Imate li sitno

Odete u obližnju prodavnicu, kupite hleb, mleko, kafu i cigarete, dođete do kase, čujete račun i izvadite novčanicu od hiljadu dinara. Kasirka vas prekorno pogleda, negodujući odmahuje glavom i onda sledi uobičajeno pitanje: „Komšija, imate li vi nešto sitno?“ „Ne, nemam“, kažete vi, samo što ne počnete da se izvinjavate. Kasirka još žešće gunđa, svaki njen pokret dok broji kusur odiše neprijateljstvom. „Ostaću vam dužna dva dinara“, kaže, a vi, kao da je to najnormalnije na svetu, uzmete svoju kesu i ljubazno kažete „do viđenja“.

E, to uopšte nije normalno. Nije normalno da vama neka prodavnica ili trafika ostaje dužna dinar ili dva, niti da vi ostajete dužni – ako vas poznaju – jer trgovci nemaju sitno. Kupovao sam sve i svašta širom Evrope, i ama baš nikada mi se nije desilo da neko nema da mi vrati kusur, ili me pita da li imam sitno. Samo što to, kao ni kod mnogobrojnih drugih anomalija u Srbiji, više nikoga ne uzbuđuje. Navikli smo i na krupne nenormalnosti, pa ove sitne više ni ne primećujemo. Kao kada ostanete sa novčanicom od pet hiljada dinara u džepu i morate da kupite neke sitnice. Ja, kao miroljubiv čovek, tada bukvalno imam tremu da odem u prodavnicu i izlažem se gnevu kasirki i kasirera, ako se to tako kaže u muškom rodu. Moj kum se nosio mišlju da proizvodi majice i bedževe sa natpisom NEMAM SITNO, BRE.

A sitnog novca očigledno nema dovoljno. Pa tako uđete, na primer, u taksi, navedete neku kraću relaciji a taksista kao iz topa: „Može, ali samo ako imate sitno.“ Kako to da Narodna banka nije uočila ovaj problem i štampala ili kovala dovoljnu količinu novca za kusur? Možda u vrhu centralne banke ne idu sami u prodavnice, pa ne znaju ljudi, ili plaćaju isključivo kreditnim i ostalim karticama.

Sve nenormalno je ovde kod nas svima nekako postalo normalno i nikoga ništa ne zanima, osim sopstvene opipljive muke. I svekolika neispunjena obećanja političara, i to da partije preko noći okrenu ćurak pa od ne-dam-Kosovo nacionalista postanu Evropa-nema-alternativu narodnjaci ili socijalisti ili već nešto trće, i da nam naši predstavnici naroda otvoreno govore „ja se ne slažem sa tim i tim, ali ću ipak za to da glasam u parlamentu“, kao da mi treba da prepoznamo u tom idiotizmu neke više ciljeve zarad opšteg spasenja. E pa nije to normalno, ako si protiv nečega, nemoj za to da glasaš, ili makar ćuti.

A najnenormalnije je što nam je očigledno sve to postalo normalno, pa i da se licemerje i beskičmenjaštvo smatraju mudrom politikom. I nije normalno da nastavnici i lekari ne mogu da žive od plate, kao što je posve apsurdno da jedna vlada uprkos protivljenju svih medija, novinarskih udruženja, predstavnika Evropske komisije, donese zakon protiv medija koji će morati da menja, ako hoće u Evropu, i nikom ništa, i tako dalje. U kojoj bi se normalnoj državi neka vladajuća koalicija usudila da se hvata u koštac sa svim medijima u zemlji odjednom? Pa ne bi preživela ni četiri nedelje. Sve je to kao ono poslovično drveće od koga se ne vidi poslovična šuma.

Nego, da se vratimo sitnišu. Da li je normalno da su neke cene izražene u parama, a pare kao novčane jedinice odavno nema, pa se suma zaokružuje? Zanima me šta bi se dogodilo da se neko po tom pitanju obrati nekom nadležnom evropskom sudu. Ili zbog toga što se porez na dodatu vrednost plaća po ispostavljanju fakture svakog 10. u mesecu, a onda mesecima čekaš dok ne legne novac na koji je već plaćen PDV. Umesto da država kreditira firme, privatnici kreditiraju državu za koju rade. A gde je tu inflacija, gde je obezvređivanje dinara?

I sve je to normalno, i svi sve znaju, i niko se ne buni, kao što ne protestuje niko, makar onako, iz principa, kada kasirka izgovori ono „komšija, ostaću vam dužna dva dinara“. A ima i onih koji kovani sitniš prezrivo ostavljaju na tezgi kada dobiju kusur. I to je stvar svesti, nikada nisam video da neko u nekoj od zemalja u evrozoni ostavi na pultu kusur od jednog ili dva centa.

Velike reči padaju pošto je ispunjen i predat upitnik EU, velika obećanja se daju po pitanju datuma za dobijanje statusa kandidata. A ja bih u međuvremenu voleo da odem u prodavnicu i da me ne pitaju da li imam sitno. A lepo bi bilo i da svugde nude i plastične i, za one ekološki svesnije, papirnate kese. Ispade pristup odlasku u prodavnicu ideološko pitanje.

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.