Igra oko Vrhovnog suda

U trileru iz 1993. godine Dosije Pelikan, studentkinja prava Darbi Šo (Džulija Roberts) otkriva zaveru iza ubistva dvojice sudija Vrhovnog suda SAD – Džensena i prilično vremešnog Rozenberga. Naručilac ubistva, inače naftni tajkun i glavni finansijer predsednika SAD, u dvojici sudija video je pretnju za ishod sudskog postupka koji još nije ni stigao pred najvišu sudsku instancu. Koliko je potrebno da taj slučaj stigne pred Vrhovni sud, pita je novinar Grej Grentam (Denzel Vošington). Između tri i pet godina, kaže Šo… Ali, primećuje Grentam, do tada bi sudija Rozenberg već mogao da umre prirodnom smrću… Tačno, uzvraća mu Šo, ali tada bi neki drugi predsednik mogao da bude u Beloj kući.

Februara 2016. godine ovaj film je, zahvaljujući teoretičarima zavere i raznoraznim političkim profiterima, nenadano doživeo novu slavu: u deliću sekunde postao je njihova ključna „referenca“ u tvrdnjama da je prirodna smrt sudije Vrhovnog suda Antonina Skalije, kako je saopšteno nakon njegove smrti, 13. februara, tokom odmora na ranču u zapadnom Teksasu – sve samo ne prirodna.

Teoretičarima zavere bila je neprihvatljiva tvrdnja da neko u 79. godini života može da umre prirodnom smrću (očekivani životni vek muškarca u SAD je inače 76 godina), naročito ne sudija Vrhovnog suda, pa čak i ako je imao problema sa srcem i krvnim pritiskom. Pominjalo se da je zatečen „s jastukom preko lica“ – a, zapravo, nije. Takva tvrdnja je krenula od, ko bi rekao, Donalda Trampa. Teoretičarima zavere sumnjivo je bilo i što nije zvanično zatražena autopsija tela. Pa, nije, jer to Skalijina porodica nije ni tražila prihvativši zvaničan nalaz lekara: smrt u snu.

Spisak „osumnjičenih“ nije bio tako dugačak – zna se, pisalo se i sad se piše po internetu, kome je u interesu da se naruši balans u Vrhovnom sudu i tako utiče na njegove buduće odluke. Smrću Antonina Skalije odnos u devetočlanom Vrhovnom sudu između liberalnog i konzervativnog krila jeste narušen: do kompletiranja sastava ostaje da sudi troje sudija bliskih konzervativnim stanovištima, jedan umerenjak i četvoro sudija kojima su bliska liberalnija shvatanja. Kako stoje stvari, šanse Baraka Obame da progura nekog svog liberalnog kandidata su minimalne. Ali, šta ako u Belu kuću u januaru 2017. ponovo uđe demokrata? Teoretičari zavera u tom kontekstu, sabirajući motiv i moguće naručioce, upiru prstom – u „Dosije Pelikan“.

SENAT SE PRAVI MRTAV: Na stranu teorije zavere, u stvarnosti je upražnjeno mesto u najvišoj sudskoj instanci u SAD nenadano katapultirano među glavne teme u tekućoj kampanji za predsedničke izbore i dodatno uvećalo ulog u tekućoj trci za Belu kuću. Jer, s obzirom na životno doba nekih sudija, naredni predsednik ili predsednica SAD mogli bi da utiču na promenu snaga u Vrhovnom sudu.

Shodno svojim ustavnim nadležnostima, Obama je 16. marta obelodanio kandidata za sudiju Vrhovnog suda, očekujući da će i Senat ispuniti svoj deo ustavnih dužnosti i o tom predlogu makar glasati. Međutim, republikanci koji komanduju Senatom ni za jotu nisu odstupili od stava koji su svakodnevno ponavljali od Skalijine smrti – Obami ističe mandat i do izbora novog predsednika Senat neće glasati o novom sudiji Vrhovnog suda. Senator Ted Kruz, kandidat za nominaciju Republikanske stranke, ocenio je da su predsednički izbori „referendum o Vrhovnom sudu“.

