Da, to je u suštini klasni rat, piše nobelovac Pol Krugman u „Njujork tajmsu“ o pogađanju demokrata i republikanaca oko povećanja poreskih stopa za bogate u SAD. Dve američke partije se zapravo rvu oko toga kakvo će biti američko društvo u budućnosti. Demokrate nastoje da očuvaju nasleđe Nju dila – socijalnu sigurnost, odnosno manje ili veće garancije za osnovnu zdravstvenu zaštitu. Republikanci sve to žele da ponište, kako bi porezi za bogate, ali i za srednju klasu, bili drastično smanjeni. Demokrate su na početku godine ostvarile ono što je Barak Obama nagoveštavao u predsedničkoj kampanji, ali je pitanje da li je to Pirova pobeda u kojoj je scena nameštena za njihov veći poraz u konfrontacijama koje slede već u narednim nedeljama, piše Krugman.
Odluka da stopa poreza za najbogatije bude povećana sa 35 na 39,6 procenata, u američkom Senatu je usvojena s rezultatom 257:167, što znači da su za nju glasala 172 demokratska senatora, ali i 85 republikanskih. Ta odluka se zove Bafetov zakon, zato što je grupa bogatih ljudi koju je predvodio milijarder Voren Bafet apelovala na administraciju da povisi poreze za najbogatije, što se u Americi nije desilo od sedamdesetih godina prošlog veka. Taj gest milijardera je u štampi nazvan racionalni egoizam – zato što je deo najbogatijih polazio od toga da je bolje da plate veći porez nego da budu optuženi za izazivanje finansijske kataklizme.
Poreska pravila iz Bušove ere koja su išla naruku bogatijima su promenjena u atmosferi u kojoj su svi govorili o opasnosti od fiskalne litice (fiscal cliff, naglo smanjenje poreskih prihoda zato što su istekli poreski bonusi iz Bušove ere). Republikanci, koji su nevoljno pristali na tu promenu, u ovom trenutku imaju malu ucenjivačku moć da bi tu promenu osujetili – pošto demokrate drže Belu kuću i Senat, pa pošto je reforma zdravstvenog sistema već ozakonjena, ne mogu da proguraju novi zakon, kojim bi poništili taj „komunizam“. Oni, međutim, mogu da ograniče nivo američkog zaduživanja, što može da izazove finansijsku krizu.
SOCIOLOŠKA POZADINA: Obama, koji se u Vašington vratio s božićnog odmora na Havajima kako bi parafirao taj „Bafetov zakon“, izjavljuje da o plafonu zaduživanja neće da pregovara. On je već odustao od praga za progresivno oporezivanje koji je ranije postavio na granici od 250.000 dolara godišnjeg prihoda i pristao da se progresivno oporezuju oni koji zarađuju 385.000 dolara (433.000 za bračne parove) i više. Oni koji zarađuju ispod te granice mogu računati na oslobađanja od poreza, ali, prema analizi američkih poreskih vlasti, povećaće se i poresko opterećenje srednje klase.
Socijalno osiguranje u SAD je finansirano porezom na plate do visine od 113.700 dolara godišnje po stopi od 12,4 procenta, s tim što polovinu plaćaju poslodavci, a polovinu zaposleni. Obamina administracija je sa 6,2 na 4,2 procenta smanjila doprinos koji plaćaju zaposleni, što u proseku iznosi oko 1000 dolara godišnje po osobi.
Kad se sve sabere, u 2013. porezi u SAD će ipak biti povećani za 77 odsto obveznika, ali u različitom stepenu: oni koji zarađuju između 40.000 i 50.000 dolara godišnje platiće u 2013. godini 579 dolara više, oni između 50.000 i 75.000 platiće dodatnih 822 dolara poreza. Prosečan radnik platiće 679 dolara poreza više, a pripadnici najvišeg sloja platiće u proseku 73.633 dolara više. Domaćinstva koja zarađuju više od milion dolara godišnje platiće 170.341 dolar više.
Prema podacima američkog Kongresa, bogatstvo deset odsto najbogatijih Amerikanaca iznosi 16,8 biliona dolara, dva biliona više od bogatstva ostalih 90 odsto, a socijalne razlike su veće sada nego 1928. godine pred Veliku depresiju. Na jedan odsto najbogatijih Amerikanaca ide 24 odsto svih zarada. Od Reganovog doba do današnjih dana lični prihod najbogatijih je rastao, a nivo zarada je ostajao isti, ako se uračuna inflacija.
