Evropo, daleko li si

Zapadnobalkanska šestorka sastala se 19. septembra u Briselu na radnom ručku sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, kako bi razgovarali o uslovima za Plan rasta od šest milijardi evra i važnosti evropskog puta. Kada lideri ovog regiona sednu za isti sto, pažnja javnosti i medija uglavnom se fokusira na odnose Srbije i Kosova, situaciju u BiH ili napredak Crne Gore prema Evropskoj uniji. Ipak, jedna zemlja često ostaje u senci ili privuče pažnju kada se o njoj kaže “narko-država” – Albanija.

Gde se danas nalazi ova država? Kako izgleda njen briselski put? Poslednjih godina, Albanija se sve više pozicionirala kao ključni partner transatlantske zajednice, posebno kroz učešće u regionalnim inicijativama i svojom prozapadnom orijentacijom. Iako je postigla značajan geopolitički napredak, njen put ka članstvu u Evropskoj uniji i dalje je usporen zbog unutrašnjih izazova i sporog sprovođenja reformi.

USAMLJENOST NA EVROPSKOM PUTU

Od 1991. godine, nakon pada komunističkog režima, Albanija je započela težak proces tranzicije iz totalitarnog sistema ka liberalnoj demokratiji. Kao jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, suočila se s brojnim izazovima uključujući političke krize, ekonomski kolaps i slabost institucija. Prvi korak ka integracijama dogodio se 1991. kada su i održani prvi višestranački izbori. Potpisivanjem “Sporazuma o saradnji i trgovini” 1992. godine, Albanija je formalno započela svoj put ka EU. Međutim, izbori 1996. i kolaps piramidalnih šema 1997. godine značajno su odložili napredak, a unutrašnja kriza je destabilizovala zemlju.

Prvi konkretan napredak postignut je 2009. godine potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), čija je finalizacija trajala nekoliko godina. Iste godine Albanija je aplicirala za članstvo u EU i postala članica NATO-a. Međutim, 2009. godine dolazi i do velike krize kada opozicija nije priznala rezultate izbore, što je dovelo do neispunjavanja uslova vezanih za političku stabilnosti. Iako je vizna liberalizacija 2010. omogućila slobodu kretanja u EU, put ka kandidaturi bio je komplikovan. Albanija je tri puta odbijena za status kandidata. Tek 2014. godine, nakon 11 godina čekanja, dobija status kandidata, dok pregovori započinju 2020, ali su bili blokirani do 2022. godine.

Albanija, Severna Makedonija i BiH suočile su se sa najvećim kašnjenjima u procesu proširenja EU. Ova kašnjenja su najpre rezultat uslovljavanja francuskog predsednika Emanuela Makrona daljim reformama EU, a kasnije i spora između Bugarske i Severne Makedonije, zbog čega je Albanija postala “kolateralna šteta”.

Premijer Edi Rama je prilikom posete Severnoj Makedoniji 2021. izjavio da su obe zemlje spremne za članstvo, ali da EU još nije spremna za njih, duhovito komentarišući: “Kažu da nas vole, ali nisu spremni za venčanje; dobro, uživaćemo u slobodi”.

Na evropskom putu Albanija ima nekoliko prednosti. Za razliku od svojih bivših jugoslovenskih suseda, nije imala ratove devedesetih godina i već je bila nezavisna. Pored toga, ističe se kao zemlja sekularnog karaktera, gde postoji suživot muslimana, katolika i pravoslavaca. Albanija se smatra zemljom bez značajnih otvorenih pitanja, ali se delimično suočava sa uslovima Grčke vezanim za položaj grčke manjine.

TEŠKE REFORME

Pred Albanijom su dva ključna zahteva – reforma institucija nasleđenih iz komunističkog perioda i tranzicija ka demokratiji. Reforme napreduju sporo, pretežno zbog pritisaka političkih elita i korumpiranog pravosudnog sistema.

Od Albanije se zahteva i održivost u krivičnom gonjenju, posebno organizovanog kriminala i korupcije. Proces vetinga, odnosno reevaluacije sudija i tužilaca, započet je kao deo sveobuhvatne reforme, ali rezultat nije dobar, odnosno nije zadovoljavajući. Evropska komisija je 2023. ocenila da je korupcija i dalje “oblast od ozbiljne zabrinutosti”.

