Globalni apetiti

Tokom održavanja samita NATO-a u glavnom gradu Letonije Rigi pojačane su mere pripravnosti od mogućih terorističkih napada. Centar Rige bio je strogo kontrolisan, restorani zatvoreni, štampa nije izlazila do kraja samita. Lideri zemalja članica NATO-a po prvi put su se okupili na teritoriji bivših neprijatelja iz perioda hladnog rata, na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Centralna tema samita NATO-a bila je stabilizacija situacije u Avganistanu i buduća vizija NATO alijanse. Vašington se zalaže da NATO postane globalna organizacija sa širenjem prema Kavkazu i pacifičkim zemljama; vodeće evropske zemlje, međutim, smatraju da bi NATO trebalo da se usredsredi na ciljeve zbog kojih je pre više od pola veka osnovan – na očuvanje severnoatlanske bezbednosti.

ENERGETSKI NATO: Predsednik Sjedinjenih Američkih Država Džordž Buš izjavio je na samitu da su vrata za ulazak u severnoatlantsku alijansu otvorena bivšim sovjetskim republikama Gruziji i Ukrajini. SAD su na samitu u Rigi zatražile od predstavnika zemalja članica NATO-a bližu saradnju i sa regionom Pacifika: Japanom, Južnom Korejom, Australijom i Novim Zelandom. Vašington smatra da bi NATO trebalo da postane globalni čuvar stabilnosti na evroazijskom kontinentu, te da bi njegovi budući zadaci trebalo da se orijentišu na borbu protiv međunarodnog terorizma i očuvanje takozvane energetske stabilnosti, pogotovo kada je reč o očuvanju naftovoda i gasovoda na Bliskom istoku, na Kavkazu i u Avganistanu. Danas, oko 50.000 vojnika predvođenih NATO-om i njihovim partnerima, održavaju stabilnost na šest kriznih tačaka sveta. U Avganistanu je više od 30.000 vojnika pod komandom NATO-a, ali krhki mir u toj zemlji ugrožavaju stalni sukobi sa islamističkim pobunjenicima na jugu zemlje, gde je samo u ovoj godini poginulo oko 4000 ljudi, od kojih četvrtina civili. Bez obzira na to što je misija NATO-a u Avganistanu jedna od najsloženijih, između zemalja članica Alijanse nema jedinstvenog stava o broju vojnika potrebnom za uspostavljanje trajnog mira u toj zemlji. Teret misije u Avganistanu najviše pada na SAD i Veliku Britaniju, a Vašington u potencijalnim članicama NATO-a i programu Partnerstvo za mir vidi pojačanje snaga na terenu.

SAD procenjuju da bi slanje još oko dve i po hiljade vojnika rešilo uzburkanu situaciju na jugu Avganistana. Tako su Holandija, Rumunija, Slovenija i Luksemburg pristali da njihova vojska bude aktivnije uključena u operacije na celoj teritoriji Avganistana. S druge strane, članice „starog“ NATO-a poput Nemačke, Francuske, Italije i Španije ne žele da njihovi vojnici budu uključeni u direktne okršaje sa talibanima i Al kaidom. Rešavnje problema snabdevanja energentima kao što su nafta i gas takođe nailaze na podele među zemljama članicama. SAD smatraju da bi prema Rusiji o tom pitanju trebalo voditi agresivniju politiku. Najjači novi saveznik politike SAD u Evropi je Poljska. Varšava je pre dve nedelje iskoristila pravo veta na produžavanje ugovora o Strateškom partnerstvu između EU-a i Rusije, kao odgovor na tržišne zabrane poljskih proizvoda u Rusiji. Vašington smatra opasnom ekspanziju ruske politike i ekonomije uz pomoć energenata u Zapadnu Evropu. Vašington je za to da se izvrši politički pritisak na Moskvu, pa i uz pomoć NATO-a, kako bi Rusija pristala da potpiše Energetski dokument sa EU-om i time liberalizuje svoje energetsko tržište. Takođe, SAD se zalažu da se u NATO što pre uključe kavkaske republike Gruzija i Azerbejdžan, otvore novi naftovodi i gasovodi kroz južnu Evropu i time smanji direktna zavisnost EU-a od ruskih energenata.