U predizbornom periodu dva pokreta su iskazivala stav dve Amerike – Pokret Okupiraj volstrit je organizovao mnogo manjih ali upornih demonstracija protiv pohlepe, a jedna od parola je bila „Oporezujte bogate“. Na suprotnom polu su bili konzervativni pripadnici pokreta Čajanka koji su tražili smanjenje poreza.
Nosioce transparenta Tax the rich bilo je relativno lako ukloniti iz njujorškog Zukoti parka, ali izborna poruka američkih birača glasi da se oni sa zlatnom kreditnom karticom malo više isprse.
SLUČAJ DEPARDJE: U Francuskoj je ista poreska priča poprimila oblik medijskog spektakla. Administracija socijalističkog predsednika Fransoa Olanda donela je odluku da na dve godine uvede super-porez za bogataše čije zarade prelaze milion evra (1,32 miliona dolara) godišnje. Porez na njihovu zaradu iznosiće 75 odsto, umesto sadašnjih 41 odsto. To je radikalnija mera od onih koje se preduzimaju u drugim evropskim zemljama zahvaćenim krizom (vidi okvir).
Međutim, francuski Ustavni savet je ocenio da je takva fiskalna mera neustavna. Francuski ministar finansija Pjer Moskovici je najavio da će njegova vlada uvažiti primedbe najvišeg ustavnog arbitra koje se odnose na ustavnu jednakost građana, ali da neće odustati od progresivnog oporezivanja.
Medijski je ta tema eksplodirala u slučaju glumca Žerara Depardjea, koji je najpre najavio da se u znak protesta seli u Belgiju, u kojoj se takav porez plaća po stopi od 50 odsto umesto francuskih 75 procenata, a i državljani Belgije imaju neke značajne privilegije u Monaku. Zbog poreza svake godine Francusku napušta između 600 i 800 bogataša.
Depardje je u susretu sa francuskim predsednikom objašnjavao da ne napušta Francusku zbog poreza, od svoje 14 godine platio je 145 miliona evra poreza, već da zemlju napušta zbog atmosfere lova na bogataše i zbog toga što ga štampa valja po blatu. Između ostalog, optuživali su ga da je 2011. urinirao u plastičnu bocu i po itisonu, primoravši Er Fransov avion da se vrati na početnu poziciju, zato što mu stjuardesa nije dozvolila pristup u toalet.
Ruski premijer Dmitrij Medvedev je u odgovoru na jedno šaljivo pitanje novinara o eventualnom prelasku Depardjea u Rusiju rekao krajem prošle godine da to ne treba isključiti. I ruski predsednik Vladimir Putin je o tome pred Novu godinu govorio s odobravanjem, da bi 3. januara potpisao dekret kojim je Žeraru Depardjeu odobreno rusko državljanstvo.
Glumac koga u Francuskoj smatraju naslednikom Žana Gabena otputovao je već 6. januara u Soči, da bi mu u Putinovoj predsedničkoj rezidenciji bio uručen ruski pasoš. Putin i Depardje su večerali u Sočiju i preko prevodioca srdačno razgovarali o filmu Raspućin, u kojem je Depardje igrao naslovnu ulogu. Žerar ne govori ruski, a Putin, koji dobro vlada nemačkim, nije od one prognane klase Rusa koji su čak i posle rata s Napoleonom govorili francuski.
Depardje je u Rusiji 2007. dobio Orden Petra Velikog prvog stepena. Sada je pohvalio rusko rukovodstvo, rusku demokratiju i podsetio da mu je deda bio komunista. Izrazio je želju da živi u rejonu Beli Stolbi, gde se čuva arhiva Gosfilmfonda, a ne u Moskvi koja je za njegov ukus previše megapolis. Ako u Rusiji bude provodio više od 183 dana godišnje, on može koristiti pravo stanovnika na 13 odsto poreza na zaradu, a ako bude boravio kraće, plaćaće 30 odsto.
Jedan komentator u agenciji RIA Novosti piše da slučaj predstavlja čistu politiku i samo politiku, da poslovnog interesa u Rusiji Depardje nema, ako se ne računa nekoliko reklama za banke snimljenih prošle godine, a da je više razloga imao da zatraži državljanstvo Ukrajine, gde navodno ima vinograd.
