Nacionalista, anarhista i tupamaros koji nije nikog ubio, a jeste pljačkao banke zbog revolucije; nakon 13 godina robije, u 74. godini izabran je za 40. predsednika Urugvaja i na inauguraciju došao motociklom, pa je od 2010. do 2015. godine obavljao visoku dužnost zbunjujući establišment odsustvom želje za osvetom, izrazitom skromnošću i odbacivanjem kapitalističkog konzumerizma, primao visoke dostojanstvenike u svojoj seoskoj kući u Rinkon del Seru, 16 kilometara od Montevidea, krišom od žene svog života pušio, i u 96. umro od raka
Urugvaj je nekada nosio nadimak “Švajcarska Latinske Amerike” kao prosperitetna, mirna i stabilna zemlja, što je privlačilo mnoge emigrante, pretežno Špance i Italijane.
Hose Muhika, rođen 20. maja 1935. godine u Montevideu, sa očeve strane je bio potomak Baskijaca koji su migrirali u Urugvaj 1842. godine iz grada Muhike. Porodica njegova majke je došla iz doline Fontanabuona u provinciji Đenova, u regionu Ligurija, blizu Rapala. Njegova majka je rođena u urugvajskom gradu Karmelo, gde su njeni roditelji, vinogradari, kupili pet hektara zemlje za uzgoj grožđa u oblasti Kolonija Estrelja.
Kada je Hose Muhika imao šest godina, njegov otac, siromašni stočar je bankrotirao i uskoro umro 1940.
Tokom njegove mladosti, u drugoj polovini pedesetih godina prošlog veka, zbog smanjivanja tražnje na evropskom tržištu, urugvajsku agro-izvoznu ekonomiju je zahvatala kriza.
Poljoprivreda, koja je igrala ključnu ulogu u urugvajskom izvozu, posustajala je, kao i industrijalizacija, koja je 1930-ih služila kao snažan ekonomski podsticaj.
Iscrpljivale su se zlatne i devizne rezerve akumulirane tokom Drugog svetskog rata kada je Urugvaj bio vojno neutralan i snabdevao Britaniju sirovinama. Finansijske spekulacije su dostigle velike razmere, rasla je inflacija i devalvirala je nacionalna valuta. MMF je uobičajeno diktirao restriktivnu politiku i kresanje javne potrošnje. Rasla je nezaposlenost, a opadala kupovna moć stanovništva koje je ranije imalo plate kao u Belgiji ili Francuskoj.
POBUNA PELUDOSA
Godine 1963. pobunili su se radnici u industriji šećera u gradu Bela Union, u departmanu Artigas, 627 km od Montevidea, na granici Urugvaja sa Brazilom i Argentinom, gde su vladali siromaštvo, glad, eksploatacija, nepismenost i okrutnost.
Država nije imala kontrolu nad odnosima između radnika i zemljoposednika, plate su bile bedne i isplaćivane su u kuponima koji su se mogli trošiti u menzama kompanije.
Radni dan je trajao 10–12 sati, a odmori nisu bili plaćeni.
Nakon štrajka 1962, vlasnik fabrike je privremeno pristao na zahteve radnika, ali je mesec dana kasnije otpustio sve štrajkače. Te štrajkove je organizovao Sindikat radnika na plantažama šećera (Unión de los Trabajadores Azucareros de Artigas), kome su se protivili i policija, CIA i zvanični sindikat podređen severnoameričkoj kompaniji “Američka fabrika”, koji su kontrolisali latifundisti. Taj novi sindikat zastupao je sekače šećerne trske, koje su nazivali “peludos” (“dlakavi”), po analogiji sa čekinjastim sisarom, velikim dlakavim oklopnikom (“tatú peludo”).
Krajem aprila 1962. godine, “peludosi” su, zajedno sa svojim porodicama, krenuli kamionima u protestni marš ka Montevideu, gde su zauzeli podrum Transportne federacije i postavili kamp ispred Konfederacije sindikata Urugvaja.