Borba protiv organizovanog kriminala fokusira se na otkrivanje ilegalnih plantaža marihuane, trgovinu kokainom, pranje novca i trgovinu ljudima, ali rezultati ostaju mršavi. Iako je Albanija formirala Specijalno tužilaštvo, EU zahteva više akcija u borbi protiv narkotika i konfiskaciju imovine povezane sa organizovanim kriminalom. Političke tenzije između vladajuće stranke i opozicije takođe su zabrinjavajuće jer često ometaju rad parlamenta. Za EU, stabilnije političke institucije su nužne kako bi se Albanija pripremila za sledeće faze procesa pridruživanja. Takođe, Evropska unija insistira na usvajanju propisa koji omogućavaju slobodnu “samoidentifikaciju” nacionalnih manjina i upotrebu jezika, ali na ovom polju sporo se napreduje.

foto: ap photo

ULAZAK U REGIONALNE PROCESE

Albanija se u svojoj regionalnoj politici fokusira na približavanje postjugoslovenskim zemljama, aktivno učestvujući u CEFTA, RCC i Berlinskom procesu, a često preuzima i ulogu inicijatora novih odnosa. Kao članica NATO-a, ima svoju ulogu u regionu, njene jedinice učestvuju u misiji KFOR-a na Kosovu. U bilateralnim odnosima beleži napredak sa susednim zemljama, članicama EU i SAD.

Iako su odnosi sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom stabilni, ključni izazov ostaju odnosi sa Srbijom i Grčkom. Dok su odnosi sa Srbijom generalno dobri, ostaju opterećeni pitanjem Kosova budući da Albanija podržava dijalog Beograda i Prištine, ali i kosovsku državnost što Srbija vidi kao ključno neslaganje na putu ka dubljoj političkoj saradnji. Odnosi sa Grčkom su delikatni, posebno zbog prava grčke manjine. U regionalnoj politici, u fokusu Tirane je i “promovisanje prava Albanaca u regionu”, kako se navodi u planu Vlade Albanije.

GEOPOLITIČKA ORIJENTACIJA I MEĐUNARODNI POLOŽAJ

Sa novim okolnostima na tlu Evrope, nastalim invazijom Rusije na Ukrajinu, geopolitički interesi postaju važni u politici proširenja EU. U skladu s tim, veruje se da su spoljnopolitički interesi često važniji od proklamovanih normativnih kriterijuma.

Ipak, slučaj Albanije to ne potvrđuje jer se pozicionirala kao ključni partner Zapada u regionu. U strateškim dokumentima navodi dva ključna spoljnopolitička cilja. Prvi je strateški odnos sa SAD, zemljama EU, angažovanje u NATO-u i – evropske integracije. Albanija se u potpunosti uskladila sa svim restriktivnim merama EU protiv Rusije, što je Evropska komisija primetila kao “snažan signal strateške posvećenosti zemlje njenom EU putu”. Albanija navodi i “neotuđivi savez sa SAD i zemljama EU”, dok angažovanjem u NATO-u teži da “doprinosi kolektivnoj bezbednosti”. A Tirana svoju geopolitičku orijentaciju ne doživljava kao uslovljavanje. Javno mnjenje je pozitivno orijentisano prema ovom pitanju. Prema istraživanju IRI iz maja 2024, 92 odsto stanovnika Albanije podržava članstvo u EU, u poređenju sa 40 odsto u Srbiji.

Puna podrška partnerskom odnosu sa Zapadom Albaniji donosi prepoznatljivost u spoljnopolitičkom kontekstu, naročito od strane SAD-a. Tokom posete Tirani u februaru ove godine, američki državni sekretar Entoni Blinken potvrdio je sve bolje odnose naglašavajući da je “Albanija ključni partner u regionu”. Za Albaniju su strateški važni odnosi sa susednom Italijom i Grčkom, kao i sa Turskom i Velikom Britanijom. Odnosi sa Italijom su ojačani kroz razne bilateralne inicijative. Posebno je značajno što je Albanija pristala da smesti migrante s Mediterana u prihvatne centre u ime Italije.

ALBANIJA IZMEĐU REFORMI I GEOPOLITIČKIH OČEKIVANJA

Iako je većina zemalja sada već u NATO-u, neintegrisan region u EU i dalje predstavlja bezbednosni izazov. Zbog toga Zapad smatra značajnom ulogu Albanije kao zemlje koja, iako nije članica, u potpunosti je posvećena zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Međutim, njena spoljnopolitička orijentacija nije ubrzala evropske integracije. Proces integracija u EU kasni, uglavnom zbog komunističkog nasleđa, spore institucionalne tranzicije i slabih rezultata u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Stoga je jasno da će napredak Albanije zavisiti od brzine unutrašnjih reformi, usklađivanja sa zakonodavstvom EU, kao i političke volje, kako domaćih tako i evropskih lidera.