Obami, doduše, ističe poslednja godina mandata, ali to nije održiv argument: od 1900. godine Senat je čak osam puta glasao o predlogu predsednika na isteku mandata za sudiju Vrhovnog suda, a šestoro sudija je tom prilikom izabrano. I sadašnji sudija Vrhovnog suda Entoni Kenedi izabran je, na predlog Ronalda Regana, u februaru 1988, dakle devet meseci pre izbora novog predsednika.

foto: ap photo

Obamin kandidat, Merik Garland (64) od 2013. godine je na čelu drugog najuticajnijeg suda u SAD – Federalnog apelacionog suda za oblast Distrikta Kolumbija. Njegov renome ne dolazi samo otuda što je odavno postao „regrutni centar“ za Vrhovni sud – u sadašnjem sastavu Vrhovnog suda, troje je došlo iz tog federalnog suda, kao uostalom i pokojni Skalija – već i po svojoj specifičnoj jurisdikciji koja obuhvata rešavanje žalbi u sporovima u koje su uključene federalne institucije i agencije.

Garland slovi za ideološki neutralnog i pravičnog sudiju. U Federalni apelacioni sud izabran je 1997. na predlog demokrate Bila Klintona, ali je njegov bekgraund uticao na to da za njega tom prilikom glasaju i republikanci – ironično, među njima je bilo i sedmoro aktuelnih senatora koji danas odbijaju da se s njim makar, suprotno uvreženom običaju, neformalno sastanu radi boljeg upoznavanja.

Odbijanje umerenog sudije, s druge strane, nosi rizik da će, u slučaju ponovne pobede demokrata, novi predsednik izabrati manje umerenog kandidata bliže gledištima liberalnog krila Suda.

RIZIČNE KALKULACIJE: Kalkulisanje republikanaca s tim ko će biti naredni predsednik SAD riskantna je igra u kojoj je više nepoznatih: osim novog stanara Bele kuće, neizvestan je i ishod novembarskih izbora za Senat. U slučaju dvostrukog poraza republikanaca na novembarskim izborima, kandidat budućeg demokratskog predsednika ili predsednice, ima zagarantovanu prođu.

Nasuprot argumentaciji republikanaca, Dik Darbin, uticajni senator iz redova Demokratske partije, blokiranje izbora sudije Vrhovnog suda ocenjuje kao pokušaj da se „iz lične netrpeljivosti prema predsedniku“ diskredituju njegove redovne aktivnosti, a tako i njegovo nastojanje da visokim rejtingom u javnosti olakša put stranačkoj koleginici/kolegi ka funkciji koju napušta. To za republikance može da bude mač sa dve oštrice: ako istraju u neispunjavanju svojih dužnosti, a izbor sudija u to svakako spada, pojedinim senatorima će biti otežan reizbor u novembru, kada će biti održani izbori za 34 mesta u Senatu, od kojih 24 trenutno drže republikanci, a demokrate deset.

Analitičari u SAD se slažu da će najmanje deset republikanskih senatora imati veoma neizvesne izbore, šestoro od njih čeka reizbor u saveznim državama u kojima je Obama oba puta pobedio. Svi oni su i te kako svesni da je javno mnjenje većinski naklonjeno nameri da se novi sudija Vrhovnog suda izabere pre novembra. Tu 44 demokratska senatora u senatu vide šansu da dođu do 60 glasova potrebnih da bi predlog o novom sudiji došao do finalnog glasanja.

Za izbor novog sudije Vrhovnog suda Senatu nikad nije bilo potrebno više od 125 dana od trenutka kada predsednik iznese svoj predlog. Iako je istorijski prosek za taj proces – koji počinje višednevnim „saslušavanjem“ kandidata u resornom komitetu Senata – 25 dana, za poslednja tri kandidata, uključujući dve Obamine nominacije, u proseku je bilo potrebno oko 80 dana. To je, inače, jedva nešto manje od broja dana koji su preostali Senatu za aktivnosti do letnjeg raspuštanja 18. jula.

DIGITALNA PRIVATNOST: Kad predsednik SAD kaže da predlaganjem kandidata za Vrhovnu sud ispunjava svoje ustavne obaveze, tu nije reč samo o pukom popunjavanju upražnjenog mesta, već o obezbeđivanju uslova Sudu da donosi odluke od velikog značaja za društvo i zemlju.