Od 1962. do 1971. godine, ka Montevideu je, obično nakon završetka sezona berbe šećera, organizovano pet marševa koji su rasplamsali socijalno nezadovoljstvo u “dobro hranjenom Montevideu”, u kome je živela većina gradskog stanovništva Urugvaja. Inače, godine 1964. od 2.560.000 stanovnika te zemlje, 87,2 odsto je živelo u gradovima.
Međutim, vlada i zemljoposednici su dalje ignorisali zahteve da se poboljšaju uslovi rada na plantažama i da se nacionalizuje 30.000 hektara zemlje koju vlasnici ne koriste. Usledili su sukobi sa policijom, hapšenja i nasilje.
REVOLVER ILI USTAV
Izbijale su demonstracije, štrajkovi solidarnosti, pokretane su kampanje prikupljanja sredstava za podršku demonstrantima, održavane molitve uz propovedi u crkvama, a u levičarskim strankama, studentskim organizacijama, među poslanicima, intelektualcima i sveštenicima sve žešće je raspravljano o načinima za izlazak iz krize.
Jedan od organizatora sindikata “peludosa” bio je Raul Sendik, koji je 22. marta 1963. napustio studije na pravnom fakultetu i krenuo na sever, da bi u šipražju šećerne trske organizovao sastanke radnika, držao im predavanja o pravu i podsticao ih da pruže otpor. U njegovom članku “Revolver ili Ustav?”, objavljenom u novinama Socijalističke partije Urugvaja “El Sol”, jedna rečenica je glasila: “Danas bi nam napunjen revolver mogao dati mnogo više garancija nego Ustav Republike zajedno sa zakonima koji su osmišljeni da zaštite naša prava”.
Na vlasti u Urugvaju bila je buržoaska Nacionalna partija. Tradicionalne leve stranke (komunistička i socijalistička) borile su se za vlast unutar postojećeg sistema i smatrale su metode oružane borbe neprikladnim u datim uslovima.
Prosovjetska Komunistička partija sa oko 40.000 članova isticala je plodnost partizanskog pokreta kao mogućeg oblika borbe u politički pogodnim uslovima, ali je opominjala: “Staviti izolovanu avangardu pod neprijateljsku vatru i dozvoliti drugoj strani da istrebljuje najbolje kadrove značilo bi herojsku žrtvu, ali bi to bila nepopravljiva ludost”.
Međutim, prokastrovski Revolucionarni pokret Urugvaja je početkom 1960-ih brzo uvećao članstvo verovatno privlačeći članove Komunističke partije. Radikalizovao se i mali krug levičarskih aktivista iz Federacije anarhista Urugvaja, Istočnog revolucionarnog pokreta, Unije mladih komunista, levog krila Socijalističke partije, kao i revolucionari iz Brazila i Argentine.
U La Tehi, radničkom naselju Montevidea, gde je živelo mnogo sindikalnih aktivista, vođene su političke diskusije o Kubanskoj revoluciji (1959) i o tzv. Havanskim deklaracijama iz 1960. i 1962. kojima su osuđivani: mešanje SAD u unutrašnje poslove zemalja Latinske Amerike; latifundizam, eksploatacija, nejednakost, rasna diskriminacija i ukazivano na mogućnost i nužnost svrgavanja severnoameričkog imperijalizma u Latinskoj Americi.
NOĆ SA ČE GEVAROM
Kada je reporter “Njujorkera” prvi put sreo Hosea Muhiku u Havani sredinom devedesetih, ovaj je pričao da je tih 1960-ih prisustvovao noćnom sastanku Če Gevare i vođe tupamarosa Raula Sendika, u nekoj sigurnoj kući van Montevidea. Prerušeni Če Gevara je putovao od Kube do Bolivije, gde će poginuti 9. oktobra 1967. Pored lažnog urugvajskog pasoša i druge logističke podrške, Če je tražio da se i urugvajski levičari obavežu na kontinentalnu gerilsku borbu koju je on pokušao da pokrene.
“Bili smo veoma svesni da, zbog dimenzija Urugvaja i konteksta tog vremena, moramo biti deo nečeg većeg”, pričaće Muhika.
