Flertovanje sa Staljinom

„Dragi prijatelji! Udžbenik koji držite u rukama posvećen je istoriji naše otadžbine… od kraja Drugog svetskog rata do danas. Iscrtaćemo put kojim je išao Sovjetski Savez od najvećeg trijumfa u svojoj istoriji do tragičnog raspada.“

Ovaj pozdrav upućen je stotinama hiljada ruskih školaraca koji će u septembru dobiti novi udžbenik iz istorije, u izdanju izdavačke kuće Prosvetiteljstvo, koja je za ovaj udžbenik dobila odobrenje Ministarstva prosvete. „Sovjetski Savez“, objašnjava novi udžbenik, „nije bio demokratska država, ali je za milione ljudi širom sveta bio primer najboljeg i najpravednijeg društva.“ Osim toga, SSSR, „divovska supersila koja je izvela društvenu revoluciju i pobedila u najsurovijem od svih ratova“, preko 70 godina je uspešno vršio pritisak na zapadne zemlje da poštuju ljudska prava. Početkom XXI veka, nastavlja udžbenik, Zapad je neprijateljski raspoložen prema Rusiji i na nju primenjuje politiku dvostrukih aršina.

Da se nije umešao Vladimir Putin, ova knjiga verovatno nikada ne bi ugledala svetlost dana. Putin je 2007, tada u svojstvu ruskog predsednika, okupio grupu nastavnika istorije da sa njima porazgovara o svom viđenju prošlosti. „Ne možemo nikome dozvoliti da nam nameće osećaj krivice“, bila je njegova poruka.

Devedesetih godina u Rusiji nije bilo gotovo nikakve ideologije. Zemlja je bila previše umorna od velikih planova i previše zaokupljena ekonomskim opstankom. Kada je Putin došao na vlast 2000, rekao je da je ruska nacionalna ideja „da bude konkurentna“. Onda je porasla cena nafte i Rusija je ponovo počela da se oseća važnom, te je nekakva ideologija bila preko potrebna. Budući da nije bio u stanju da ponudi neku viziju ili strategiju za budućnost, Kremlj je neizbežno pogledao u prošlost.

Ovaj udžbenik pokriva period od 1945. do 2006, što je prilično sugestivan izbor: od Staljinove pobede u „velikom otadžbinskom ratu“ do „trijumfa“ putinizma. U njemu se veličaju svi koji su doprineli ruskoj veličini, a žigošu oni koji su odgovorni za gubitak imperije, nezavisno od njihove politike. Raspad Sovjetskog Saveza iz 1991. nije viđen kao prekretnica od koje počinje nova istorija, već kao nesrećna i tragična diverzija koja je zaustavila napredak Rusije.

Čitav posleratni period u ruskoj istoriji posmatra se kroz prizmu hladnog rata, „koji su započele Sjedinjene Američke Države“. Udžbenik ne poriče Staljinovu represiju – samo je opravdava. Koncentracija vlasti u Staljinovim rukama odgovarala je zemlji – „takva su bila vremena“. „Unutrašnja politika Sovjetskog Saveza nakon rata obavila je zadatak mobilizacije koji je vlast postavila. U okolnostima hladnog rata… demokratizacija nije bila jedna od Staljinovih opcija.“

Staljin je mobilisao zemlju i proširio je sovjetsku imperiju tako da je postala supersila i izjednačila se sa SAD, a Mihail Gorbačov je prosto predao te teško stečene pozicije. Gorbačov je glupavo – sa tačke gledišta iznetog u ovom udžbeniku – pomislio da su mu zapadnjaci politički saveznici. Predao je Srednju i Istočnu Evropu, i tako je Rusija izgubila sigurnost. Amerika i Zapad podstakli su revolucije u Ukrajini i Gruziji, što je nekadašnje sovjetske teritorije pretvorilo u njihove vojne baze. Te revolucije su pomogle Moskvi da shvati kako „mora da vodi ambiciozniju spoljnu politiku u postsovjetskom prostoru“, kaže udžbenik.

