Gradonačelnik Njujorka, svetske prestonice kapitalizma, hoće da grad otvori javne prodavnice sa povoljnom hranom za siromašne. Razlog: oko 1,4 miliona stanovnika Velike jabuke nije u stanju da sebi redovno obezbedi potrebnu hranu
Novoizabrani gradonačelnik Zohran Mamdani predlaže da Njujork otvori mrežu prodavnice hrane u vlasništvu javnog sektora jer se otprilike jedan od 7sedamstanovnika (14–15 odsto gradskog stanovništva) suočava sa nesigurnošću u ishrani. To znači da, prema podacima Gradskog saveta,u poslednjih 12 meseci 1,2 miliona ljudi nije moglo da obezbedi dovoljno hrane zbog nedostatka novca i drugih resursa, saopštilo je Gradsko veće Njujorka.
Stopu nesigurnosti u ishrani u pojedinim delovima grada varira, ali u nekim siromašnijim kvartovima ona iznosi i preko 30 odsto, glase podaci gradske skupštine ovog grada.
U jednoj anketi humanitarne organizacije Community Service Society (CSS ) koja postoji od 1839, svaki peti stanovnika Njujorka (oko 24 odsto) prijavio je nesigurnosti u ishrani (npr. preskakanje obroka ili oslanjanje na besplatne obroke). Među domaćinstvima s niskim primanjima (200 odsto ispod federalne granice siromaštva), ta stopa je bila čak oko 38 odsto. U toj grupi siromašnijih domaćinstava znatno veći udeo ljudi iskazuje probleme u kupovini hrane zbog visokih troškova, pokazuje statistika Gradskog veća Njujorka.
Definicija nesigrnosti u ishrani
Prema američkim federalnim standardima (USDA), ishrana osobe je nesigurna ako u toku prethodnih 12 meseci domaćinstvo nije imalo pouzdan pristup dovoljnoj količini nutritivno adekvatne hrane zbog nedostatka novca ili nekog drugog razloga. USDA razlikuje dva glavna stepena niske sigurnost u ishrani: ako ljudi ne mogu da kupe dovoljno kalorija, ne mogu redovno sebi da priušte kvalitetnu i raznovrsnu hranu, prelaze na jeftinije, lošije namirnice, ili smanjuju nutritivnu vrednost obroka, preskaču sveže voće, povrće, meso oslanjaju se na ultra-procesuiranu hranu, „rastežu “ je do kraja meseca, smanjuju količinu hrane, preskaču obroke, gladuju u kraćim ili dužim periodima, roditelji preskaču obroke da bi deca jela, redovno se oslanjaju na narodne kuhinje.
U istraživanju USDA koristi standardizovani upitnik – 18 pitanja za domaćinstva sa decom, 10 bez dece:
– „Da li ste se brinuli da će vam ponestati hrane pre nego što dobijete novac za novu?“
– „Da li ste preskakali obroke jer niste imali dovoljno novca?“
– „Da li ste jeli manje nego što ste smatrali da treba?“
– „Da li ste bili gladni, ali niste jeli jer niste sebi mogli da priuštite hranu…?“
Po američkim standardima ne moraš da gladuješ da bi se smatrao osobom koja sebi „ne može da priušti hranu“, dovoljno je da redovno nemaš novca za nutritivno adekvatnu ishranu, da moraš da biraš između hrane i kirije, prevoza, lekova, jedeš lošije i manje zdravo zbog cene.
Mamdani je predložio ne samo da grad otvari prodavnice hrane u javnom vlasništvu već i da omogući besplatni javni prevoz, zamrzavanje kirija i besplatno rano obrazovanje. Uz već postojeće univerzalne predškolske programe i školske obroke – te mere bi mogle doprineti rasterećenju kućnih budžeta, oslobađajući novac za dovoljnu i nutritivno kvalitetnu ishranu.
Njujork već ima iskustvo s takvim operacijama. Javne škole u gradu svakodnevno poslužuju 900.000 obroka kroz univerzalni program školskog doručka i ručka. To se ostvaruje složenim logističkim sistemom nabavke, skladištenja i distribucije osnovnih namirnica u velikim razmerama.
Vanredni profesor političkih nauka na Institutu Pratt i Jan Dutkievič i Gabriel N. Rosenberg iz Nacionalnog humanističkog centra, analizirali su u magazinu „Nju Ripablik“ ideju novoizabranog gradonačelnika Njujorka Zohrana Mamdanija o javnim prodavnicama namirnica.
U tekstu ovog magazina zagovornici ideja ukazuju na nekontrolisani rast cena hrane i potrebu da se sveže namirnice obezbede zajednicama u Velikoj Jabuci koje su zapostavljene. Kritičari, s druge strane, tvrde da bi javni sektor trebalo da se kloni prehrambenog biznisa, jer bi u suprotnom mogao da proizvede sovjetske redove za hleb i masovnu krađu u prodavnicama.
U članku u „Nju Ripabliku“ se konstatuje da bi sistem bio delotvoran, gradske prodavnice bi morale da se takmiče s velikim lancima u smanjivanju cene hrane (što je teško bez jasnih subvencija) i da se čvrsto fokusiraju na osnovne namirnice.
Autori sugerišu da bi direktna podrška budžetima domaćinstava (poput besplatnog prevoza, zamrzavanja kirija ili besplatnog ranog obrazovanja) verovatno više rasteretila kućne troškove i dovela do veće potrošnje hrane, nego same javne prodavnice. Direktni javni supermarketi u vlasništvu gradova u SAD su retki i često eksperimentalni — nijedan veliki grad još nema dugoročno stabilan model, ali je bilo pokušaja u Kanzas Situju i planova u Čikagu. Neprofitne i zajedničke inicijative (banke hrane, kooperative, zajednički frižideri) postoje širom zemlje i služe kao praktična podrška pristupu hrani „ljudima u potrebi“, kako socijalni radnici nazivaju kategoriji socijalno ugroženih.
Iako nijedan veliki američki grad do danas nije otvorio klasične javno-vlasničke
supermarkete u punom opsegu, manji gradovi i zajednice su eksperimentisali s različitim
modelima javnih ili javno-privatnih prodavnica i programima. Kansas City Sun Fresh je
primer podsticanja prodavnice kojoj su vlasti dale značajna sredstva da posluje u manje
opsluživanom kvartu — ali se suočava s operativnim izazovima i mogućim zatvaranjem zbog niskog prometa i problema sa bezbednošću.
U Čikagu je grad razmatrao otvaranje gradske pljarnice kao odgovor na nedostatak dostupne zdrave hrane u nekim delovima grada, ali to ostaje u fazi planiranja. Neki modeli kombinovali su javne i privatne elemente, kao pilot program u Njujorku kada je jedan neprofitni partner davao stanovnicima kredite za naručivanje hrane s Mercato platforme koja se oslanja na lokalne supermarkete.
Berkeley Student Food Collective je primer neprofitne samoupravne prodavnice hrane, čiji je cilj da prodaje pristupačne, lokalne i organski uzgojene proizvode i obrazuje zajednicu o sistemima hrane.
PCC Community Markets predstavlja primer kooperative, u kojoj članovi imaju vlasničke
beneficije i učešće u organizaciji prodavnice, čime se podržava lokalna dostupnost hrane, iako ne nužno specijalno za siromašne.
Feeding America je najveća mreža neprofitnih banaka hrane u SAD-u, koja prikuplja i
distribuira hranu kroz lokalne organizacije i kako bi se pomoglo ugroženim ljudima širom zemlje.
Rethink Food radi na prikupljanju viškova hrane iz restorana i prodavnica i pripremanju
nutritivnih obroka za korisnike sa niskim primanjima u više gradova.
Postoje i lokalne inicijative poput Phat Beets Produce ili raznih projekata zajedničkih frižidera (community fridge), gde zajednica organizuje besplatan pristup
hrani bez barijera stigme ili administrativne registracije.
Programi zajedničke poljoprivrede kao što je Corbin Hill Food Project omogućavaju pristupačnu distribuciju direktno od farmi do zajednica, često uz podršku za stanovnika s niskim prihodima i prihvatanje SNAP (američkih kartica za pomoć u kupovini hrane).
Hrana kao javno dobro
Federalne nutritivne pomoći preko USDA programa kao što su SNAP, WIC i školski
obroci obuhvataju veliki deo američke populacije koji se bori s nesigurnošću u ishrani.
Argument u prilog javnim prodavnicama u Njujorku obično ide ovako: značajan broj ljudi
– stotine hiljada, a prema nekim procenama i do tri miliona – živi u takozvanim „pustinjama hrane“, odnosno u područjima gde u krugu od jedne milje nema dostupne sveže i pristupačne hrane. To može dovesti do toga da porodice sa niskim prihodima zavise od skupljih ili nezdravijih opcija. Problem dodatno pogoršava rast cena hrane, delimično izazvan konsolidacijom i pohlepom velikih korporativnih lanaca.
U tom kontekstu, javna opcija za prodavnice namirnica predstavljala bi izazov korporativnoj dominaciji i sredstvo borbe protiv nesigurnosti u ishrani, tretirajući hranu kao javno dobro, a snabdevanje hranom kao nešto nalik komunalnoj usluzi – poput „vode, prevoza ili biblioteka“, kako je to formulisao Aleks Birnel: „Suštinska infrastruktura koja pripada narodu“. Javne prodavnice ne bi samo omogućile pristup pristupačnoj hrani, već bi mogle da postanu centri dobro plaćenog rada i „vrednosno zasnovane“ nabavke kvalitetnih namirnica, pretvarajući „pustinje hrane“ u izdašne vrtove obilja.
Međutim, malo je dokaza da su „pustinje hrane“ – pojam koji sugeriše da je fizička udaljenost najveća prepreka zdravoj i pristupačnoj ishrani – presudan faktor u gradovima. Taj koncept se daleko bolje uklapa u ruralni kontekst, gde je korporativna konsolidacija dovela do zatvaranja lokalnih prodavnica, primoravajući potrošače da se oslanjaju na oskudne lokalne opcije poput Dollar General ili da prevaljuje neprihvatljivo velike razdaljine kako bi došli do sveže hrane (američko Ministarstvo poljoprivrede definiše ruralnu pustinju hrane kao područje u kojem značajan deo stanovništva živi više od 10 milja od prodavnice).
Na selu je argument za javne prodavnice snažan – iako su dosadašnji eksperimenti bili pomešani.
Situacija u Njujorku je znatno nejasnija. Gotovo 15 odsto Njujorčana je nesigurno u pogledu ishrane, a više od 40 odsto gradskih porodica navodi da ne uspeva da pokrije troškove hrane. Mnogi od njih žive upravo u kvartovima predviđenim za Mamdanijeve planirane javne prodavnice. Ali njihov zajednički problem nije lokacija, već prihod. Urbane pustinje hrane – koje USDA definiše kao područja u kojima ljudi žive na udaljenosti od jedne milje od najbliže prodavnice sa svežom hranom – ne stvaraju nužno nesigurnost u ishrani, već pre odražavaju nejednakost prihoda. Drugim rečima, ljudi pogođeni nesigurnošću u ishrani žive u pustinjama hrane zato što su to manje poželjne stambene lokacije sa nižim kirijama, tj. zato što su siromašni.
Istraživanja uvek iznova pokazuju da u američkim gradovima udaljenost do prodavnice nije glavni faktor koji određuje ishranu ili zdravstvene ishode. Jedan uticajan rad iz 2019. pokazao je da faktori ponude objašnjavaju samo devet odsto nutritivne nejednakosti između domaćinstava sa niskim i visokim prihodima. Cena i lične preferencije mnogo više oblikuju ishranu nego blizina prodavnice, a mnogi potrošači su spremni da putuju dalje ako to znači jeftiniju hranu.
