Džinovska država – u stvaranju

Poput američkih očeva osnivača koji su na ustavotvornoj skupštini u Filadelfiji doneli ustav 1789. koji i danas važi, sredinom decembra, u Lakenu predgrađu Brisela, šefovi država članica Evropske unije usvojili su deklaraciju koja obećava velike političke promene koje će možda jednog dana kulminirati u evropskom ustavu. Takozvana Lakenska deklaracija o budućnosti Evrope predvidela je formiranje ustavne konvencije koja će početi sa radom u martu ove godine. Oko sto delegata konvencije imaće vremena da raspravlja o budućem izgledu ustava Evropske unije sve do kraja 2003. ili početka 2004, kada će šefovi 15 država članica Evropske unije razmatrati njihove predloge. Ideja je da jednogodišnja javna debata proizvede kvalitetan ustavni dokument koji će uspeti da pomiri mnogobrojne oprečne interese ove džinovske države u stvaranju.

Sadašnja ustavnopravna situacija je takva da na nivou Unije vlada hibridni sistem u kome Evropski parlament, Savet ministara i Evropska komisija dele zakonodavnu funkciju, naravno u onim oblastima u kojima je Unija nadležna da usvaja zakonske akte. Evropski sud pravde igra takođe značajnu ulogu dok najjači organ ipak ostaje Evropski savet, koji čine šefovi svih država članica. Ovaj organ jedini ima pravo da menja međunarodne ugovore koji su najviši pravni akti Unije, što gotovo da odgovara ustavnim promenama. Ipak, poslednju reč imaju države, tako da čak i odluke šefova država na Evropskom savetu podležu procesu ratifikacije u nacionalnim parlamentima ili referendumskoj odluci samih građana, sve u zavisnosti od njihovog unutrašnjeg pravnog poretka. Da bi neka promena u celokupnom pravnom poretku Unije bila usvojena, mora da se postigne jednoglasnost i na Evropskom savetu i naknadno sve države moraju da ih ratifikuju. Tako je Irska posle Evropskog saveta u Nici na referendumu odbila da ratifikuje tamo usvojeni dokument i mnoge sistemske promene koje su u njemu bile predviđene. Da bi se ovakvi potresi sprečili, usvojeno je da neke zemlje mogu sa promenama da idu brže, a one koje iz unutarpolitičkih razloga nisu spremne da prihvate reforme zakonodavstva Unije, što najčešće znači prebacivanje nadležnosti sa država članica na nivo Evrope, ne moraju da ih usvoje. Tako su, na primer, Velika Britanija, Irska i Danska ostale van Šengenskog sporazuma, i opet Velika Britanija, Danska i Švedska van Monetarne unije. Ovakav sistem očigledno ne rešava probleme i zbog toga je nastala duboka kriza identiteta Evropske unije. Na samitu u Amsterdamu 1996. godine za širok krug oblasti uvedeno je odlučivanje kvalifikovanom većinom umesto dotadašnje jednoglasnosti (ugovor stupio na snagu 1999), ali ni to nije donelo značajne promene.

INICIJALNA KAPISLA: Godine 2000, 12. maja na Humbolt univerzitetu u Berlinu, nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer održao je govor koji je uzburkao javno mnjenje u Evropi. Kako je primetio kolumnista britanskog nedeljnika „Ekonomist“ sledila je prava „pesma evrovizije“ učešćem cele evropske političke, akademske i društvene elite. Najznačajnija posledica Fišerovog govora je to što je uspeo da uzburka veoma zbunjene pravne i političke krugove u Evropi. Oprezno, da ne bi povredio mnogobrojne države članice alergične na sam pomen reči federacija, Fišer je samo ponudio moguće alternative, ne skrivajući pri tom svoje izrazito federalističke sklonosti. Fišer je predložio stvaranje snažne i pre svega jasno definisane evropske vlade i dvodomne skupštine, kao zakonodavnog organa. Izvršna vlast bi bila dvoglava, s time što bi se dosadašnji Evropski savet (skup svih šefova država članica Evropske unije) bavio najvišim državnim pitanjima, a Evropska komisija svakodnevnim poslovima. Predsednik Evropske komisije bio bi biran ili na direktnim izborima ili posredno u Evropskom parlamentu i služio bi kao veza između dva organa izvršne vlasti, jer bi kao i do sada prisustvovao sednicama Evropskog saveta. Često se prednost daje njegovom direktnom izboru jer bi se obezbedio veći legitimitet izvršnoj vlasti, s time što bi taj predsednik morao biti ličnost podjednako prihvatljiva svim biračima širom Evropske unije. S druge strane, zakonodavnu vlast činili bi: Evropski parlament kao donji dom i gornji dom koji bi se verovatno formirao ili od predstavnika skupština država članica ili od predstavnika vlada država članica. Time bi se praktično sadašnji Savet ministara transformisao u budući gornji dom Evropskog parlamenta.

Takođe, Fišer, bivši taksista i militantni učesnik demonstracija krajem šezdesetih godina, 17. januara ove godine pokazao je na Institutu evropskog univerziteta u Firenci da može ravnopravno da se nosi sa najvećim pravnim umovima Starog kontinenta. U ovoj instituciji, Fišer je branio stavove predstavljene u svom humboltskom govoru. Nemački ministar inostranih poslova istakao je da je put do prave federacije (tipa SAD ili Nemačke) dug, a kao prelazni period predložio je federaciju nacionalnih država, kao srednje rešenje između sadašnjeg amorfnog tela i prave države, sa centralnom i suverenom vlašću. On upozorava da u Evropi neće još dugo biti jednog ministarstva inostranih poslova i jedinstvenih vojnih snaga, ali ni ne isključuje tako nešto u budućnosti.

PESMA EVROVIZIJE: Reakcije na Fišerov humboltski govor traju i sada. Prvi su se oglasili Francuzi, kada je predsednik Žak Širak predložio, u govoru pred nemačkim Bundestagom u junu 2000. godine, da treba nastaviti primenu principa fleksibilnosti, odnosno da treba da se oformi grupa zemalja, takozvana avangrada Unije, koja će vođena Francuskom i Nemačkom da ide dalje ka integraciji, bez mogućnosti da je „otpadnici“, poput Velike Britanije, zaustavljaju u tome. Ovakav Širakov govor se umnogome razlikuje od njegovih nacionalističkih govora sedamdesetih godina, kada bi bilo kakav pomak drugih političara ka evropskoj integraciji odmah nazivao „izdajom“. Situacija se okrenula, sada je Širaka zbog njegove „nelojalnosti Francuskoj“ napao premijer Žospen. Francuski premijer iz Socijalističke partije podržao je postojeći sistem u kome države članice imaju najveću vlast. Sve to, naravno, u službi predstojećih predsedničkih izbora. U Francuskoj je desnica izgleda nastrojena proevropski više od levice, dok je u Nemačkoj i Britaniji situacija obrnuta. Nemački kancelar Gerhard Šreder je kao budućnost za Evropu predložio manje-više preslikan program svojih socijaldemokrata objavljen u „Špiglu“ 30. aprila prošle godine. Šreder je predložio sistem sličan Fišerovom koji je u osnovi preneo nemački federalni sistem na nivo Evrope. Evropskom parlamentu bi pripala veća ovlašćenja, pa bi time i Nemačka sa najviše predstavnika u tom telu vodila glavnu reč. Pogotovo posle proširenja Unije na Istok, pošto se Nemci nadaju da će istočnoevropske zemlje koje čekaju u redu za ulazak u Evropsku uniju, svojim glasovima, prirodno biti naklonjene svom najvećem trgovinskom partneru, investitoru i moćnom komšiji – Nemačkoj. Potvrdu za to da su u predloge o novom ustrojstvu Evropske unije najčešće ugrađeni nacionalni i lokalni interesi nalazimo i u tome što se Šreder zalaže da se poljoprivredna politika, do sada u nadležnosti Unije, vrati u nadležnost država članica. Kao što Fišer naglašava, i samo proširenje, pored moralnih interesa solidarnosti, umnogome je rezultat nemačkih ekonomskih interesa: doneće više posla nemačkim kompanijama, višak radnih mesta preko potreban nemačkoj privredi koja počinje da upada u ozbiljnu krizu.

Zemlje Beneluksa spadaju među one koje se mogu nazvati klasičnim primerom evropskih federalista, pa nije čudo što je takozvana Lakenska deklaracija usvojena tokom njihovog predsedavanja Evropskom unijom. Skandinavske zemlje su obično više zainteresovane za očuvanje moći država članica, dok je Italija slučaj za sebe. Sve do dolaska na vlast Berluskonijeve desničarske koalicije Kuća slobode, Italija se mogla smatrati jednim od najvećih pobornika sve većeg evropskog ujedinjenja. Od dolaska na vlast velikog medijskog magnata, Italija je postala, možda prvi put u svojoj istoriji, „euroskeptična“. Situacija se naročito pogoršala posle italijanskog neprihvatanja zajedničkog evropskog naloga za hapšenje. Rešenje se nekako našlo u tome što su ostale države članice izbrisale odredbe koje su predviđale primenu ovog naloga za krivična dela koja su izvedena pre njegovog stupanja na snagu, ovog naloga, tako da Berluskoniju neće moći da vise nad glavom španski magistrati, naročito uporni sudija sa Iberskog poluostrva Baltazar Garson (proslavljen u slučaju Pinoče, nedavno ispitivao neke finansijske operacije Berluskonijeve biznis-imperije). Berluskonijev „euroskepticizam“ nastavio se prilikom Lakenskog samita, tako da je pre nekoliko dana proevropski orijentisan ministar inostranih poslova Renato Ruđero smenjen sa funkcije, a zamenio ga je predsednik vlade lično. Englezi su tradicionalno zainteresovani da očuvaju vlast u svojoj državi i tu nema nekih značajnijih razlika između laburista i torijevaca. Može se reći da je razlika samo u stepenu odbijanja. Dok Toni Bler bar ne dovodi u pitanje Evropsku uniju samu po sebi, neki konzervativci su predlagali da Britanija istupi iz Unije i postane članica Severnoatlantske organizacije za slobodnu trgovinu i time se priključi „svom prirodnom savezniku“ SAD.

PROŠIRENJE NA ISTOK: Ova debata o preuređenju Evrope izazvala je naročitu zabrinutost u zemljama kandidatima za ulazak u Evropsku uniju. Nedavno najavljeni „veliki prasak“, kojim je predviđeno da se do 2004. u Uniju prime sve zemlje koje čekaju na red (sem Turske), čak i Rumunija i Bugarska, gubi smisao ako se prihvati predlog francuskog predsednika Širaka. Ako bi takozvana avangarda Evropske unije krenula sa daljim ujedinjenjem i formirala pravu federalnu državu, ništa se suštinski ne bi promenilo. Istočnoevropske zemlje sada bi nominalno bile članice Unije, a stale bi u red za novu evropsku federalnu državu. Fišer je predočio da sa sadašnjim sistemom neće biti moguće da se Evropska unija izbori sa novih 12 ili možda čak i 15 članica. Naime, sednice evropskih institucija i sa sadašnjih 15 članica već traju veoma dugo. Posle proširenja na 27 ili 30 članica situacija bi postala nesnosna. Države koje sada čekaju na red disciplinovane su i utrkuju se u tome koja će da bude učenik „za primer“ Evropske unije. Jednom, kada dobiju ravnopravni glas u evropskim institucijama, njihov stav će se možda dijametralno promeniti. Ko zna koliko se „euroskeptika“ krije među sadašnjim kandidatima. Na primer, bivši češki premijer Vaclav Klaus otvoreno je izražavao skepticizam prema velikom prebacivanju nadležnosti sa države na Evropsku uniju. Sednice evropskih institucija trajale bi nedeljama, možda i mesecima, i san o federalnoj Evropi bi brzo postao nedostižan. Ipak, Fišer ne isključuje da bi klub avangarde Unije bio zatvorenog tipa. Nove članice Unije mogle bi da mu se pridruže tek ako ispune određene uslove. Takav predlog se čini razumnim, ali se posmatrač ne može oteti utisku da se u izvesnom smislu Češka, Poljska, Mađarska, Slovenija, vraćaju na početak dugog puta koji su započele padom komunističkog sistema. Veliki problem je takođe to što političari sadašnjih članica Unije nisu sigurni u kojoj meri je njihovo biračko telo spremno da prihvati nove članice. Takozvana hajderizacija Evrope, jer na vlast u većini zemalja petnaestorice dolaze desničarske stranke, neretko u koaliciji sa ekstremnom desnicom, ukazuje da Istočnoevropljani i ostali koji kucaju na vrata Evrope i nisu baš toliko poželjni. Najviše se strahuje od toga da će, posle ujedinjenja koje daje pravo svakom državljaninu članice Evropske unije da se zaposli na teritoriji druge zemlje članice, milioni Poljaka, Čeha, Mađara i ostalih pohrliti da rade na Zapadu, gde je životni standard veći nego u njihovim zemljama. Zbog toga su vladajuće partije u Austriji i Nemačkoj tražile da i posle ujedinjenja pravo na rad u njihovim zemljama novopridošli dobiju tek za sedam godina. Verovatno je da bi se životni standard u novim članicama još više poboljšao i izjednačio sa zapadnim, ali možda više zbog toga da bi se one uspešno dodvorile svom ksenofobičnom biračkom telu.

Dosadašnji pristup ujedinjenju, nazvan Moneov metod, upravo zbog duboko uvreženog nacionalizma u državama članicama sastojao se u sporoj postupnoj integraciji, prvo ekonomskoj, a onda političkoj. Država Evropa se neprekidno razvijala bez određivanja federalnog cilja kao konačnog, koji bi mogao da uplaši lokalne nacionaliste. Fišer je prvi napravio iskorak rasplamsavši debatu o konačnom izgledu Unije, i to na veoma nekonvencionalan način, dva puta govoreći u akademskim institucijama. Ako bi se prihvatio njegov predlog, ispunio bi se skriveni san Roberta Šumana i Žana Monea koji su pedesetih godina ovog veka konstruisali Uniju za ugalj i čelik, fetus sadašnje Evropske unije. Evropa bi konačno postala istinska zajednička država. Treba joj samo podariti mudar ustavnopravni akt koji će poput ustava Sjedinjenih Američkih Država biti pogodan za prilagođavanje veoma različitim političkim i društvenim situacijama za vremena koja dolaze.