Upravo gledamo kako se ta ambicija ostvaruje u nedavnom ratu protiv Gruzije. Prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je vojno intervenisala u postsovjetskom prostoru i sprovela svoje imperijalne ambicije uz pomoć tenkova i lansirnih rampi. Ovom invazijom želela je da pošalje nedvosmislenu poruku ostalim bivšim sovjetskim republikama: „Mi možemo i hoćemo da zaustavimo širenje NATO-a na istok.“ U prvih nekoliko dana rata, Rusija je bombardovala Gori, Staljinov rodni grad. Kasetne bombe koje je bacila na ovaj grad ubile su između pet i trideset ljudi, ali je Staljinov kip na glavnom trgu, koji nosi njegovo ime, ostao netaknut. Dok su se ruski tenkovi po Putinovom naređenju provozili pored kipa, čovek je mogao da zamisli kako im sovjetski diktator namiguje i maše.

***

Lako je osuditi rusku manipulaciju istorijom u ideološke svrhe, ili to što je Putin 2000. vratio u upotrebu sovjetsku himnu. Ali, istina je da je većina Rusa – 77 odsto po jednom od istraživanja – pozdravila vraćanje himne, a bar polovina zemlje pozitivno gleda na Staljinovu ulogu u istoriji. To nas dovodi do još jedne neprijatne istine: verzija istorije ispisana u novom udžbeniku mnogo je više poraz ruskog liberalizma i liberalnih intelektualaca – novinara, istoričara i umetnika od kojih se očekivalo da potru sovjetsku ideologiju – nego što je Putinova pobeda. U Rusiji se više intelektualaca suprotstavilo invaziji na Čehoslovačku 1968. nego što ih se sada suprotstavilo ratu u Gruziji.

Raspad Sovjetskog Saveza nije izrodio novu, liberalnu postsovjetsku ideologiju. Propast državnog udara koji je 1991. predvodio KGB, i to zahvaljujući stotinama hiljada ruskih građana koji su rizikovali živote da bi odbranili zgradu Parlamenta, nije postala prekretnica. Nije slavljena kao rođenje nove nacije, već više kao propast stare.

Nasuprot tome, mitologizacija boljševičke revolucije iz 1917. počela je gotovo odmah. Dve godine nakon što su boljševici osvojili Zimski dvorac, ovaj događaj je ponovo oživljen kao masovni spektakl u režiji Nikolaja Jevrejinova. Umetnik Kuzma Petrov-Vodkin obeležio je treću godišnjicu revolucije slikom „1918. u Petrogradu“, na kojoj crvena Devica Marija doji dete. Deseta godišnjica je obeležena Ajzenštajnovim filmom Oktobar.

U ikonografskom smislu, avgust 1991. je ponudio savršenu priliku za izgradnju novog mita: Boris Jeljcin, koji onako visok, markantan, sa talasastom sedom kosom, stoji na tenku i obraća se masi, bio je kao stvoren za kanonizaciju. Ali dan kad je propao državni udar, a narod srušio spomenik osnivaču KGB-a Feliksu Đeržinskom, nije postao čak ni državni praznik. Njegova deseta godišnjica nije svečano obeležena.

U stvari, 1991. nije za svakoga bila dobra vest. Mnogi ljudi su izgubili ušteđevinu. Neki nikada nisu poverovali da je sovjetski sistem zaista nestao. Neki drugi su imali osećaj praznine i nostalgije. U protekloj deceniji ta je nostalgija postala sveobuhvatna.

Dakle, zašto Rusija nije uspela da se izbori sa sopstvenom istorijom i da krene novim liberalnim putem nakon 1991? Jedan od mogućih razloga je strah od građanskog rata, zabrinutost zbog toga što je rasprava o sovjetskom nasleđu potencijalno eksplozivna i što bi mogla da se završi na ulicama (kao 1993, kada je Vrhovni sovjet mobilisao tvrdokorne komuniste i nacionaliste u oružanoj pobuni). Za razliku od Istočne Evrope, ovde nisu otvoreni dosijei tajne policije, iz prostog razloga što je previše ljudi, uključujući i inteligenciju, sarađivalo sa KGB-om. Tajne službe su restrukturisane i promenjeno im je ime, ali nikada nisu pozvane na krivičnu odgovornost. Osuda Staljina bila je neiskrena kao što je bila i 1956, kada je Hruščov žigosao Staljinov kult ličnosti.