Ili, Mamdanijevim rečima: pristupačnost je srž problema. Premeštanje prodavnica – ili
siromašnih ljudi – ne stavlja novac u džepove za večeru.
Dodatni problem je što veliki trgovački lanci zaista nude niske cene, a to je snažan argument ako je cilj poboljšanje pristupa. Tačno je i da ti lanci doprinose čitavom nizu problema, od sprečavanja sindikalnog organizovanja do mogućeg dogovaranja cena koje marginalno podiže neke cene hrane. Ipak, ogromne ekonomije omogućavaju maloprodajnim gigantima da većini potrošača ponude najniže cene za proizvode koje žele – čak i kada se uračunaju korporativna pohlepa i inflacija cena hrane.
Studije, na primer, pokazuju da je Walmart, zahvaljujući niskim cenama, pouzdan izvor i pristupačne i sveže, nutritivno vredne hrane za domaćinstva pogođena nesigurnošću u ishrani. U kombinaciji s prethodnim argumentom o blizini, to objašnjava zašto su lanci poput Walmarta tako teška konkurencija manjim, nezavisnim prodavcima: ako blizina ima značaj samo kada možete da konkurišete cenom, onda će nekoliko Golijata uvek – nažalost – nadjačati čitavu vojsku Davida.
Kritičari Mamdanijevih planova uzimaju ove argumente i zaključuju da bi hranu trebalo i
dalje tretirati kao privatno, a ne javno dobro, i da se treba osloniti na tržišna rešenja koja bi podstakla te Golijate da pomognu zapostavljenim zajednicama. Zašto, pitaju oni, ne bi grad stimulisao lance poput Walmarta da se otvore u takvim kvartovima? Zapravo, Njujork već ulaže desetine miliona dolara preko Gradske korporacije za ekonomski razvoj u šest javnih pijaca koje izdaju prostor prodavcima hrane i malim trgovcima po kirijama ispod tržišnih. To je nasleđe Fiorela La Gvardije, koga Mamdani često navodi kao svoju najveću
gradonačelničku inspiraciju.
Ali proširivanje ovog pristupa kako bi se privukli veliki trgovački lanci nije izvesno. Kao
profitne kompanije, korporativni lanci idu tamo gde je novac. Postoji razlog zašto se nisu
masovno otvarali u zapostavljenim četvrtima, i nema garancije da bi ih državni podsticaji
naterali da to učine – ili da tamo ostanu. U Atlanti je, na primer, grad godinama bezuspešno pokušavao da privuče privatne trgovce u siromašnije delove grada. U Čikagu je grad potrošio više od 10 miliona dolara kako bi podstakao Whole Foods da se otvori na južnoj strani grada, ali je prodavnica zatvorena posle samo šest godina. Prodavnice namirnica ostvaruju velike prihode, ali posluju sa tesnim maržama, što je jedan od razloga zašto se često ne otvaraju – ili ne opstaju – u siromašnijim četvrtima. Preferencija ideologa slobodnog tržišta da se sve prepusti privatnom sektoru ne funkcioniše ako privatni sektor ne može ili ne želi da pomogne.
Ovo je primer tržišnog neuspeha, a tradicionalno se smatra da je zadatak države da interveniše kako bi se služilo javnom interesu. Međutim, dinamika ovog konkretnog tržišta čini javne prodavnice rizičnim poduhvatom. Gradovi ne mogu da vode velike antimonopolske bitke potrebne da bi se suzbila konsolidacija lanaca – to je posao federalnih regulatora. Zbog toga bi javne prodavnice morale da se takmiče na postojećem tržištu, što znači da bi morale da pariraju korporativnim trgovcima po ceni i asortimanu. Ukidanjem troškova kirije i poreza na imovinu, grad bi možda mogao dugoročno da učini ovaj model održivim, ali samo ako se prodavnice strogo drže svoje osnovne misije. Dobronamerne inicijative poput nabavke od lokalnih farmi ili drugih oblika „vrednosno zasnovane“ kupovine dovele bi do viših cena i verovatno bi ih učinile neodrživim.
