J. P. Morgan, ukupna ulaganja biće čak pet biliona dolara. S druge strane, ukupni godišnji prihodi celokupne AI industrije iznose (tek) oko 50 milijardi dolara, što je, na primer, jedva osmina godišnje zarade kompanije Apple. Drugim rečima, prema glavnom ekonomisti Goldman Sachsa, doprinos AI investicija rastu američkog BDP zapravo je ravan nuli. Istraživanja MIT i Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja pokazuju istu sliku: iako njihovi direktori uporno očekuju poboljšanja, prava je istina da preko 90 odsto kompanija ne beleži nikakav povraćaj sredstava u AI ulaganja.
I to jeste hajp! Ulaganja su istorijski rekordna! Ipak, rezultati izostaju.
Razloga za paniku i te kako ima. Priči o rastućem otporu brzini kojom se AI razvija ovog marta prostor je posvetio i “Time”, a preko naslovne strane bilo je ispisano “People vs. AI”. U SAD, Bernie Sanders i Alexandria Ocasio-Cortez predložili su federalni moratorijum na nove AI data centre. Pored toga, u Nemačkoj, “Spektrum der Wissenschaft” traži dodatna preispitivanja stavova prema vrednosti i održivosti čitavog modela. U “Die Zeitu” profesorka Ute Šmid izlaže, možda, i najalarmantniju tezu, u čemu svakako nije jedina – najveća opasnost ne leži u pobuni mašina, već u intelektualnoj degradaciji čovečanstva, kroz prepuštanje mišljenja mašinama i emocionalno osiromašenje, usled zamene ljudskih kontakata četbotovima.
KLJUČNA REČ – ENERGIJA
Ipak, možda se čak najozbiljnija dimenzija ove priče tiče, zapravo, energije. Naime, tokom 2024. godine američki data centri potrošili su oko 183 teravat-časa električne energije. Za poređenje: celokupan elektroenergetski sistem Srbije, koji napaja sedam miliona stanovnika – to znači, dakle, sve fabrike, sve gradove i sva sela – proizvede godišnje oko 35 teravat-časova. Drugim rečima, sami američki data centri troše struju pet Srbija. Veleprodajne cene struje u blizini data centara u SAD za pet godina porasle su čak 267 odsto. Bela kuća je organizovala i ceremoniju potpisivanja “Obećanja o zaštiti potrošača”, u kojoj su se tehnološki direktori obavezali da će plaćati troškove struje svojih centara, što je obaveza koja do juče gotovo da nije ni postojala.
U javnoj debati, AI jeste pitanje filozofije i budućnosti rada. Na terenu, međutim, AI jeste, pre svega, pitanje električne energije. I dok se u Silicijumskoj dolini raspravlja o tome da li će AI dostići nadljudsku inteligenciju za godinu ili možda dve, u Teksasu, Virdžiniji i Ohaju ljudi gledaju u svoje račune za struju i pitaju se da li oni plaćaju više da bi najbogatija industrija u istoriji još brže rasla.
TRKA ZATVORENIH OČIJU
Treba ipak istaknuti da je energija samo najvidljiviji simptom dublje neravnoteže. Svaka država koja se ozbiljno bavi veštačkom inteligencijom suočava se s istom nerešivom jednačinom: bezbednost sopstvenog društva zahteva oprez i vreme, ali i jedno i drugo skupo koštaju u trci u kojoj se niko ne usuđuje da uspori. Država koja uspori zarad svojih građana – rizikuje da zaostane; s druge strane, država koja juri – rizikuje da pregazi sopstvene ljude. Trka se zato produžava, ne zato što neko pouzdano zna kuda ona vodi, već zato što niko ne sme da stane prvi. Za zemlje poput Srbije ova je jednačina još surovija. Veštačkoj inteligenciji pristupamo pre svega kroz komercijalne proizvode stranih kompanija, oslonjeni na infrastrukturu koju ne kontrolišemo i na pravila koja ne određujemo. Za razliku od nafte ili oružja, AI kapaciteti ne mogu se skladištiti. Dok se u Vašingtonu i Pekingu odlučuje ko kontroliše ovu tehnologiju, mi smo samo publika, osim ako ne počnemo da postavljamo prava pitanja.
Treba imati na umu da prava pitanja ipak nisu ona koja dominiraju javnim prostorom. Ni oduševljenje dela tehnološke scene, koja sve češće zvuči kao da razgovara sama sa sobom, ubeđena da gradi boga. Ni panika onih koji u svakom algoritmu vide apokalipsu. Već trezveno, ali tvrdoglavo insistiranje na odgovorima na pitanja: Koliko ovo košta? Ko plaća? Kome služi i šta se dešava ako ne uspe? Ako je istorija tehnologije – od parne mašine do nuklearne bombe – išta pokazala, onda je to da velike promene ne dolaze same. One menjaju raspodelu moći, menjaju ekonomiju, menjaju politiku, ali često menjaju i društva, i to mnogo dublje nego što njihovi tvorci u početku razumeju. S veštačkom inteligencijom taj ulog još je veći. Sagan je pitao kako civilizacija preživljava trenutak kad njena moć preraste njenu mudrost. Odgovor još nemamo. Adolescencija, možda, jeste neizbežna. Odrastanje – nije.
Autor je vanredni profesor Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu
