Dva Makrona po ceni jednog

Prošlog utorka, 9. januara 2024. francuski predsednik Emanuel Makron imenovao je tridesetčetvorogodišnjeg ministra prosvete Gabrijela Atala za novog premijera, samo dan nakon što je premijerka Elizabet Born podnela ostavku. U nameri da udahne novi život svom posustalom drugom mandatu, obeleženom pre svega odsustvom jasne (čitaj apsolutne) većine u parlamentu i lišenog istinskog političkog kursa, te sunovratom rejtinga, dubokim podelama u sopstvenom političkom taboru izazvanim usvajanjem kontroverznih zakona o reformi penzionog sistema – a posebno nedavnog veoma restriktivnog zakona o imigraciji. Ali i iznad svega, u nastojanju da ublaži brodolom u najavi na predstojećim junskim izborima za Evropski parlament pod naletom ekstremne desnice Marin le Pen, Makron je odlučio da poverenje za sastav nove vlade ukaže jednom od svojih najbližih saradnika – Gabrijel Atal je tako postao najmlađi premijer u modernoj istoriji Francuske Republike i istovremeno prvi otvoreno “autovani” gej na toj visokoj državnoj funkciji.

Bilo kako bilo, imenovanje Atala (i njegove vlade) može/mora se čitati kao prevashodno politički čin predsednika Makrona – kako sa aspekta vrtoglavog uspona mlađanog Atala, tako i sa stanovišta političkih izazova koje nosi krajnje neizvesna budućnost. Pođimo redom.

KRATAK CV ČETVRTOG MAKRONOVOG PREMIJERA

Poreklom iz situirane porodice (od oca filmskog producenta i majke iz iste branše), Gabrijel Atal je praktično ceo svoj životni vek proveo u veoma otmenom 7. pariskom arondismanu, a svoje školovanje i za sada kratki i nadasve blistavi radni vek u susednom, ništa manje otmenom i nešto boemskijem 6. arondismanu. Naime, tu je pohađao renomiranu elitističku Alzašku školu (fr. Ecole Alsacienne) – izuzetno skupu privatnu obrazovnu instituciju (od vrtića do srednje škole) u koju se deca imućnih roditelja upisuju “na preporuku”, a potom i prestižni Institut političkih nauka (fr. Sciences Po). U istom kvartu nalazi se i francuski parlament, a od sada i nova Atalova adresa, Matinjon, zvanična rezidencija premijera Francuske.

Političkim aktivizmom počeo je da se bavi u redovima Mladih socijalista kada se 2012. nakon prakse u parlamentu i zaposlio kao mladi savetnik u kabinetu Marisol Turen, ministarke zdravlja u levičarskoj vladi predsednika Olanda. Emanuelu Makronu se pridružio 2016, odmah pošto je ovaj osnovao svoj pokret, a kasnije i partiju “Republika u pokretu” (danas Renesansa), koja je tada okupila brojne mlade i ambiciozne ljude – privukla ih je modernistička politička ponuda utemeljena na ideji “nadilaženja okoštale političke podele na levicu i desnicu” i sažeta u političkom principu “u isto vreme” (u prevodu – ni levo ni desno).

Po dolasku 39-godišnjeg Makrona na vlast kao najmlađeg predsednika u istoriji Francuske Republike, Atal će i 2017. i 2022. biti biran za poslanika predsedničke većine. Iako s početka socijalista, sam Atal će novembra 2022. u stupcima “Parizijena” priznati da se nikada nije priklonio levom krilu vladajuće većine pozivajući se na prevazilaženje podela i u potpunosti se zauzimajući za politički centrizam.

U vlast ulazi sa 29 godina kao najmlađi ministar u istoriji francuske Pete republike (važećeg francuskog Ustava), doduše, kao ministar nižeg ranga, podređen tadašnjem ministru prosvete Mišelu Blankeru. Od 2020. do 2022, u jeku pandemije kovida, obavljaće dužnost portparola vlade premijera Žana Kasteksa.

Maja 2022, po ponovnom izboru Makrona za predsednika, biće imenovan za ministra javnih finansija (budžeta) u vladi premijerke Born – nanovo ministar nižeg ranga, podređen sada već najdugovečnijem ministru ekonomije u istoriji francuske Pete republike, desno-liberalnom Brunu Le Meru. Konačno, pre pet i po meseci biće imenovan za ministra prosvete, poziciju na kojoj će doživeti istinski politički procvat čak pridobivši otvorene simpatije desne opozicije i stekavši izuzetnu popularnost, sa 40 odsto pozitivnog mišljenja shodno poslednjim istraživanjima javnog mnenja – daleko iznad Makrona, na 27 odsto.