Lepo je zamišljati kupovinu u prodavnici čije su police prepune svežih i zdravih proizvoda sa idiličnih farmi iz doline Hadsona i od etičkih zanatskih proizvođača. Ali to nije potrebno
zamišljati – takvih luksuznih prodavnica već ima napretek, s ponudom „od farme do trpeze“ po cenama koje su za većinu radnih ljudi nedostižne. Ako bi gradske prodavnice u Njujorku tako izgledale, one bi samo gurnule ljude pogođene nesigurnošću u ishrani nazad u jeftinije konvencionalne prodavnice u kojima već kupuju. Bez potpunog preispitivanja gradskih budžeta, opštinske prodavnice morale bi da se oslone na konvencionalni, industrijski prehrambeni sistem i da se usredsrede isključivo na obezbeđivanje osnovnih namirnica po najnižim mogućim cenama.
Ipak, vredi zastati i sagledati širu sliku nesigurnosti u ishrani. Jeftinije osnovne namirnice
mogle bi pomoći ugroženim potrošačima, ali bi javne prodavnice morale da ponude znatno niže cene da bi zaista napravile razliku – što izgleda malo verovatno bez trajne i značajne javne subvencije, povrh oslobađanja od kirije i poreza. A u tom slučaju, možda bi bilo efikasnije jednostavno dati ugroženim ljudima više gotovine. Mamdanijeva agenda
pristupačnosti jeste potrebna. Ali njegova najbolja rešenja za bezbednost ishrane ne leže u samoj hrani, već u politikama koje rasterećuju porodične budžete. Posmatrano iz tog ugla, rasprava o javnim prodavnicama mogla bi biti pogrešno skretanje pažnje.
„Nju Ripablik“ procenjuje da bi, zapravo, Mamdanijeve druge mere – a ne javne prodavnice
namirnica – mogle da ponude korisnije modele za gradove koji žele da zagrizu u problem nesigurnosti u ishrani.
Zapravo, što ljudi imaju više novca u džepu i što manje moraju da troše na druge osnovne
potrebe, to više mogu da izdvoje za hranu, gde god odluče da kupuju. Te politike možda nisu tako primamljive kao pijaca sa lokalnim proizvođačima, ali je mnogo verovatnije da će nahraniti ljude.
Ruske okupacione vlasti proglasile su rekonstrukciju Dramskog pozorišta u Mariupolju, u kome je poginulo nekoliko stotina ljudi, znakom obnove, dok su bivši glumci pozorišta to nazvali „plesom na kostima“
Dok kao predsednik SAD promoviše veštačku inteligenciju i rast energetskih kapaciteta, Donald Tramp istovremeno ulazi u višemilijardni posao sa inovativnom nuklearnom energijom. Spajanje njegove kompanije sa firmom za nuklearnu fuziju dodatno otvara pitanje sukoba javne funkcije i privatnog interesa
Donald Tramp izjavio je da su američke snage izvele „brojne savršene udare“ na kampove Islamske države u severozapadnoj Nigeriji. Tome su prethodile višenedeljnih optužbe da vlast te zemlje ne čini dovoljno da zaštiti hrišćane od nasilja ekstremista
Među petoro Evropljana kojima je administracija Donalda Trampa zabranila ulaz u SAD je i bivši komesar EU za unutrašnje tržište i Nemica koja je odlikovana ordenom za zasluge. Iz Evrope stižu žestoke osude
Od jeseni 2025. Lav XIV više puta je jasno kritikovao odnos SAD prema migrantima. Američka biskupska konferencija, kojoj pripada oko 270 biskupa, sredinom novembra gotovo jednoglasno se suprotstavila Trampovoj politici
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