STARI, „DOBRI“ NATO: EU je podeljena i oko proširenja NATO-a i načina na koji bi trebalo rešavati energetsku krizu. Zemlje takozvane stare Evrope smatraju da sa Rusijom, koja je u njihovom neposrednom susedstvu, treba voditi dijalog i uspostaviti partnerske odnose, bez bilo kakvih pritisaka. „Stara Evropa“ smatra da je proširenje severnoatlantske alijanse na prostore bivšeg Sovjetskog Saveza direktna provokacija Rusiji koja te krajeve smatra svojom tradicionalnom sferom političkih interesa, posebno Kavkaz i Ukrajinu. Na samitu u Rigi, predsednik Francuske Žak Širak tražio je od zemalja članica jačanje dobrih odnosa sa Rusijom. Poučen iskustvom teškoća nakon poslednjeg proširenja EU-a, Širak je istupio protiv pretvaranja NATO-a u globalnu organizaciju i tražio da se severnoatlantska alijansa drži svojih primarnih ciljeva zbog kojih je pre više od pola veka stvorena – očuvanja transatlantske bezbednosti. Za predsednika Francuske, samo Ujedinjene nacije mogu imati karakter organizacije koja se bavi pitanjima globalne bezbednosti. „Ne treba duplirati organizacije i u zavisnosti od dnevno-političkih potreba potezati pitanje saradnje raznih država sa NATO-om, kao što je to slučaj sa misijom u Avganistanu“, kaže Širak. Rusija i danas pominje obećanja zapadnih lidera s kraja osamdesetih da se NATO neće širiti prema teritorijama Sovjetskog Saveza. Moskva tvrdi da širenje NATO-a nije smanjilo opasnost od globalnog terorizma. U poslednjih godinu dana primetno je i pogoršanje odnosa između Vašingtona i Moskve. Prvo je Rusija tražila od SAD i OEBS-a da ne zloupotrebljavaju odsustvo međunarodnih standarda u izbornim procesima i ne podržavaju širenje takozvanih šarenih revolucija na prostorima Zajednice nezavisnih država (bivše sovjetske republike). Onda su Sjedinjene Američke Države tražile od Moskve da ne vrši pritisak na EU i republike bivšeg SSSR i da ne zloupotrebljava njihovu zavisnost od energenata, prvenstveno od ruskog prirodnog gasa koji pokriva više od trećine potreba EU-a. Moskva je posle samita u Rigi odgovorila Vašingtonu da su SAD te koje pokušavaju da militarizuju energetsko pitanje uz pomoć NATO-a. Polovinom ove godine Moskva je ponovo zatražila od Vašingtona da ne podržava nastojanja gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija da probleme separatističkih republika Abhazije i Južne Osetije rešava nasilnim putem i provokacijom Rusije diplomatskim skandalima. Iako je sledeće godine „mali jubilej“ – pet godina od stvaranja Saveta NATO–Rusija, analitičari smatraju da postoji mogućnost da saradnja u tom smeru zahladi, bar od strane Rusije. Moskva je osetljiva i na situaciju na svojim zapadnim granicama. Naime, Rusija upozorava da će preduzeti posebne mere u slučaju da Sjedinjene Države razmeste svoj protivraketni sistem neposredno pred njene granice, na teritoriji Poljske – projekat koji već duže vreme razrađuju Vašington i Varšava. S druge strane, SAD ne gledaju blagonaklono na sve intenzivniju saradnju Moskve i Teherana, kao i na razvoj saradnje između Rusije, Kine i Irana na širenju ekonomsko-političkog uticaja u Centralnoj Aziji.