Na poziciji ministra prosvete, Atal će se istaći svojom prvom i kontroverznom odlukom o zabrani nošenja abaje – tradicionalne duge muslimanske ženske haljine, a u duhu propisa o zabrani isticanja verskih simbola i obeležja u institucijama francuskog javnog/državnog sekularnog školstva. Atal će se, naime, istinski zalagati za poštovanje načela sekularnosti (laicizma) u školstvu, poljuljanog poslednjih godina vidnim prodorom islamskog uticaja – devojčice muslimanske veroispovesti odbijaju da pohađaju časove fizičkog vaspitanja (odlazak na bazene), učenici iste vere odbijaju da uče darvinizam, a ima i njihovih nedavnih pritužbi na povređena verska osećanja kada su na času istorije bili suočeni s umetničkim slikama i skulpturama aktova.

Kao ministar, Atal će se boriti i za jačanje autoriteta škole i promociju discipline, kroz eksperimentisanje s ponovnim uvođenjem školskih uniformi, ali i izmenama propisa u vezi s malom maturom, ponavljanjem razreda i stavljanjem pojačanog akcenta na podučavanje matematike i maternjeg jezika – posebno nakon drastičnog pada Francuske na Pisa rang-listi. Konačno, Atal će ostati upamćen i po kampanji za borbu protiv vršnjačkog uznemiravanja i nasilja, čega je, kako priznaje, bio žrtva i sâm zbog svoje seksualne orijentacije uprkos renomeu škole koju je pohađao, uvodeći “časove empatije” u predškolske i niže školske razrede.

I VRLINE I MANE

Osim što je istinski radoholičar, Gabrijel Atal je pre svega pravi pravcati političar (za razliku od old school krute tehnokrate kakva je bila Elizabet Bor), profil kakav je u ovom političkom trenutku upravo bio potreban Makronu. Odlučan i ekspeditivan, specijalista je političke komunikacije, izuzetan govornik i vispren debatant – u svojim javnim nastupima, kako u parlamentu tako i izvan njega – s posebnim talentom za kratke sentence i istančanog smisla za humor.

Na položaju ministra budžeta i portparola Vlade, na tzv. transverzalnim funkcijama, bio je u prilici da upozna kulise i ovlada suštinskim mehanizmima vlasti. Pomenimo i to da su, pre nego što su postali predsednici, i Žak Širak i Nikola Sarkozi u svoje vreme sukcesivno bili ministri budžeta i portparoli Vlade.

No, ono što neki smatraju političkim vrlinama, oponenti i kritičari podjednako smatraju političkim manama.

Kritičari ga često nazivaju i “mini-me” klonom predsednika Makrona, gde mimetizam ide od istih odevnih kombinacija, preko govora tela do gotovo identičnih rečenica u pojedinim izjavama. Cinični komentatori zajednička pojavljivanja Makrona i Atala porede s performansom sinhronog plivanja.

Upućeniji poznavaoci francuske političke istorije skloniji su da ga porede s prethodnim najmlađim premijerom u istoriji, socijalistom Loranom Fabijusom, koga je 1984. na tu funkciju u 37. godini imenovao predsednik Fransoa Miteran. Iako su analogije uvek nezahvalne, politički konteksti – ondašnji i ovaj današnji – daleko su sličniji. Naime, Fransoa Miteran bio je prinuđen na nešto liberalniji (danas bi se reklo desni) zaokret, suočen s ekonomskim teškoćama i sledstvenim padom popularnosti. Zato je nastojao makar da ublaži poraz koji će njegovi socijalisti doživeti na parlamentarnim izborima proleća 1986, kada je morao da uđe u prvu kohabitaciju s desničarsko-liberalnom vladom premijera Širaka.

Konačno, možda se kao najadekvatnije poređenje nameće ono s Nikolom Sarkozijem. Atal se s njim susreo prošle godine neposredno po stupanju na dužnost u Ministarstvu prosvete, kojom prilikom je na bivšeg predsednika, kažu, ostavio snažan utisak.

Prošlog utorka, prilikom ceremonije primopredaje dužnosti, svima je upalo u oči (ili zaparalo uho) kada je Atal u kratkom obraćanju javnosti u kom je zahvaljujući odlazećoj premijerki na posvećenom angažmanu, u najkraćim crtama izneo i fokus svog budućeg delovanja usmerenog pre svega na sve ugroženiju srednju klasu, gotovo doslovno upotrebivši famoznu Sarkozijevu sentencu o “Francuskoj koja ustaje rano i vredno radi” i bespogovorno plaća porez, ali koja usled krize i konstantne erozije kupovne moći ne uspeva da istinski uživa u zasluženim plodovima svog rada.

