Za „Vreme“ iz Bona
Ko je pa sada Armin Lašet? Ako biografske crtice ostavimo po strani (vidi okvir), na to pitanje postoje barem dva odgovora i nekoliko nijansi između.
Lašet je novi šef najmoćnije stranke Evrope, kojoj je pandemija podarila uzlet u anketama toliko da će nakon penzionisanja Angele Merkel skoro sigurno iz njenih redova doći i idući kancelar. Ali, Lašet je šef partije ogrezle u frakcionaške sukobe i tim vrućim krompirom mora da žonglira dok mu nad glavom vise ankete prema kojima u narodu nije baš omiljen, i nekoliko partijskih kolega koji ciljaju na mesto kancelara. U bitku bi iskusni političar da uđe na oprobanom konju kojeg šesnaestu godinu jaše Angela Merkel: umereno, polako, centristički, dosadno. „Prosečnost je njegov imidž“, piše u komentaru „Špigela„.
BILA SU TROJICA
Delegati Hrišćansko-demokratske unije (CDU) su u subotu 16. januara u drugom krugu Lašetu dali 521 glas, a Fridrihu Mercu zavidnih 466 glasova. U prvom krugu niko nije imao apsolutnu većinu, ali je Merc vodio (385 glasova) ispred Lašeta (380), dok je otpao Norbert Retgen (224).
Virtuelni kongres sa onlajn-glasanjem bio je prvina. Kako statut CDU to ne predviđa, hiljadu i jedan delegat je potom dobio glasački listić na kojem stoji samo Lašetovo ime koji mora da pošalje poštom. Tako se Lašet zvanično za predsednika stranke proglašava u petak 22. januara.
Talon sa kojeg su delegati birali bio je „politički nekorektan“. Sva trojica kandidata su stariji muškarci iz pokrajine Severne-Rajne Vestfalije na zapadu Nemačke, sva trojica su pravnici koji su studirali u Bonu, nekadašnjem glavnom gradu, ni jedan od njih nije naročito progresivan.
Ali izbor je postojao. Lašet, premijer rodne pokrajine, uvek je bio lojalan kancelarki i centrističkom kursu na koji je ona odvela nekada tvrde konzervativce. Merc, povratnik u politiku posle petnaestak godina u kojima je postao multimilioner kao menadžer i savetnik međunarodnih korporacija, viđen je kao neko ko žudi za CDU iz doba Helmuta Kola. Bivši ministar Retgen isticao se kao proamerički političar i fanatični podržavalac NATO, i srednje rešenje između favorita.
SUJETE I NAMEŠTALJKE
Udarna pera štampe su posle izbora ocenila kako je CDU odlučila da nastavi „po starom“. Cinici bi rekli: zakleli su se drugarici kancelarki da neće skrenuti sa njenog puta.
Ne očekuje se da Lašet išta spektakularno menja, od spoljne politike ili odnosa prema Balkanu, do ekonomske i socijalne politike. Utoliko se više prilike u CDU analiziraju u stilu House of Cards: ispod površine vri od sujeta i nameštaljki. Lašet je bio favorit Angele Merkel koja je pre dve godine otišla sa čela CDU i planira političku penziju posle izbora za Bundestag u septembru. Njena prethodna favoritkinja i sadašnja ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer podbacila je kao šefica CDU. Ona je pre dve godine tesno pobedila istog ovog Fridriha Merca, ali nije uspela da ujedini stranku. „Frankfurter algemajne cajtung“ piše da se CDU može podeliti na krilo koje otelovaljava Angela Merkel i ono koje simboliše Fridrih Merc. Za prve je dogma zauzimanje što više prostora na centru političkog spektra. Za druge je to gubitak identiteta. Za prve „konzervativno“ znači da se sačuva što više od nasleđa Angele Merkel. Za druge „konzervativno“ znači povratak u eru pre Merkelove, kad se „znalo“ da homoseksualci ne mogu da se venčavaju, da se klimatskim promenama bave samo hipici i da se vrata ne otvaraju izbeglicama.
Lašetu će biti potrebno spretnosti da se u izbornoj godini ne spotakne o te podele. Posebno jer se Merc pokazuje kao rđav gubitnik. Odbio je da postane potpredsednik stranke (uz izgovor da otvara prostor za žene u rukovodstvu), ali se ponudio za ministra privrede umesto kancelarkinog čoveka Petera Altmajera. Zbog tog nametanja Merca su ismejali sa svih strana.
Armin Lašet (59) rođen je u Ahenu, u porodici koja korene vuče iz belgijske Valonije. Studira prava i već sa 18 godina ulazi u CDU. Od kraja osamdesetih paralelno gradi političku karijeru i radi kao urednik i izdavač katoličkih medija.