Za razliku od Gruzije, Ukrajine ili baltičkih zemalja, Rusija nije imala koga da krivi za sovjetsku vladavinu. Ona je učestvovala u sopstvenom uništenju. Ovaj čin masovnog samoubistva 2000. godine je tmurno i klinički opisan u pozorišnoj adaptaciji romana Andreja Platonova Čevengur iz 1926, u režiji Lea Dodina, jednog od najtalentovanijih i najpromišljenijih ruskih reditelja. Graditelji velike utopije su najpre prikazani kako uklanjaju svoje klasne neprijatelje, ubacujući njihova naga tela u velike providne plastične kese. Zatim su uronili u bazen noseći veliko i teško kamenje. Kamenje je izronilo na površinu; tela nisu. Zemlji koja je počinila ovo kolektivno samoubistvo bila je potrebna samoanaliza i nepristrasna studija sopstvene istorije – što se nikada nije dogodilo.

Mnoga ranije zabranjena književna dela i mnogi istorijski dokumenti bili su objavljeni krajem osamdesetih i početkom devedesetih, ali su samo progutani, a ne i svareni. „Mislili smo da će se svet okrenuti naglavce ako bude objavljen Solženjicinov Arhipelag Gulag„, nedavno mi je rekao Dodin. „Ali onda se desilo nešto neobično: objavljen je i niko ga nije čitao.“ Isto su prošli i Vasilij Grosman i Varlam Šalamov. Knjige ovih autora nisu postale kanonske. Još gore, njihova dela nisu postala vakcina protiv povratka bolesti koju su opisali. Kada se Solženjicin vratio u Rusiju 1994, svi su se prema njemu ponašali kao prema liku iz prošlosti. Neki su ga ismejali, poput spisateljice i televizijske ličnosti Tatjane Tolstoj, neki su odali počast njegovoj hrabrosti, ali malo njih je ozbiljno shvatilo njega i njegovo razmišljanje na temu „Kako ponovo izgraditi Rusiju“ – naslov eseja koji je napisao 1990. Kada je umro 3. avgusta, tek nekoliko ruskih intelektualaca je došlo da se pokloni njegovom izloženom telu. Ironija leži u tome što je najožalošćeniji bio Putin, koga je Solženjicin privlačio svojim otvoreno nacionalističkim gledištima. Ruska vlada obećava da će moskovsku ulicu Velikih komunista preimenovati u Solženjicinovu – zamenjujući na ovaj način staljinistički bič novom autoritarnom državom.

***

Ono što se u kulturnom smislu dogodilo u Rusiji devedesetih liči na reakciju adolescenta na prestroge roditelje. Ironija i psovanje su preplavili javnu sferu. No, prezirno šibanje sovjetske kulture nije mnogo doprinelo njenom razumevanju. A dok su odbacivali sovjetsku kulturu, mediji i popularna umetnost postali su neverovatno autoironični. Činilo se da je slogan iz tih vremena bio „Najgori smo“.

Nije teško shvatiti kako se oficir ili penzionisani oficir KGB-a osećao početkom devedesetih. Ali zašto su se intelektualci, koji su toliko podržavali perestrojku i trebalo je da imaju najviše koristi od raspada Sovjetskog Saveza, ponašali kao takvi gubitnici? Jedan od razloga je to što su izgubili poseban status koji su imali u komunističkom režimu, ali nisu imali dovoljno talenta, integriteta ili nezavisnog duha da iskoriste svoju novu slobodu.

Činjenica je da su događaji iz 1917. oslobodili ogromnu umetničku energiju: dovoljno je pomenuti radove Aleksandra Bloka, Vladimira Majakovskog, Vsevoloda Mejerholda, Dmitrija Šostakoviča. Ništa slično se nije dogodilo u Rusiji nakon avgusta 1991. Nije napisana nijedna velika pesma ni roman. I što je još štetnije, u postsovjetskom periodu nije stvoren jezik koji bi odgovarao događajima što su se odigravali u zemlji. Poslednjih 15 godina postoji ogroman lingvistički vakuum. Zvanična sovjetska ideologija je zloupotrebila i obezvredila ozbiljan i uzvišen jezik. Reči „istina“, „heroizam“ ili „dužnost“ izlizane su do neprepoznatljivosti – a nisu se rodile nove.

Prve ruske komercijalne novine, „Komersant“, pretvorile su sarkazam i ironiju u svoj zaštitni znak. Naslovi u njima su obično bili (i još uvek su) igre reči sa sovjetskim sloganima ili citati iz popularnih filmova i pesama. Nedostaci ovakvog jezika postali su očigledni krajem devedesetih i početkom XXI veka. Događaji poput finansijske krize iz 1998, hapšenja Mihaila Hodorkovskog 2003. ili terorističkog napada na školu u Beslanu 2004, zahtevali su drugačiji, ozbiljan jezik koji nije postojao.

Dan nakon krvoprolića u Beslanu, preko čitave naslovne strane „Izvestije“, vodećih ruskih dnevnih novina, objavljena je slika povređenog ruskog vojnika koji u naručju nosi krvlju oblivenu devojčicu. Nije bilo nikakvog naslova. To je, na neki način, dovoljno govorilo. Kao da nisu bili uvereni da će rečima pogoditi pravi ton. Jedini način da se bude ozbiljan bio je da se ne kaže ništa. (Dovoljno je govorilo i to što je ta naslovna strana bila tako snažna da je vlasnik otpustio urednika, verovatno nakon miga iz Kremlja.)

Ironija je prodrla u sve sfere ruske kulture. Sovjetski simboli i slogani postali su nepresušan izvor inspiracije za postmoderniste. Sovjetska istorija je stilizovana i komercijalizovana pre nego što je propisno proučena i procenjena. To je počelo sredinom osamdesetih i preplavilo je vizuelne umetnosti, pozorište i književnost. Neke od najnezaboravnijih prizora obezbedile su nam slike Leonida Sokova, na kojima su Staljin i Merilin Monro prikazani kao zaljubljeni par. To je bilo zabavno, ali ništa više od toga.

Sredinom devedesetih ruska kultura je već počinjala da flertuje sa sovjetskom kulturom tridesetih. Jedna od najsvetlijih tačaka pozorišne sezone 1994. bila je izvanredna studentska postavka komedije Vladimira Kiršona Divan spoj iz 1934. Energična i iskrena, bila je pravi odraz svog vremena i izražavala je naivnost i uzbuđenje sovjetske omladine pred Drugi svetski rat. Nije propagirala sovjetsku ideologiju, već je bila puna nostalgije za smislom povezane sa sovjetskim idealizmom. To je bila preteča onoga što će postati plima nostalgije mnogo većih i štetnijih razmera.

Televizijski voditelj Leonid Parfenov pokrenuo je 1996-1997. na Kanalu jedan, jednom od vodećih ruskih televizijskih programa, emisiju po imenu „Stare pesme o važnim stvarima“. U njoj su izvođene sovjetske pesme i na bezbrižan i ironičan način se poigravalo sa sve većom nostalgijom za sovjetskim vremenima. Ovakva „ideologija“ je delimično bila reakcija na autoironiju s početka devedesetih. Postala je veoma popularna. (Još veća ironija je to što je Parfenov bio jedna od žrtava kada je Putin došao na vlast i preuzeo kontrolu nad medijima.)

***

Jedna od prvih stvari koje je Vladimir Putin uradio kao ruski predsednik bila je da vrati sovjetsku himnu (zamenio je Patriotsku pesmu Mihaila Glinke, koja nije imala reči). Na dočeku nove 2000. godine, čitava zemlja je nazdravljala uz melodiju napisanu po Staljinovom naređenju 1944. U to vreme, Putinove pristalice su tvrdile da je to njegov ustupak starijem stanovništvu, neka vrsta zaslađivača gorke pilule ekonomskih reformi. U stvari, niko nije tražio da se promeni himna. Ali, kada se to dogodilo, pokrenuta su uspavana osećanja u stanovništvu.