IZAZOVI: Gruzija bi mogla postati najveći izazov novog talasa proširenja severnoatlantskog vojnog saveza. Američki Senat je samo dve nedelje pre održavanja samita NATO-a u Rigi doneo odluku o podršci širenju Alijanse i finansijskoj pomoći potencijalnim kandidatima za članstvo, među kojima je takozvana jadranska grupa: Hrvatska, Albanija i Makedonija, i kavkaska republika Gruzija. Senat je uz političku podršku tim zemljama za ulazak u NATO izdvojio po 20 miliona dolara. Američki senator Ričard Luger, predsednik Komiteta inostranih poslova, otvoreno je istakao da je neophodno što pre primiti Gruziju u NATO. U slučaju da se odluči da primi Gruziju, severenoatlantski vojni savez će napraviti presedan zbog teritorijalne destabilizacije u separatističkim republikama Abhaziji i Južnoj Osetiji. Većina Grzina podržava ulazak zemlje u sevrenoatlantski pakt, a Tbilisi uz Izrael prima najveću američku finansijsku pomoć. Teritorijom Gruzije prolazi naftovod Baku–Džejhan (Azerbejdžan–Turska), za zapadne zemlje najpouzdaniji izvor kaspijske nafte. Najveći protivnik ulaska Gruzije u NATO je Rusija. Moskva tvrdi da širenje NATO-a na Kavkaz smeta njenim geopolitičkim interesima u tom regionu. Pre svega, reč je o tome da bi Gruzija ulaskom u NATO napravila „klin“ na Kavkazu i fizički odsekla Rusiju od Jermenije i Irana, teritorije maloazijskog transportno-energetskog koridora. Ukrajina, bivša članica Sovjetskog Saveza, takođe je zainteresovana za ulazak u NATO, posebno od „narandžaste revolucije“ 2004. godine. Ipak, nakon povratka proruski orijentisanog premijera Viktora Janukoviča, zvanični Kijev sve ređe pominje ulazak u severnoatlantsku alijansu, čak se u nekim slučajevima i odriče takve mogućnosti. Prošlog leta su na Krimu zbog protesta građana bili obustavljeni vojni manevri sa državama članicama NATO-a. Statistika pokazuje da je podrška građana Ukrajine za ulazak u NATO slična onoj u Srbiji – gotovo više od polovine ispitanika ga ne podržava. Analitičari smatraju da je takva podeljenost ukrajinskog društva prosledica aktivnijeg angažovanja Rusije u politiku „mlađeg brata“. Čelnici NATO-a su na samitu u Rigi dali jasnu poruku Kijevu – „javite se kad se međusobno dogovorite“.

POLARIZACIJA: Novi izazov pred starim protivnicima nije ekskluzivna priča i može se pročitati u geopolitičkim procenama iz polovine devedesetih. Ali u njima se malo pominje paradoks naglog ekonomskog rasta zemalja bivšeg komunističkog bloka i problem potrošnje prirodnih resursa. Stoga je neminovna polarizacija na karti Evroazije koja se već sada odražava na jačanje političko-vojnih organizacija koje predvode Rusija i Kina, kao što je Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) i Ugovor o kolektivnoj bezbednosti (ODKB). Status posmatrača u Šangajskoj organizaciji za saradnju imaju Indija, Pakistan i Iran. Moskva i Peking preko organizacija ŠOS i ODKB sledeće godine organizuju vojne manevre, takozvanua Mirovnu misiju – Granice 2007″, koji će biti provedeni na teritoriji Rusije s ciljem poboljšanja bezbednosti u Centralnoj Aziji, ali i kao odgovor na širenje NATO-a ka unutrašnjosti Azije. SAD se stoga žure da u slučaju Centralne Azije zauzmu poziciju treće strane, kako bi uz kinesko-ruski i iranski bio zastupljen i uticaj Vašingtona. Intenzivna saradnja između Moskve i Pekinga uspostavljena je nakon pojave „revolucije tulipana“ u Kirgistanu, kada je došlo do prevrata u cilju demokratskih promena, ali se situacija otrgla kontroli, a politička nestabilnost preti da zemlju odvede u potpuni haos. Vlasti u Teheranu su shvatile da je devedestih godina primenjena pogrešna taktika širenja radikalnog islama na susedne zemlje i da je Iran zbog toga na neki način ostao u izolaciji. Teherean se zato okreće regionalnoj ekonomskoj saradnji koja izgleda prihvatljivom za Rusiju i Kinu. Iako je severnoatlantska alijansa tehnički najosposobljeniji vojni savez, članice ŠOS-a i ODKB-a vole da se pohvale da njihove organizacije imaju dominantno-globalni karakter, jer pokrivaju prostor koji naseljava više od polovine stanovnika na planeti. Verovatno iz tih razloga Vašingtonu se žuri kako bi do proslave 60-godišnjice, 2009. godine, kada će se raspravljati o novoj strategiji zapadnog vojnog saveza, NATO postao nešto više od regionalne alijanse sa severa Atlantika.