Ivicom građanskog – i šireg – rata

Tri godine nakon invazije na Irak, koja je, prema zamisli Bušove administracije, zemlji trebalo da donese demokratski preobražaj koji bi zahvatio ceo Bliski istok, Irak nikada nije bio dalje od demokratije i od stabilnosti.

Neredi koji su izbili pošto je prošle nedelje u vazduh dignut šiitski hram u Samari, jedno od najvažnijih šiitskih svetilišta, doveli su Irak do same ivice ponora građanskog rata.

Vašingtonu i Londonu, ali i šire u svetu, osvetničko nasilje na ulicama Bagdada i drugih iračkih gradova u kojima je poginulo više od 200 osoba, donelo je bolno saznanje da su njihove trupe nemoćne pred stihijom otvorenog pucanja Iraka po etničkim, verskim i plemenskim šavovima.

U neku ruku, nasilje nakon rušenja džamije Askarija u Samari neka je vrsta „iračkog 17. marta“, jer su ekstremisti iskoristili priliku da odmere snage ne samo među sobom već i sa stranim trupama koje bar polovina od njih smatra okupacionim. Kao pre gotovo tri godine, kada je Buš konačno proglasio mir u Iraku nakon invazije, na ulicama su se pojavili odredi smrti. Kao nikada pre, nakon invazije koalicionih snaga pod komandom SAD, od građanskog rata u Iraku strahuje čitav region.

Bivši američki šef diplomatije Kolin Pauel, posle uspešne intervencije u Iraku pre tri godine, najavio je da će pad Sadamovog režima izazvati „strateško prekomponovanje regiona“; ali umesto „lavine“ demokratskih promena na ovom prostoru, Bliskim istokom se širi strah od „lavine“ nasilja koje bi moglo potpuno da izmeni odnos snaga u regionu.

DVOSMISLENI „UKUS„: Neposredno nakon sloma Sadamovog režima pre tri godine, koji je za sobom ostavio ogroman bezbednosni i institucionalni vakuum, bivši portparol Bele kuće Ari Flajšer je na pitanje „ko trenutno vlada Irakom“ odgovorio: „Ukus slobode.“ Ovoga puta, „ukus slobode“ osetile su raznovrsne parapolicijske formacije, odane različitim frakcijama šiitskih i sunitskih političkih i verskih klanova, koje su upadale u naselja sa mešovitim stanovništvom, pljačkale i ubijale pripadnike „nepodobne“ zajednice po sopstvenom ćefu.

U neredima je uništeno ili oštećeno na desetine džamija, mahom sunitskih. Rušenje zlatne kupole hrama u Samari i osveta koja je usledila zatekle su iračke političke vođe i američke savetnike na terenu usred mukotrpnog pregovaranja o sastavu nove vlade, prve demokratski izabrane nakon decenijske tiranije Sadama i njegove partije Baas. Umesto vlade sa punim mandatom, Iračani su tokom nekoliko dana bili suočeni sa bezvlašćem koje je za sada obuzdano ogromnim naporima svih političkih vođa.

Iračke vlasti su najpre proglasile policijski čas širom zemlje, posebno u prestonici, gde je i dalje na snazi, od sumraka do svitanja. Američki i britanski vojnici, stacionirani mahom u Basri i oko nje na jugu zemlje, najpre su se pred nasiljem povukli u kasarne, da bi kasnije čak pojačali patrole i tako pritekli u pomoć iračkim snagama reda i mira. Politički lideri svih fela smogli su snage da se ujedine oko mirovne poruke građanima. Uticajne verske vođe pozvale su svoju sabraću da obustave nasilje i odustanu od osvete.

Iako je za sada većina Iračana, izuzev Kurda, za jedinstvenu državu, prošlonedeljni neredi otkrili su veliku snagu raznih paravojnih formacija koje se bore za prevlast nad celim Irakom ili pojedinim njegovim delovima.