Poslanik Bundestaga postao je 1994, a Evropskog parlamenta 1999. godine. Od 2005. bio je pokrajinski ministar za porodicu, žene, starije i integraciju, a 2012. preuzima vođstvo pokrajinskog odbora CDU i postaje potpredsednik savezne stranke. Od 2017. je premijer Severne Rajne-Vestfalije. Suprugu Suzane upoznao je još u omladinskom horu. Imaju troje dece.
KOGA NEĆE NAROD
Novi šef kreće sa poslom znajući da su ga izabrali delegati, ali da ga, rečnikom srpske političke scene – „neće narod“. Ankete su sve pokazivale da manje ljudi navija za njega nego za Merca, čak i Retgena. Prema ispitivanju javnog mnjenja koje je posle izbora obavio „Špigel„, 33 odsto građana misli da je Lašet dobar izbor, a 51 odsto da nije. Među simpatizerima CDU odnos je 41:45.
Deo odgovora krije se u pandemiji. Dok druga dvojica takmaca nemaju izvršne funkcije, Lašet kao premijer Severne Rajne-Vestfalije ima veliku odgovornost pošto su u nadležnosti pokrajina sve mere protiv širenja virusa. Prošlog proleća prvi put se donekle protivio kancelarki Merkel i zalagao za blaže mere nego što je ona tražila. To mu se politički nije isplatilo. U medijskoj histeriji daleko bolje su prošli oni koji su zagovarali čvrstu ruku.
Tu su i sumnje u nepotizam. Naime, pokrajina je za četrdeset miliona evra pazarila jednokratne hirurške skafandere od modne firme „Van Lak“, za koju radi influenser Džo Lašet, premijerov sin. Dil je sporan, a skafanderi, prema rečima nekih lekara, neupotrebljivi – cepaju se čim se odenu.
CDU i sestrinska bavarska Hrišćansko-socijalna unija (CSU) na proleće će odlučiti ko će biti zajednički kandidat za kancelara. Taktika je očita: em zbog pandemije neće biti prostora za dugu kampanju, em će sačekati da u martu prođu pokrajinski izbori u Baden-Virtembergu i Porajnju-Palatinatu. U te dve pokrajine CDU već duže ne daje premijera i nada se pobedi. Ako opet izgube, barem poraz neće biti pripisan kancelarskom kandidatu.
ŠPAN I ZEDER VREBAJU
Za naslednika Angele Merkel na čelu Vlade u igri je, osim Lašeta koji kao šef CDU-a ima određeno pravo prvenstva, i ministar zdravlja Jens Špan, koji je podržavao Lašetovu kandidaturu. Ali tu je i šef CSU, bavarski premijer Markus Zeder (vidi „Bavarski kameleon na pohodu za Berlin“, Vreme 1542). Obojicu je pandemija dovela do neslućene popularnosti – Špana kao mirnog menadžera krize, a Zedera kao strogog oca koji u Bavarskoj uvodi oštrije mere nego kolege u drugim pokrajinama. Obojica već puštaju glasine i lobiraju za svoju stvar.
Ko god da bude – a ne treba zaboraviti i rovarenje u koje će se, po svemu sudeći, upustiti Fridrih Merc – ima sve izglede da od jeseni zasedne u Kancleramt. Angela Merkel se propagandno opet odlično snašla u krizi, pa je tokom epidemije porasla prednost demohrišćana u odnosu na druge stranke. Tri ankete objavljene ove sedmice vide CDU/CSU na 35-36 odsto glasova. Slede Zeleni (17-19 odsto), socijaldemokrate (15), Alternativa za Nemačku (9-11), Levica (8) i liberali (7-9). Matematički i politički tako je realna jedino vlada koju predvode konzervativci.
Kockice se slažu da krajem godine zemlja dobije prvu crno-zelenu vladu u istoriji. Bio bi gotovo holivudski obrt da time diriguje Armin Lašet. On je devedesetih bio deo „pizza–connection„, kako su se nazivali tajni susreti mladih poslanika demohrišćana i Zelenih u piceriji „Saselja“ u Bonu. Šefovima stranaka tada na pamet nije padalo da ulaze u koaliciju, ali omladinci su pripremali teren.
Do izbora bi Lašet, kao u onom vicu, trebalo da „hrani svinje i ne dira ništa“. Zaokupljenost virusom i ekonomskim posledicama sužava prostor da se demohrišćani okliznu i ispuste prednost do jeseni. Za njih će svinjac nastati jedino ako unutarstranačke zađevice pokuljaju na površinu.
