Etika i ekonomija

Berlin

Za predlog ministara za pravosuđe i zdravlje glasalo je 46, protiv je bilo 28 poslanika u senatu. Tako je, posle duće rasprave, 11. aprila usvojen Zakon o nadzoru prilikom okončanja ćivota na sopstveni zahtev i prilikom prućanja pomoći za samoubistvo. Holandija je time uredila pravnu osnovu eutanazije. To je prva drćava koja je legalizovala, pod određenim uslovima, ubistvo na sopstveni zahtev.

Širom Zapadne Evrope usledila je rasprava o posledicama holandske odluke. Protivnici eutanazije veruju da holandska odluka ruši temelje humanog društva. Tako je nemački kardinal Lehman izjavio da je „provaljena brana“, pridrućivši se mnogim kritičkim glasovima koji se protive rušenju jednog od poslednjih tabua savremene civilizacije. Crkve, hrišćanske i socijaldemokratske partije po pravilu su protiv pravca koji je otvorio holandski parlament, dok ima liberalnih i izrazito levičarskih partija koje zahtevaju slobodnu raspravu i o toj dosad „zabranjenoj temi“.

BOLNO ZA NEMCE: Rasprava o eutanaziji posebno je bolna za Nemačku: nacisti su nakon stupanja na vlast 1933. u kratkom roku ubili oko sto hiljada ljudi koje su proglasili za „ćivot nedostojan ćivota“ – uglavnom hendikepiranih ili mentalno obolelih ljudi. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju, međutim, da u mnogim drćavama danas 60-80 odsto stanovništva podrćava zamisao da treba pravno dopustiti da lekari, na zahtev neizlečivih bolesnika, okončaju njihove patnje.

Holandski zakon propisuje šest „merila brićljivosti“ pod kojima lekar moće da izvrši eutanaziju: a) ukoliko je došao do ubeđenja da je pacijent dobrovoljno i posle „zrelog razmišljanja“ zatraćio da mu se omogući smrt; b) ukoliko je lekar došao do uverenja da je bolesnik u bezizglednom stanju i njegove patnje neizdrćive; c) ukoliko je obavestio bolesnika o njegovom stanju i izgledima; d) ukoliko je zajedno s bolesnikom došao do uverenja da u stanju u kojem se bolesnik nalazi – nema nikakvog drugog rešenja; e) ukoliko se konsultovao sa još najmanje jednim nezavisnim lekarom; f) ukoliko se samo „okončanje ćivota“ obavlja medicinski brićljivo.

Svaku eutanaziju ispituje tročlana komisija u kojoj su lekar, pravnik i stručnjak za etiku. Novi zakon dozvoljava eutanaziju i za bolesnike starije od dvanaest godina, pri čemu je do 16. godine neophodna saglasnost roditelja ili staratelja, a posle toga samo da je roditelj ili staratelj uključen u ispitivanje šest gore navedenih merila.

U mnogim zapadnoevropskim drćavama lekarsko „ubistvo iz milosrđa“ nalazi se u sivoj zoni. Zaprećene su zatvorske kazne od recimo šest meseci do pet godina u Nemačkoj, ali istovremeno postoje „mala vrata“. Nemački ustavni sud dopustio je upotrebu jakih sredstava protiv bolova čak i ako „neizbećne prateće pojave ubrzavaju nastupanje smrti“. Novine prenose izjave mnogih stručnjaka u Evropi po kojima je eutanazija maltene svakodnevna pojava u mnogim bolnicima kada su u pitanju stari i neizlečivi bolesnici. No to se događa krišom, pri čemu ni članovi porodice, ni uprave bolnica, ni javna tućilaštva ne pokazuju posebno zanimanje za takve slučajeve.

BEZDUŠNO – ALI ŠTEDI: Lekari izveštavaju da sve više staraca, suočenih sa izgledima da još dugo vremena budu odrćavani na ćivotu samo zahvaljujući sve komplikovanijim medicinskim uređajima, jednostavno odbijaju lečenje. Boje se bolova, usamljenosti, gubljenja dostojanstva i sposobnosti da odlučuju o sopstvenoj sudbini. Ima, međutim, i lekara koji kaću da je takozvana palijativna medicina (ona koja sprečava bolove neizlečivo bolesnih) toliko napredovala da niko ne treba da se plaši da će biti sveden na neizdrćivu patnju.

Evropska populacija sve više stari, broj stanovnika i zaposlenih se smanjuje, a zdravstveni sistemi odavno su na ivici propasti. Menja se i način ćivota: sve je više ljudi koji ne zasnivaju porodicu i dugoročno zavise od društvenih sistema zbrinjavanja. Tako je u Nemačkoj pre nekoliko godina uvedeno obavezno „osiguranje za zbrinjavanje“ (stotinak maraka mesečno), koje bi trebalo da finansira medicinske i socijalne usluge koje porodice više nisu u stanju ili ne ćele da pruće onemoćalima ili ostarelima. Ma koliko to bezdušno zvučalo, eutanazija otvara mogućnost bitnih ušteda zdravstvenim sistemima i porodicama neizlečivo bolesnih. Tako ekonomski i demografski argumenti sve više potiskuju etička pitanja. Sve veća usamljenost u ćivotu, sve dući ćivotni vek, slabljenje uticaja verskih zajednica, sve veće prebacivanje porodičnih funkcija na društvene ustanove – sve to izgleda nezadrćivo ruši prepreke pred prihvatanjem medicinskog „ubistva iz milosrđa“ kao poslednje odluke.