Podele između sunita, manjinskog stanovništva u Iraku koje je pod Sadamom uživalo nesrazmerne privilegije i tlačilo pripadnike kurdske manjine i šiitske većine, još više su produbljene u poslednje tri godine. Umesto domino-efekta od demokratizacije Iraka, Irak i svet za trenutak su bili zagledani u Pandorinu kutiju iz koje su pokuljali najcrnji scenariji o eventualnim posledicama građanskog rata po čitav region, od čega ne bi bio pošteđen ni dobar deo sveta.

PRODUBLJIVANJE PODELA: Šiiti i suniti ipak su se u petak ujedinili, dva dana nakon rušenja džamije u Samari, u zajedničkoj mirovnoj molitvi. Američki mediji izveštavaju da je američki predsednik Džordž Buš lično telefonom razgovarao sa nekolicinom iračkih lidera različitih političkih opcija.

No, kako su neredi svima jasno pokazali, politički dogovor iračkih etničkih, verskih i političkih grupacija najviše zavisi od uspeha američke administracije da privoli uticajne šiitske lidere da razoružaju svoje paravojske. U tom smislu naročito je angažovan američki ambasador u Iraku Zalmaj Hlilzad, koji je najavio da ne dolazi u obzir da šiitima u potpunosti pripadne „bezbednosni portfelj“ u novom Iraku.

Ali, nakon rušenja hrama u Samari, šiiti su dobili snažniji argument da se usprotive uklanjanju parapolicijskih formacija, jer neko mora da ih štiti, kad su iračke snage neefikasne. Na taj način američka administracija vratila se na početak problema koji nije uspevala da reši još od ulaska njenih trupa u Irak – razoružanje raznoraznih privatnih i verskih naoružanih grupa.

VERSKE I DRUGE PODELE: Zapravo, ovaj problem sistematski je guran pod tepih. Američki zvaničnici tek odnedavno su u javnim izjavama počeli da priznaju da problem zaista postoji, ali procene o tome koliko je ovakvih grupa i koliku snagu predstavljaju toliko se razlikuju

da može da se posumnja da pravih obaveštajnih podataka zapravo i nema.

Od prošlogodišnjih izbora u Iraku, od kada je na vlasti prelazna vlada koja treba da preda palicu novom, višestranačkom kabinetu čim se postigne politički dogovor, šiiti su takoreći potpuno monopolizovali ministarstvo policije, čiji su pripadnici tokom nemira stajali po strani. Ta činjenica, sama po sebi, dodatno je osnažila strahove da su pripadnici militantnog šiitskog pokreta Badr i vojske Mahdije, koju predvodi harizmatični šiitski sveštenik Moktada al Sadr, duboko infiltrirani u redove policije. Uvek u crno obučeni pripadnici armije Mahdi, koja broji nekoliko hiljada fanatičnih vojnika, žestoko su se u dva navrata sukobila sa britanskim i američkim vojnicima u aprilu 2004. Dominacija šiita u redovima policije potpirila je strahove sunita, koje je u međuvremenu postalo teško privoleti na učešće u političkom procesu.

Na njihove žalopojke da iračka policija, uz blagoslov ministra lično, drži tajne zatvore za sunitske političke protivnike i da se u njima nesmetano svete za sva zlodela koja je u ime sunita nad ostalima počinio Sadamov režim, američki predstavnici su odgovarali blagim opomenama, ali je to imalo malo uticaja na namere šiita da očiste policiju od sunita. Jedino za šta su se Amerikanci pobrinuli u naporima da smanje moć šiita na policijske snage jeste da specijalnu jedinicu izmeste iz ministarstva policije, nad kojim nemaju nikakav formalan uticaj, i stave je pod nadležnost ministarstva odbrane, koje još kontrolišu. To je doskora pretežno sekularne sunite primoralo da zbiju redove, a za lepak je iskorišćena verska podela. U slučaju opšteg građanskog rata u Iraku, nema sumnje da bi se tzv. sunitski trougao lako otvorio za delovanje Al kaide.