Iste te godine Kanal jedan je vratio džingl iz sovjetskih vremena za svoj centralni dnevnik u devet uveče, Vremja. Melodije, kao i mirisi, mogu veoma lako da probude uspomene. Ova melodija je označavala povratak na sovjetski način prezentacije vesti. U stvari, kao da je država slala čitavoj zemlji signale – signale o restauraciji i revanšu. A to ovoga puta nije bila igra ili šala. Šaljivdžije – poput Parfenova – brzo su uklonjene. Kremlj i KGB – Putin ga je preimenovao u FSB i omogućio mu da vrati veliki deo svoje izgubljene moći – bili su mrtvi ozbiljni. Budite sigurni da je postojao zahtev za ozbiljnijim tonom. Ali, tužna činjenica je da taj zahtev nije ispunila liberalna inteligencija, već ideolozi Putinovog režima. Dok su ruske trupe ulazile u Gruziju, ruski spikeri bezizražajnih lica govorili su bezizražajnim glasovima o ruci Zapada iza napada Gruzije na separatističku oblast Južnu Osetiju.

Ikone sovjetske ideologije ne oživljavaju se zbog njihove veze sa boljševicima, komunistima ili revolucionarnim idealima – daleko od toga – već kao simboli ruske imperijalne veličine. Revolucija je nepovratno izašla iz mode u Rusiji, a komunizam je odbačen. Lenjinov mauzolej je odavno prestao da bude nacionalni simbol. Tokom nedavne vojne parade na Crvenom trgu, ta konstruktivistička piramida, koju je 1924. dizajnirao Aleksej Ščusev, bila je skromno ukrašena simbolima pobede. Nije bilo mesta za mrtvog boljševika u proslavi uskrsnuća Rusije.

No, vraćanjem sovjetske himne prekršen je tabu koji je, u dobru i zlu, postojao od Hruščovljevog govora iz 1956. – time je Staljin ponovo proizveden u velikog nacionalnog lidera. Diktatorova privlačnost nije ležala u njegovom komunističkom zaleđu, već u njegovom imperijalnom nasleđu. „Staljinova imperija – sfera uticaja SSSR – bila je veća od svih evroazijskih sila iz prošlosti, čak i od Džingis-kanovog carstva“, oduševljava se novi udžbenik. Staljin zauzima ponosno mesto u modernoj ruskoj istoriji, rame uz rame sa Ivanom Groznim, Petrom Velikim i, sada, Putinom. Rusija je još daleko od podizanja spomenika Staljinu, ali je on definitivno prihvaćen kao pozitivna, ili bar složena istorijska ličnost. Nije važno što svaka porodica u Rusiji ima rođake ili prijatelje koji su stradali u vreme Staljinovog terora. Mit je jači od znanja iz prve ruke.

Jedan od najznačajnijih ruskih romana objavljenih u vreme perestrojke bio je Život i sudbina, koji je 1960. napisao razočarani komunista i ratni izveštač Vasilij Grosman. U ovoj knjizi on smelo piše o sličnostima između staljinizma i nacizma. U jednoj sceni esesovac razgovara sa svojim zatvorenikom, jednim starim boljševikom. „Kad pogledamo jedan drugom u lice, nijedan od nas ne gleda u lice koje mrzi – ne, mi gledamo u ogledalo. To je tragedija našeg vremena. Zar vi zaista ne prepoznajete sebe u nama; sebe i snagu vaše volje?… Možete da mislite da nas mrzite, ali vi, u stvari, mrzite sebe u nama… Naša pobeda će biti vaša pobeda… A ako vi pobedite, mi ćemo nestati, ali ćemo živeti u vašoj pobedi.“

Dvadeset godina nakon objavljivanja Života i sudbine, ovakva ideja je apsolutno neprihvatljiva za zvaničnu rusku ideologiju. Udžbenik istorije odbacuje čak i pojam totalitarizma. „Ova doktrina, kojom se izjednačuju Sovjetski Savez i Hitlerova Nemačka, bila je i još uvek je oružje u ideološkom ratu, a ne instrument znanja. Ideologija nacističke Nemačke i ideologija Sovjetske Rusije nemaju nijednu dodirnu tačku.“

Današnja Rusija nije totalitarna država, a nije ni socijalistička. Ali, u odsustvu domaće liberalne ideologije, staromodni nacionalizam u neostaljinističkom odelu postaje najveća snaga u ruskom društvu. Ta snaga je odvela ruske tenkove u Gruziju i plaši većinu ruskih suseda. U procesu „restauracije“, Rusija se nije vratila u sovjetsku prošlost – ali je stigla na novu prekretnicu koja sluti na zlo za njene građane i susede.