Na ideje o potrebi prelaska na oružanu borbu verovatno je uticalo i objavljivanje Če Gevarine knjige Gerilsko ratovanje.
Prema memoarima Hulija Marenalesa, Čeova teorija o “gerilskom ognjištu”, prema kojoj narodne snage mogu da pobede regularnu vojsku, a mali “motor” može da pokrene “veliki motor”, bila je jedna od fundamentalnih ideja i Nacionalnooslobodilačkog pokreta – Tupamaros (šp. Tupamaros, Movimiento de Liberacion Nacional), osnovanog u malom turističkom gradu Park del Plata, na jugu Urugvaja.
Tupamaros je, inače, skraćenica imena Tupak Amaru. Taj pripadnik naroda Inka bio je vođa ustanka protiv španske krune u vicekraljevstvu Peru 1781. Tupamarosima su nazivani i pobunjeni gaučosi, hrabri i neposlušni konjanici, koje je predvodio Hose Gervasio Artigas (1764–1850), otac nezavisnosti Urugvaja.
U univerzitetskim krugovima jedna grupa je rasturala pamflet od 10 stranica pod nazivom “Tupamaros”, sa petokrakom i sloganom “Naoružaj se i čekaj”. O tome su govorili i grafiti po zidovima u Montrealu.
Federacija anarhista Urugvaja je krajem 1960-ih stvorila svoje oružano krilo, Narodnu revolucionarnu organizaciju (Organización Popular Revolucionaria, OPR-33). Anarhistima je pripadao i junak naše priče, član Nacionalne parije iz 1950-ih, Hose Pepe Muhika, koji je tvrdio da nikog nije ubio i da smatra da je veći zločin osnovati banku nego opljačkati je.
PLJAČKAŠI TRIJU BANAKA IZ POGREBNE POVORKE
Početni plan tupamarosa je bio da se naoružaju, finansiraju i pripreme za oružanu borbu, ali ne i da je vode. Nametali su “revolucionarni porez” bogatim slojevima društva, iznuđivali otkup zarobljenih zvaničnika, finansijera i industrijalaca, pljačkali banke i skladišta oružja.
U operaciji “Švajcarski streljački poligon” 1963. ukrali su oružje i municiju iz streljane Tiro Suizo u gradu Nueva Helvesija, na jugu Urugvaja, koji su naseljavali švajcarski imigranti, pa se ranije zvao Švajcarska kolonija.
U decembru 1963. godine, pre Božića, zaplenili su kamione sa hranom i slatkišima i robinhudovski ih delili ljudima iz sirotinjskih četvrti Montevidea.
U 13 sati 8. oktobra 1969, oko 50 tupamarosa, maskiranih u pogrebnu povorku, ušli su u grad Pando 32 kilometra udaljen od Montreala i, predstavivši se kao pripadnici urugvajskog vazduhoplovstva, zauzeli policijsku i vatrogasnu stanicu i blokirali telefonsku centralu.
Zatim su upali u filijale triju banaka – Banko Pan de Asukar, Banko La Kaha Obrera i Banko de la Republika Orijental del Urugvaj – i odneli tadašnjih 357.000 američkih dolara, što bi danas iznosilo više od tri miliona dolara.
Nakon 20 minuta tupamarosi su počeli da se povlače, još jednom simulirajući pogrebnu povorku. Policija je zapucala. Bilo je mrtvih i ranjenih, uhapšeno je dvadeset tupamarosa, među kojima je bio Raul Sendik, koji je kasnije pobegao.
U znak protesta protiv ekonomske blokade Kube, izveli su bombaške napade na imovinu nekih severnoameričkih kompanija i domove njihovih rukovodilaca. Zatim su oteli moćnog bankarskog direktora Ulisesa Pereiru Reverbela i britanskog ambasadora u Urugvaju Džefrija Džeksona.
Godine 1970. tupamarosi su izveli iznenadni prepad na centar za obuku Laval u Montevideu i odneli oko 400 komada oružja i značajne količine municije bez ijednog ispaljenog metka…
Takođe su opljačkali carinu u Bela Unionu. Iz urugvajske policijske stanice oslobodili su “peludose” uhapšene zbog sindikalnih aktivnosti, itd.
UBISTVO DANA MITRIONA
U dosijeu CIA iz 1971. se kaže: “Sa stanovišta odnosa s javnošću, najozbiljniji gaf terorista dogodio se kao rezultat njihovih višestrukih operacija otmice u julu i avgustu 1970. godine. U roku od nedelju dana, teroristi su uzeli tri taoca i za dlaku su promašili u još tri pokušaja. Kada je vlada ponudila da oslobodi sve ‘političke zatvorenike’ u zamenu za savetnika američkog USAID-a Dana Mitriona (Daniel Anthony “Dan” Mitrione, neki kažu, obaveštajac CIA, prim. red), on je ubijen. Naknadni izveštaji izazvali su izvesnu sumnju u to da li je ubistvo Mitriona rezultat političke odluke na visokom nivou ili panike nastale kada su masovne policijske potrage dovele do hapšenja nekoliko visoko pozicioniranih ličnosti Pokreta za nacionalno oslobođenje. To je bio jedini slučaj među deset otmica pripisanih toj organizaciji u kome su zahtevi bili potkrepljeni pretnjom da će pogubiti taoca, što je prilog argumentu da je njegovo ubistvo bila proračunata politička odluka.
Mitrionovo ubistvo prvo je izazvalo široko rasprostranjeno negodovanje javnosti protiv terorista i povećalo podršku javnosti snagama bezbednosti. Zbog opšteg osećaja gnušanja izazvanog ubistvom, stanovništvo je bilo sklonije da policiji dostavi anonimne tragove…” (CIA 1971)
Uprkos tome, tupamarosi su aktivno nastavljali sa svojim “direktnim akcijama” protiv vojnih i policijskih funkcionera. Četrnaestog aprila 1972. godine ubijeni su desničarski zamenik ministra unutrašnjih poslova Armando Akosta i Lara i trojica policajca i obaveštajnih službenika.
Uticaj tupamarosa proširio se u Urugvaju, u Venecueli i drugde u Latinskoj Americi, a akcije tupamarosa kao gradskih gerilaca kopirale su evropske organizacije radikalne levice kao što su tupamarosi iz Minhena, tupamarosi iz Zapadnog Berlina, Frakcija Crvene armije u Nemačkoj….
“Policija je 1968. procenila da je među teroristima bilo 50 aktivista i oko 1.000 pristalica ili perifernih članova. Do kraja 1970. godine, zvanične policijske procene su se popele na 1.000 aktivista i 3.000 saradnika i pristalica – što je verovatno precenjena procena…”, konstatovano je u tom dosijeu CIA iz 1971. uz opasku da su tupamarosi preživeli hapšenje svih svojih ranih vođa, jer su ih zamenili dugi.
Spisak uhapšenih je pokazivao da većinu običnih tupamarosa čini nezadovoljna omladina. Neki od napadača na privatne rezidencije imali su između 17 i 21 godinu. U gerilskim redovima otkriveni su sveštenici, političari, lekari i advokati, a bilo je sumnji da u nekim od ministarstava ima simpatizera, pa, verovatno, i aktivnih tupamarosa.
“TUPAMAROSI SU POBEGLI! TUPAMAROSI SU POBEGLI!”
Nakon hapšenje Raula Sendika i osam drugih aktivista uhapšen je i Hose Pepe Muhika 1970. kada ga je u baru La Via opkolila policija. Hose Muhika je tokom racije pogođen sa šest metaka.
“U Vojnoj bolnici me je lečio hirurg koji je bio drug, tupamaros u srcu. Dao mi je kantu krvi i spasao me. To vas tera da verujete u Boga”, seća se Muhika.
Njegovo bekstvu iz zatvora je bilo spektakularno. U ponedeljak, 6. septembra 1971. godine, u pet ujutru, šest žena je dotrčalo do spoljnog zida zatvora Punta Karetas u Montevideu i vikalo: “Tupamarosi su pobegli! Tupamarosi su pobegli! Bile smo kidnapovane više od deset sati…” Stražari koji su ih gledali odozgo sarkastično su odgovorili da ih ne uznemiravaju glupostima u jutarnje doba: “Idite da spavate, gadovi!”
Među tim ženama bila je Serana Auliso, koja je u to vreme imala 42 godine i živela je sa majkom u kući preko puta zatvora. Danas ima 96 godina i živo se seća da je tačno ispod stolice sa koje je razgovarala sa reporterom “El Paisa”, kroz malu rupu usred njene dnevne sobe pobeglo 106 gerilaca Nacionalnooslobodilačkog pokreta – Tupamaros, uključujući Hosea Pepea Muhiku.
Ona je ispričala kako je sin njenog podstanara, razvedenog učitelja, dvadesetogodišnji Bili jednog dana došao sa nekima koje nije poznavala i rekao da su ti momci tupamarosi i da im treba kuća za neki posao, a da su nju, njenu majku i još dve žene odveli u stan u dvorištu, gde su ostale od sedam uveče do pet ujutru. Čuvao ih je naoružan čovek.
Konačno je shvatila šta se dešava kada je izvedena iz svog pritvora da bi odgovorila na telefonski poziv na koji je morala da odgovori šifrom. Tamo je videla rupu u podu, nagomilani nameštaj, zemlju razbacanu po belim pločicama i ljude koji su tiho radili u mraku. Tada je shvatila da je u pitanju bekstvo iz zatvora. “Iskopali su tunel sve do zida, ali nisu uzeli u obzir da je kuća viša. Stigli su tamo i nisu mogli da pronađu izlaz. Jedan od muškaraca koji su zauzeli moju kuću, inače moj komšija, doveo je nekog mladića sa stetoskopom. Mislila sam da će proveriti zdravlje svojih drugova, ali ispostavilo se da je samo slušao buku u podu, da bi odlučio gde da iskopa i podigne pločice…”
Pre sredine 1970. godine, reakcija policije na uglavnom uspešne operacije tupamarosa često je bila spora, a istrage nemarne. Koordinacija između grana vlasti ponekad je bila prilično loša; obaveštajni podaci nisu bili adekvatni. Čitav sistem bezbednosti je patio od nepažljivog rada. Zatvorima je, na primer, upravljalo Ministarstvo kulture a ne Ministarstvo unutrašnjih poslova ili snaga bezbednosti, što je odraz urugvajskog naglaska na rehabilitaciji umesto izolacije. Kada su teroristi izveli “spektakularno” bekstvo iz zatvora u martu 1970. i oslobodili 13 zatvorenih ženskih članova bande, koje je navodno čuvao jedan nenaoružani stražar i grupa monahinja, ministar kulture je podneo ostavku.
Posle toga odgovornost za zatvorski sistem je 1971. preneta na Ministarstvo unutrašnjih poslova, formiran je specijalni zatvor za važnije tupamarose i pojačane su policijske potere.
Tokom vojne diktature, od 1973. godine, broj žrtava torture po glavi stanovnika u Urugvaju bio je najveći od svih latinoameričkih zemalja. Ultradesničarska teroristička organizacija Nacionalistička oružana odbrana (Defensa Armada Nacionalista, DAN) je u saradnji sa policijom i obaveštajnim službama vršila napade, otmice, mučenja i ubistva protivnika režima.
PREDSEDNIK KOJI SE NE SVETI
Svi begunci iz Punta Karetasa su ponovo uhvaćeni. A Muhika je bio jedan od “devet talaca” koje je vojska u nehumanim uslovima držala u životu kao osiguranje da tupamarosi ne izvode napade.
U knjizi Hose Muhika: Mirna revolucija, Maurisio Rabufeti opisuje kako je Muhika u zatvoru brutalno i sistematski mučen, fizički i psihološki. Patio je od batina i poniženja. Živeo je na pola obroka hrane i vode. Imao je bolesti creva i bubrega. Izgubio je zube. Njegovo telo je dostiglo granice podnošljivog. Njegova psiha, takođe. Veći deo zatočeništva proveo je u usamljenoj podzemnoj ćeliji uz zabranu kontakta sa drugim ljudima…
“Bio sam zatvoren sedam godina u sobi manjoj od ove. Bez knjige, bez ičega za čitanje. Izvodili su me jednom mesečno, dva puta mesečno, da šetam po dvorištu pola sata. Sedam godina tako. Onda sam bio tamo još pet godina i dozvolili su mi da čitam knjige iz nauke, fizike i hemije. Bio sam na ivici da poludim”, pričao je Muhika.
Nakon kraja diktature 1985. tupamarosi su formalno razoružani, a Hose Muhika se uključio u politiku: godine 1989. izabran je za poslanika, a zatim za senatora koalicije Široki front (Frente Amplio).
Magazin “Forin polisi” opisuje kako se bivši levičarski gerilac i zatočenik Hose Muhika 15. februara 2005. godine probudio “spreman da ispiše istoriju”. Kao senator koji je dobio više glasova od bilo koga drugog, tokom ceremonije polaganja zakletve izvršio je ceremonijalnu smotru 1. pešadijskog bataljona, nazvanog “Florida”. Sedamdesetih godina prošlog veka, ista ta jedinica bila je zadužena za pritvorski centar gde su Muhika i nekoliko njegovih drugova mučeni.
Kada je posle ukidanja diktature došao na vlast, Muhika nikada nije pokušao da se osveti svojim tamničarima, čak i po cenu ogorčenih svađa između njega i organizacija za ljudska prava koje se zalažu za žrtve vojne diktature.
“Zašto ste odlučili da okrenete stranicu?”, pitao ga je reporter “Paisa”.
“Nisam okrenuo stranicu. Jednostavno nisam gubio vreme na osvetu. Ne živi se od uspomena – postoje stvari koje se ne mogu promeniti. One su to što jesu. U životu postoje rane koje nemaju leka i morate naučiti da nastavite da živite. Znam da postoje ljudi koji me neće podržati, ali sam izabrao inteligentniji i manje sentimentalan stav…”
“Da li govorimo o zarastanju rana?”
“Postoje rane koje ne zarastaju i morate naučiti da živite sa njima.”
“Da li imate mnogo otvorenih rana?”
“Ako ću pokušati da se osvetim… Bože ne daj!”
Hose Muhika, poznatiji kao Pepe, izabran je za predsednika 2009. godine. Na inauguraciji, po tradiciji, primio je predsedničku lentu od senatorke koja je dobila najviše glasova: gospođe Topolanski.
“Fotografija na kojoj stižete u Zakonodavnu palatu na motociklu je veoma poznata”, primetio je novinar “Paisa”.
“Sećam se da sam prvog dana video da postoji prostor ispod strehe zgrade i palo mi je na pamet da ga tamo parkiram. To je odmah postala garaža za motocikle. I to je još uvek danas. To je bila najpozitivnija stvar koju sam uradio u parlamentu”, reći će Muhika uz smeh.
Jedan novinar je izmislio priču kako ga je vojnik pitao da li će ostaviti svoj bicikl tamo na duže vreme, a da je on odgovorio: “Pet godina, ako mi dozvole”.
“To se nikada nije dogodilo, ali poricanje toga je bilo beskorisno. To je postala istina svuda, jer je bila briljantna laž”, reći će.
Na pitanje “Paisa”: “Godine 2009. pobedili ste na predsedničkim izborima sa 54,6 odsto glasova. Kako je to učiti kako biti predsednik?”
Odgovorio je: “To je prava katastrofa, jer preuzmete kancelariju i otkrijete stvari o kojima niste imali pojma. Užasno je…”
Na kraju njegovog mandata “Njujork tajms” je konstatovao: “Iako su njegove ambicije često bile veće od njegove sposobnosti da ispuni politička obećanja, progresivno zakonodavstvo koje je njegova administracija usvojila uživalo je globalne pohvale”.
El Pepe Muhika nikada nije odustao od svojih levičarskih stavova i izrazio je solidarnost sa drugim levičarskim predsednicima uključujući Fidela Kastra, Uga Čaveza i Lulu de Silvu, a kasnije i sa Čileancem Gabrijelo Boriom i Meksikankom Klaudijom Šejnbaum. Ali je bio i pragmatičar, sposoban da se angažuje sa domaćim političkim protivnicima i sa stranim liderima sa svoje desne strane.
Ponekad su ga upoređivali sa Nelsonom Mandelom, takođe legendarnim političkim zatvorenikom.
Njegovo zaveštanje je pre svega način na koji je živeo i ono što je bio kad je imao moć – ne Njegova Ekselencija Hose Alberto Muhika Kordano, nego El Pepe.
Od 2010. do 2015. godine obavljao je predsedničku dužnost zbunjujući establišment svojom drskom harizmom, odsustvom želje za osvetom, izrazitom skromnošću.
Od 12.500 dolara svoje predsedničke plate za sebe je zadržao samo 1.250, a ostalo je dao u dobrotvorne svrhe. Seoska škola izgrađena tim novcem udaljena je samo 210 metara od njegove seoske kuće u Rinkon del Seru, 16 kilometara od Montevidea. Otuda je dolazio u predsedničku rezidenciju vozeći nebesko plavu folksvagen bubu iz 1987.
DVE UTOPIJE HOSEA I LUSIJE
On i Lusija Topolanski su tu kuću pronašli u martu 1985, onog dana kada su, po njegovom izlasku iz zatvora, biciklima pošli da potraže mesto van grada na kome će živeti.
Hose Muhika i Lusija Topolanski su dugo bili u braku — sa partijom, napisaće “Njujork tajms” opisujući kako su se njih dvoje upoznali početkom 1970-ih. On je predvodio grupu naoružanih pobunjenika. Ona je bila je stručnjak za falsifikovanje dokumenata. Pljačkali su banke, organizovali su bekstva iz zatvora i bili su zaljubljeni.
“Bilo je to početkom 1970-ih, a Hose Muhika i Lusija Topolanski bili su članovi nasilne levičarske gerilske grupe Tupamaros. Za njih su njihovi zločini bili opravdani: borili su se protiv represivne vlade”, pisao je “Njujork tajms”.
On je imao 37, a ona 27 godina kada su se, tokom tajne operacije, prvi put sreli. “Bilo je kao bljesak munje u noći”, prisetio se gospodin Muhika mnogo godina potom.
“Usred rata pronašli su ljubav. Ali samo nekoliko nedelja kasnije bačeni su u zatvor, gde su mučeni i zlostavljani. Tokom 13 godina uspeli su da razmene samo jedno pismo. Stražari su konfiskovali ostala”, nastavlja “Nujork tajms”. Zatvor im je oduzeo šansu da imaju decu.
Godine 2005. živeli su zajedno već 20 godina, ali još uvek nisu bili u braku. Jedne večeri, Hose Muhika je u intervjuu nacionalnoj televizijskoj emisiji rekao da će se venčati. “Gledala sam emisiju i tako sam saznala”, prisetila se gospođa Topolanski smejući se.
Venčali su se na jednostavnoj kućnoj ceremoniji. Viđali su ih ponekad kako slušaju tango u jednom od svojih omiljenih barova u Montevideu, ali te noći su otišli na neki politički skup.
“Ujedinili smo dve utopije”, rekla je gospođa Topolanski jednom dokumentarnom filmskom stvaraocu pre mnogo godina. “Utopiju ljubavi i utopiju političke borbe.”
Kada je posetio njihovu seosku kuću 2017, reporter “Njujorkera” je sreo El Pepa napolju kod stražarnice, trošne građevine u kojoj je bio stacioniran El Turko, njegov verni telohranitelj. Dok su ćaskali, El Pepe, sa onom svojom niskom, krupnom figurom sa brkovima i raščupanom kosom, obučen u izgužvanu, pohabanu odeću, očiju koje su svetlucale od ironičnog humora, motao je cigarete, jednu za drugom – krišom, dalje od očiju Lusije koja mu je zabranila da puši. Okolo se motalo nekoliko pasa uključujući mešanca bez jedne noge po imenu Manuela, koji je često pratio gospodina Muhiku dok je bio predsednik.
Desno je bila klupa napravljena od čepova za sodu gde je 2015. godine sedeo bivši španski kralj Huan Karlos I. “Imaš nesreću da si kralj: stavili su te u vazu za cveće”, rekao je Muhika tada monarhu.
PRODUŽENI OPROŠTAJ
U aprilu 2024. Lusija i Pepe su ušli u jedan od svojih najtežih perioda. Hoseu Muhiki je dijagnostikovan tumor u jednjaku. Radioterapija ga je oslabila. Mala dnevna soba u kojoj je Muhika provodio deo dana, okružen knjigama, sitnim skulpturama, slikama i fotografijama, bila je široka oko dva i dugačka oko četiri metra. Tesna biblioteka ju je odvajala od kuhinje u seoskom stilu, gde se nalazio veliki sto sa četiri stolice.
Tu su bili peć na drva, televizor i par neusklađenih stolica. Bela sijalica visila je sa plafona.
Na malom stolu nalazila se čaša vode i kutija maramica. Ispred peći na drva sedeo je Hose Muhika. Podigao je svetloplavu košulju i pokazao reporteru “Njujorkera” gazu koja mu je prekrivala rupu na telu. Tako je primao hranu.
“On je tako čudan… Upucan je devet puta u životu. Kada su stavili cev, pronašli su rupu od starog metka i provukli su je kroz nju”, kazala je njegova supruga Lusija Topolanski pomažući mu da, dok je sunce zalazilo, obuče dodatni sloj odeće.
Poslednjih nekoliko meseci njegovog života bili su produženi oproštaj jer su stari prijatelji, novinari i šefovi država dolazili da ga vide poslednji put, pisao je Džon Li Anderson, reporter “Njujorkera” 16. maja 2025.
Hose Alberto Muhika Kordano, za prijatelje El Pepe, umro je 13. maja 2025. u 99. godini.
“Muhika je bio mnogo toga”, piše reporter “Njujorkera”, “ali pre svega je bio dobrodušan čovek koji je proveo život boreći se za pravedniju budućnost svoje zemlje, prvo kao naoružani borac, a kasnije kao najstariji državnik Urugvaja.”
Dokumentarni film Emira Kusturice o Hoseu Muhiki, koji je svetsku premijeru imao na 75. Mostri (2018), ima adekvatan naslov – El Pepe, jedan uzvišeni život.
Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira (SIPRI) upozorava na novu trku u nuklearnom naoružanju, dok kontrola slabi. Veštačka inteligencija i svemirske tehnologije dodatno menjaju nuklearne kapacitete. Ko će biti novi pukovnik Petrov
Iran tvrdi da je uspešno pogodio izraelske ciljeve i najavljuje nove napade, dok Izrael odgovara udarima po iranskim gradovima
U napadu u kome je pogođena stambena zgrada u Bat Jamu, stradalo je najmanje sedam osoba, što ga čini najsmrtonosnijim napadom od početka sukoba Izraela i Irana
Dok su se tenkovi kotrljali Nacionalnom alejom u Vašingtonu, Donald Tramp je slavio vojsku – i sebe. Njegov rođendanski spektakl naišao je na oštre kritike zbog visoke cene i autoritarne simbolike. Za to vreme, u SAD i dalje bukte protesti
Uprkos ratu u Ukrajini, rusko veštačko đubrivo je tokom poslednje tri godine postajalo sve važnije za evropsku poljoprivredu. Čini se da se Brisel konačno bavi tim pitanjem. Ali, pitanje koje alternative ima EU
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Hapšenja profesora, kažnjavanje ljudi, otkazi novinarkama… Režim Aleksandra Vučića se sveti i tek će da se sveti. To je dekadentna faza režima, ona pred kraj
Izbori u Kosjeriću i Zaječaru
Kako je naprednjački brod počeo da tone Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