Setimo se da se Atal na poziciji ministra budžeta zalagao za poreske olakšce za sve pauperizovaniju, naročito onu nižu srednju klasu i jačanje borbe protiv utaje poreza onih najbogatijih. Osokoljen uspesima koji mu se pripusuju za kratkog vakta na čelu francuske prosvete, izjavio je da pitanje škole sa sobom (pre)nosi u Matinjon, kao još jedan od glavnih prioriteta svog budućeg delovanja. Gostujući u najgledanijem udarnom TV dnevniku kanala TF1, ponovio je da od vlade očekuje “Akciju, akciju, akciju i rezultate, rezultate, rezultate” naglašavajući da se njegova metoda ogleda u “lucidnosti i govoru istine” – obeležja odlučnosti i voluntarizma koji neodoljivo podsećaju i na nekadašnju Sarkozijevu metodu.

Ipak, Atalovi najvatreniji kritičari, posebno oni s leva, ukazuju da se njegovo delovanje prevashodno svodi na vrhunski politički PR, te uglavnom kozmetičke izmene propisa, a ne suštinsku posvećenost teškoćama francuskog prosvetnog sistema – u prvom redu ukazujući na zjapeći manjak nastavnog kadra i njihov fragilni socijalni i ekonomski status. Navode i da je Atalov isuviše kratak mandat (5 meseci i 20 dana) nedovoljan da bi se uopšte moglo govoriti o bilo kakvom bilansu ili opipljivom učinku.

POLITIČKI IZAZOVI

Pred Gabrijelom Atalom, kao premijerom i samim tim predvodnikom (relativne) parlamentarne većine u prvom redu stoji predstojeća izborna kampanja za Evropski parlament, u kojoj se predviđa pobeda ekstremno desnog Nacionalnog okupljanja. Njega predvodi mladi i nadasve ambiciozni dvadesetosmogodišnji predsednik i nosilac liste Žordan Bardel. On je naconalista modernog kova, kome je nedavno čak pošlo za rukom da za jedan procentni poen nadmaši rastuću popularnost svoje bivše šefice Marin Le Pen – ona se, naravno, sprema za buduće predsedničke izbore 2027. godine na kojima je pojedini konačno vide kao sve izvesniju buduću pobednicu.

Od važnijih zakona – nakon usvajanja krajnje nepopularne reforme penzionog sistema i kontroverznog zakona o imigraciji, koji su stavili tačku na mandat politički “istrošene” premijerke Born – pred Gabrijelom Atalom nalazi se Zakon o eutanaziji (u široj javnosti poznat i kao javna rasprava o “Okončanju života”), čije usvajanje pojedini vide u više segmenata, u zavisnosti od toga hoće li Atal biti primoran da podršku potraži u redovima desne ili leve opozicije – kojom prilikom će do punog izražaja doći njegove neupitne pregovaračko-ubeđivačke političke sposobnosti. Konačno, tu je i obećanje o proglašenju prava na abortus za ustavnu kategoriju.

Sa ekonomske tačke gledišta, Bruno Le Mer proglasio je kraj politike “šta god da košta” (još iz perioda kovida) unapred zahtevajući najmanje 12 milijardi evra uštede za budžet 2025, što novom premijeru neće biti lako da postigne imajući u vidu s kakvim se teškoćama suočila njegova prethodnica u nastojanju da negde “uštine” tričave dve milijarde za aktuelni budžet za 2024. Malo li je, na ukupan javni dug od 3000 milijardi evra…

Na to je potrebno dodati i predstojeće, za februar najavljeno neizbežno poskupljenje taksi na električnu energiju od čitavih 10 odsto, što će predstavljati dodatno opterećenje od 140 evra godišnje u proseku po domaćinstvu i samo dodatno smanjiti već oslabljenu kupovnu moć onih najugroženijih slojeva stanovništva. Iako se Atal ne suočava s pretnjom od masovnijeg porasta nezaposlenosti, ni u državnom budžetu niti u budžetima privatnih firmi (u prvom redu malih i srednjih preduzeća) nema dovoljno sredstava za toliko iščekivano povećanje plata – a Francuska se sve više suočava s inflatorno indukovanom uravnilovkom “odozdo” – jer, shodno podacima Ministarstva rada iz novembra prošle godine, procenat zaposlenih na minimalcu u privatnom sektoru porastao je sa 12 odsto u 2021, na 17,3 odsto u 2023. godini. Zato je novi premijer najavio skori susret s predstavnicima sindikata i unije poslodavaca u cilju iznalaženja rešenja za ovu veoma delikatnu finansijsku situaciju.