Naime, u slučaju da aktuelni „krnji“ Sud bude podeljen (4:4) pri donošenju bilo koje odluke, na snazi ostaje odluka nižeg suda na koju je i uložena žalba Vrhovnom sudu. Sud u prvim nedeljama „krnjeg“ sastava već dva puta nije imao većinu za donošenje odluka, a samim tim ni za stvaranje pravnog presedana koji bi bio obavezujući u sudskoj praksi širom SAD.

Vrhovni sud je već uzeo u razmatranje dva slučaja čiji bi ishodi mogli da imaju značajne posledice – pravne, dakako, ali u jeku kampanje i ozbiljne političke implikacije. Jedan od tih je zakon države Teksas koji je svojom restriktivnom prirodom smanjio broj klinika za abortus sa 40 na 18, s ciljem da taj broj bude deset. Ukoliko većina sudija Vrhovnog suda bude podržala stav Federalnog apelacionog suda za jug SAD, očekuje se da će putem Teksasa, u pogledu ograničavanja prava na abortus, jedva dočekati da krene još nekoliko, pre svega južnjačkih država. U slučaju izostanka odluke Vrhovnog suda, odluka Federalnog apelacionog suda ostaje na snazi i unutar jurisdikacije tog suda sve države mogu da usvoje zakon sličan teksaškom.

Do kraja juna, kada se tradicionalno saopštavaju odluke Vrhovnog suda, najviša sudska instanca u SAD bi mogla da se izjasni i o slučaju SAD protiv države Teksas, žalbi federalne administracije na odluku nižih sudova koji su osporili olakšice za ilegalne imigrante u SAD. Te olakšice u vezi s ostankom u SAD ilegalnih imigranata, čija su deca tu rođena, doneo je predsednik Obama kroz izvršne odluke u novembru 2014. godine. Podeljeni Vrhovni sud ne bi osporio ustavnost Obaminih odluka, ali bi njegovim političkim oponentima dao dovoljno municije u ostatku kampanje.

Sud bi, prema nekim tumačenjima, mogao da donese načelnu odluku o tome da odlučivanje o meritumu ostavi za trenutak kada sud bude radio u punom sastavu.

Obama je u nedavnom razgovoru sa studentima prava u Čikagu izneo očekivanje da će se pred Vrhovnim sudom i u narednom periodu naći pitanja o kojima u američkoj javnosti već decenijama ne prestaje rasprava – pravo na abortus, LGBT prava, glasačko pravo itd. Samo u ovim slučajevima liberalnoj Americi bi značilo da je Obama u sud predložio nekog nalik sudijama Eleni Kejgan, Sonji Sotomajor i Rut Ginzburg… ako već nije vodio računa o rodno/rasno/etničkom diverzitetu Suda (Merik Garland je, uzgred, Jevrejin).

Vrhovni sud čini treću granu vlasti u SAD i njegove sudije su nezavisne od drugih centara moći. Pa ipak, javnost često ima (pogrešnu) percepciju o tome da sudije osećaju nekakvu obavezu prema onome predsedniku ili stranci koji su ih predložili: zato je, uostalom, deo republikanaca onoliko skičao od besa na predsednika Suda Džona Robertsa, kandidata Džordža Buša Mlađeg, kada je svojim glasom omogućio da Obamin zakon o zdravstvenoj zaštiti (Obamaker) ne padne na sudu. I to – dva puta.

Kada su čikaški studenti upitali Obamu kakvi bi još slučajevi mogli da stignu pred Vrhovni sud u narednim godinama, predsednik SAD je ukazao i na digitalnu privatnost. Sve češćom primenom „doktrine treće strane“ (prikupljanje informacija od raznih kompanija) u sudskim postupcima, okviri 4. amandmana, koji sprečavaju vlast da neovlašćeno prikuplja informacija i nadzire građane, a čiji je duh principijelno branio pokojni sudija Skalija, više, očito, nisu dovoljni. Na takve odluke od suštinske važnosti može da utiče upravo sastav Vrhovnog suda, pa zato izbor novog predsednika, pa i sastava Senata, dobija još jednu dimenziju.