Iskusni norveški diplomata i ekspert za Bliski istok Terje Roed Larsen, specijalni izaslanik UN-a za Liban, koji je prethodno bio zadužen kao posrednik u palestinsko-izraelskom sukobu, kaže za „Njujork tajms“ da bi građanski rat u Iraku „produbio postojeće podele i stvorio nove sukobljene frakcije u regionu koji je ionako veoma nestabilan i opasan“.

REGIONALNA KRIZA: Ozbiljan unutrašnji sukob u Iraku lako bi mogao biti produbljen i spolja, ukoliko bi zemlje iz okruženja pokušale da se stave na jednu od suprotstavljenih strana. Sunitske zemlje, poput Saudijske Arabije, Egipta, Sirije, Jordana, lako bi mogle priteći u pomoć sunitskoj sabraći u Iraku, dok susedni Iran ionako ima jak uticaj na glavne političke frakcije šiita.

„Širenje sukoba brine svaku zemlju u regionu“, izjavio je Ali Šukri, bivši jordanski general i savetnik za bezbednost kralja Huseina. „Pođimo od zapadnog Iraka, gde se pokrajina Anbar graniči sa Sirijom, Jordanom i Saudijskom Arabijom; Irak se na jugu graniči sa Saudijskom Arabijom, Kuvajtom i Iranom. Ukoliko dođe do sukoba, on će zahvatiti ceo region.“

Treba dodati da se u slučaju sukoba može očekivati da Kurdi proglase svoju državu na severu zemlje, što bi posebno iritiralo Ankaru. Da je vlada u Turskoj veoma zabrinuta zbog događaja u Iraku svedoči i vest da je turski premijer Erdogan u Ankaru pozvao iračkog kolegu Ibrahima al Džafara, i da takođe očekuje posetu Moktade al Sadra, verskog vođe koji kontroliše najsnažniju šiitsku vojnu frakciju Mahdi. Erdogan očigledno pokušava diplomatski da izdejstvuje zaštitu za sunite u Iraku koji su se našli na meti osvete za rušenje džamije u Samari. S druge strane, Saudijska Arabija sada mora više da motri ne samo na ogranak Al kaide u Mesopotamiji koja se već nekoliko puta javno potpisala ispod bombaških napada u Amanu, već i na svoje etničke šiite koji se osećaju diskriminisanim, kao i u Egiptu, gde jača uticaj Muslimanske braće.

STRATEŠKA DINAMIKA: Međutim, najzanimljivija kockica u slagalici nesumnjivo će biti Iran, koji od dolaska radikalnog islamiste Mehmeda Ahmedinedžada na mesto predsednika Irana prošlog juna sve više pokušava da se nametne kao ozbiljna protivteža američkim uticajima na Bliskom istoku. Za sada Ahmedinedžad nije želeo da rušenje hrama iskoristi da bi produbio šiitsko-sunitske trzavice, već da raspiri antizapadne sentimente, optuživši „sluge SAD i Jevreje“ za zločin.

Takođe, neredi u Iraku došli su u trenutku kada je Iran pružio ruku punu dolara palestinskom Hamasu, obećavši da će snositi troškove Hamasove vlade ukoliko Izrael zavrne slavinu palestinskim vlastima i stanovništvu.

O „promeni u strateškoj dinamici“, od samih Iračana mnogo više brinu lideri u regionu i zainteresovanim delovima sveta. Veteran ratnog novinarstva i urednik BBC-ja Džon Simpson primetio je istinu koja je ovih dana ostala prigušena u izveštajima o nasilju u Iraku: „Samo se ljudi van Iraka bave time da li je ovo građanski rat ili ne. Iračani dobro znaju koliko je loša situacija i za to im ne treba nikakva etiketa sa nazivom. U Bagdad sam došao osmi put za poslednjih 13 meseci, a situacija je gora nego ikada, s obzirom na ono što sam ovde video.“