NOVA STARA VLADA

Okosnicu nove, sužene vlade, čini 14 ministara – izvestan broj državnih sekretara i pomoćnika ministara biće uskoro imenovan. Iako je rodno paritetna (7 ministara i 7 ministarki), ipak je primetno da u novoj administraciji vodeću ulogu igraju muškarci kao nosioci funkcija ključnih ministarstava (MUP, MIP, ekonomija, pravda, odbrana). Osnovno obeležje nove vlade jeste odraz jasnog i oštrog zaokreta udesno.

Ceh svog, katkad i veoma otvorenog protivljenja pre svega usvajanju Zakona o imigraciji, platili su listom gotovo svi ministri s levog krila Makronove partije Renesansa, kojima Makron nije oprostio manjak parlamentarne discipline i političke lojalnosti.

Ministar zdravlja Orelijen Ruso čak je demonstrativno podneo ostavku po usvajanju pomenutog zakona, dočim ministru saobraćaja Klemanu Bonu mandat nije obnovljen nakon što je u skupštini glasao protiv. Ceh prevelike težnje ka emancipaciji od snažnog predsedničkog uticaja platila je, između ostalih, i iskusna karijerna diplomata Katrin Kolona, sada bivša ministarka spoljnih poslova. Osim ispoljene surevnjivosti prema zakonu o imigraciji, ali i otvorenom ukazivanju na pojave gušenja “slobode kreativnosti i slobode izražavanja” usled rastućeg uticaja ultrakonzervativnog industrijalca a sada i medijskog magnata Vensana Bolorea, koji putem svojih medija propagira reakcionarne ideje i nazore bliske krajnjoj desnici, koštale su funkcije i mladu ministarku kulture Rimu Abdul-Malak iako je u umetničkim krugovima uživala veliki ugled. Njenu ministarsku karijeru definitivno je zapečatio otvoreni sukob s Makronom povodom nedavne “afere Depardje” nakon televizijskog prikazivanja skandaloznog dokumetarca o njegovim seksističkim ispadima i (za sada) dve podnete tužbe za silovanje protiv slavnog glumca, posle čega je ministarka otvoreno zatražila da mu se oduzme Orden Legije časti. Bivši ministar rada Olivije Disopt, koji je na svojim plećima izneo reformu penzionog sistema, suočava se sa predstojećom prvostepenom presudom nakon postupka koji je protiv njega vođen zbog favoritizma – nameštanja tendera za vodovod u gradu čiji je gradonačelnik.

Ostaje pitanje hoće li mlađani Gabrijel Atal smognuti dovoljno kapaciteta da nametne svoj autoritet “teškašima” u vladi (kojima je produženje ministarskih mandata bilo gotovo zagarantovano i pre imenovanja novog premijera).

Ministar ekonomije Le Mer, a naročito ministar unutrašnjih poslova Darmanen – koji su sebe već videli u premijerskoj fotelji – požurili su da samoproglase obnovu svojih mandata na postojećim funkcijama s manje ili više fer-pleja u ispoljavanju razočarenja i frustracije izazvanih njihovim neimenovanjem na premijersku funkciju. Le Mer je “tvitovao” svoju čestitku novom premijeru uz raniju fotografiju na kojoj paternalistički drži ruku na ramenu svog mladog ministra budžeta, dočim se Darmanen odvažio da prema Atalu odapne otrovnu strelicu rečima: “Znate, u unutrašnjosti, u skromnim porodicama iz kakve i sam potičem, imamo običaj da završimo započeto”, aludirajući ne samo na ogromnu stalešku razliku s Gabrijelom Atalom, već i na njegov munjevit politički uspon, usled kog se ni na jednoj funkciji nije zadržao dovoljno dugo da bi ostavio vidljivog traga.

Osim toga, Darmanenov neuspeh u izglasavanju zakona o imigraciji čiji je bio glavni nosilac i promoter, nesumnjivo ga je koštao premijerske pozicije. Naime, narečeni zakon nije ni dospeo do skupštinske rasprave usled protivljenja i leve i desne opozicije (svake sa svojim razlozima). Nakon mukotrpnih pregovora i usaglašavanja na mešovitoj paritetnoj komisiji, uz značajne ustupke desnici, ponuđen je parlamentu na glasanje u drastično pooštrenoj formi u odnosu na prvobitni predlog, kada je usvojen uz (ne presudne) glasove Nacionalnog okupljanja, što je Marin Le Pen proglasila velikom “ideološkom pobedom” svojih političkih načela “nacionalne preferencije”.