Posle večere s Putinom, svečanog dočeka uz folklor i blini (pecivo s govedinom i kavijarom) u Saratovu, Depardje je otputovao u Švajcarsku, na svečanost dodele Zlatne lopte koju u Cirihu organizuje FIFA, s crvenim pasošem kojim je mahnuo, što nije beznačajno, jer se Rusija priprema da bude domaćin Fifinog Svetskog kupa 2018.
Francuski „zeleni“ predlažu da Pariz odgovori davanjem statusa počasnog građanina u Rusiji osuđenim pripadnicama pank grupe Pusi rajot.
POTRAŽI DOM SVOJ, ANĐELE: Uobičajeno je da se biznismeni bore za rusko tržište, ali ne i da svoj dom sele sa Zapada na Istok. Obrnuto, mnogo ruskih tajkuna živi na Zapadu: od Borisa Berezovskog, Konstantina Kagalovskog, Aleksandra Lebedeva, pa nadalje. Jedan deo Londona zovu Kremlj na Temzi. Azurnu obalu neki smatraju ruskim govornim područjem.
U vreme Putinove vladavine tuce ruskih oligarha se našlo na meti optužbi za ilegalne aktivnosti, posebno za utaju poreza. Jeljcinovi tajkuni Vladimir Gusinski (MediaMost), Boris Berezovski i drugi napustili su Rusiju da bi izbegli sudski proces. Mihail Hodorkovski (Jukos) uhapšen je 2003. i osuđen na devet godina robije, potom je kazna povećana na 14 godina, a slučaj se ne skida s naslovnih stranica britanske i američke štampe. U zapadnoj štampi je, međutim, preovlađivala teza da je taj Putinov sudski progon tajkuna politički motivisan.
Pre Depardjeovog ruskog finala, američki list „Majami herald“ pisao je da je Depardje napravio grešku ako je Belgiju ili Rusiju odabrao samo zbog nižih poreza – trebalo je, kaže, da se preseli u Meksiko, u kome prema analizi Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj UN-a superbogataši plaćaju najmanje poreze.
Studija OECD-a pokazuje da porez na lične prihode u Latinskoj Americi dostiže 1,5 odsto bruto nacionalnog proizvoda, a devet procenata u industrijalizovanim zemljama kao što su SAD, Nemačka ili Japan.
U studiji „Ekonomske elite, nejednakost i porezi“, koju su 2012. uradili čileanski ekonomisti Andres Solimano i Huan Pablo Himenez, navodi se da najbogatiji čovek na svetu, meksički magnat u oblasti telekomunikacija Karlos Slim, kao i drugi latinomarerički milijarderi, profitira na razorenim poreskim sistemima. U Južnoj Americi poreze radije prikupljaju od korporacija koje prebacuju poresko opterećenje na potrošače nego od najbogatijih pojedinaca. Većina poreza se skuplja na osnovu indirektnih taksi na alkohol, duvan i drugu robu široke potrošnje.
Na pitanje da li bi latinoameričke zemlje trebalo da povećaju poreze za bogate, Solimano odgovara da to ne može da reši problem, jer finansijski moguli jednostavno spakuju kofere i odu u drugu zemlju, kao što je to učinio i suosnivač Fejsbuka Edvardo Severin, kada se odrekao državljanstva SAD i preselio se u Singapur, u kome je, prema nedeljniku „Nejšen“, porez na lične prihode po stopi od 20 odsto među najnižima u Aziji. U Tajlandu takva poreska stopa iznosi 35 odsto.
Marks, Engels i Lenjin su nekada pisali da proleteri nemaju domovinu, ali parola iz 1848. „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“ s vremenom se potrošila. Sada nekako ispada da domovinu nemaju milioneri. Veruju poreskim savetnicima da je izreka da se mora jedino umreti i platiti porez samo polovično tačna.
Sudeći prema analizi američkog nedeljnika „Nejšen“, novi francuski porez na velike lične prihode je među najvišim u Evropi – u Švedskoj su 2012. najviši lični prihodi bili oporezovani po stopi od 56,6 odsto, u Holandiji 52, u Norveškoj 47,8, u Grčkoj samo 45 procenata, mada bogati otuda beže u strahu od krize. Španija je 2011. povećala poreze na lične prihode za dva procenta – na 45 odsto.
Evropski prosek je inače 34,94 odsto, afrički prosek je 27,95, u celoj Severnoj Americi 28,29, ali tamo su velike razlike između SAD i Meksika ili Paname. U Latinskoj Americi je 31,84, u Aziji 34,94, prosek u EU je 37,36; u zemljama OECD-a 40,6, a globalni prosek je 31,91 odsto.