Mandati su obnovljeni i ministru vojnom – desničaru Sebastijanu Lekorniju, te levom ministru pravde Eriku Dipon-Moretiju, nedavno oslobođenom optužbi za sukob interesa pod sumnjom da je sa svoje ministarske pozicije inicirao administrativne postupke protiv pojedinih sudija koje je u prošlosti otvoreno kritikovao dok se bavio advokaturom.

Naravno, najveće iznenađenje predstavlja imenovanje bivše Sarkozijeve ministarke pravde Rašide Dati na poziciju ministarke kulture, koja je ne samo prema rečima Atala “žena od akcije koja nikog ne ostavlja ravnodušnim”. Ukratko – svojevrsni neobuzdani politički slobodni elektron bez dlake na jeziku, koja je nakon regionalnih izbora 2020. izjavila da “Republika u pokretu” nije ništa drugo “do gomila izdajnika s leva (socijalisti) i izdajnika s desna (republikanci), prazna ljuštura bez ikakve ideologije i jasnih političkih ciljeva”. Njenom imenovanju svesrdno je kumovao Nikola Sarkozi lično, koji već duže pledira za određeni vid koalicije s Renesansom, što odbijaju i Makron i republikanci – ovi potonji nastojeći da izbegnu bilo kakvu povezanost s eventualnim političkim bilansom makronizma. Pored nje, veliko Ministarstvo rada, zdravlja i solidarnosti dopalo je bivšoj desničarskoj Širakovoj ministarki Katrin Votren.

Ministarstvo prosvete svom portfelju sporta i omladine dodala je Ameli Udea-Kastera, a konačno iznenađenje predstavlja nominacija Stefana Sežurnea, lidera parije Renesansa te šefa poslaničkog kluba Renew u Evroparlamentu na mesto ministra inostranih poslova, a uzgred, sada i zvanično bivšeg partnera mladog premijera Atala.

IZABRANI NASLEDNIK?

Imenovanjem Atala na premijersko mesto, Makron ne samo da nastoji da pomrsi predsedničke ambicije svog bivšeg premijera Eduara Filipa (favorita na desnom delu političkog spektra), već i ovim poslednjim “autsorsovanjem” nekolicine preostalih viđenih republikanskih desničara konačno privodi kraju potpuno razaranje klasičnog francuskog političkog pejzaža u kome je vladala gotovo večita podela na levi i desni tabor. Međutim, ogroman centralni prostor koji je tako zauzeo s vremenom se, uz pomoć sada već lelujavog principa “u isto vreme” gotovo ispraznio od svake ideološke supstance i jasno definisanih političkih ciljeva i stremljenja da kao potencijalne alternative opstaju još samo ekstremi – kako onaj levi, zaglavljen u svom večitom antiprotivnom stavu spram svega što dolazi od vlasti ma koliko pozitivno i konstruktivno moglo biti, tako i onaj desni, sve snažniji i dekompleksiraniji, koji ozbiljno preti da se konačno uspne na najviše stepenice vlasti ukoliko s odlaskom Makrona sa političke scene iščezne i makronzaim.

Mnogi u imenovanju Atala za premijera vide i Makronov izbor svog potencijalnog naslednika na narednim predsedničkim izborima 2027. godine iako osim borbe s neskrivenim predsedničkim ambicijama svojih ministara Le Mera i Darmanena, Gabrijelu Atalu preostaje još samo da prebrodi famozno “prokletsvo Matinjona”, shodno kom nijedan aktuelni premijer nije bio izabran na prvim narednim predsedničkim izborima na kojima bi se eventualno kandidovao. Ipak, ovaj svojevrsni generacijski pomak učinio je da svi i više nego kvalitetni i mladi politički lideri čije godine počinju sa 4, odjednom deluju “omatorelo” i prevaziđeno. Gabrijelu Atalu, još jednom od pitomaca “Global World Leaders” Klausa Švaba, mnogi predviđaju još svetliju budućnost od blistave sadašnjosti, a samo on može da pronađe dovoljno hrabrosti i snage da ispolji sav svoj politički talenat i u majku svih bitaka krene odmah, ne čekajući sledeći izborni ciklus daleke 2032. godine i tako još jednom potvrdi pravilo da učenik uvek prevaziđe svog učitelja.