Dušmanin ili ortak

(Specijalno za „Vreme“ iz Istanbula)

Odiseja Turske na putu ka Evropskoj uniji, duga preko četiri decenije, konačno ulazi u završnu etapu. Nakon pozitivnog mišljenja Komisije pre dva meseca, izgleda da liderima EU-a na samitu u petak ne preostaje ništa drugo već da odrede konačan datum početka pregovora sa Turskom, i time joj širom otvore vrata za članstvo u prestižnom klubu zemalja Evrope.

Da je u pitanju bilo koja druga evropska zemlja, koju je Komisija pohvalila za napredak u reformama i oko čijeg se članstva većina lidera slaže, samit lidera EU-a, pod pokroviteljstvom predsedavajuće Holandije, bio bi kao svaki drugi – dosadan skup lidera Unije kojima posle fajronta ostaje grupna fotografija za dugo sećanje. Međutim, EU na Tursku nikada nije gledala kao na bilo koju drugu evropsku zemlju koja u težnji za priključenjem vredno radi domaći zadatak. Zato će samit lidera EU-a biti uzbudljiv susret Evrope sa samom sobom. Iako je većina evropskih lidera „za“, javno mnjenje u zemljama EU-a duboko je podeljeno, pa će protivnicima ulaska Turske u EU, do čega pregovori treba da dovedu, (kao što je to bio slučaj sa svim drugim kandidatima), biti ponuđeni ustupci kako bi se neukaljanog dostojanstva vratili kući i suočili sa domaćim javnim mnjenjem. Drugim rečima, iako su šanse da lideri EU-a ne odrede početak pregovora u nekom trenutku 2005. – samo teoretske, treba očekivati oštru borbu protivnika EU-a, naročito Austrije, za niz sigurnosnih kočnica.

Da je Turska poseban slučaj već je bilo jasno i u izveštaju Komisije. Bio je pozitivan, ali je imao nekoliko začkoljica koje se u prethodnim slučajevima nisu koristile. Najpre, pregovori mogu trajati u nedogled. U svim ostalim slučajevima, poput Bugarske i Rumunije, na primer, pregovori su imali jasan vek trajanja, tj. postojao je jasan datum kada ove zemlje mogu da očekuju prijem u EU.

Ni pitanje o datumu početka pregovora neće biti lako rešeno na samitu. Turska insistira da pregovori počnu u prvim mesecima 2005. Države koje su ionako u panici zbog mogućnosti da se Evropa jednog dana graniči sa Sirijom, poput Francuske, Austrije, Holandije, trudiće se da oni počnu što kasnije. Ove zemlje će se sigurno zalagati i za niz drugih otežavajućih okolnosti za Tursku, koje su već izražene u mišljenju Komisije: da pregovori mogu biti obustavljeni u bilo kom trenutku, ukoliko se stanje ljudskih prava naglo pogorša ili, ne daj bože, dođe do vojnog udara, čemu je Turska u prošlosti bila prilično sklona. Od ovih država takođe može da se očekuje da postave trajniju barijeru Turcima kada je reč o slobodi kretanja i zapošljavanja u EU-u, iz straha od „invazije turske radne snage“, često pritom zaboravljajući da je upravo ova radna snaga odigrala ključnu ulogu u industrijskom zamahu sada najbogatijih zemalja Evrope. Sve države koje su u maju ove godine postale članice imale su oročena ograničenja.

DVA PRIZNANjA: Ali, ako protivnici budu baš zapeli da spreče ulazak Turske u EU, onda će oni insistirati na dva pitanja koja su za ovu zemlju, uprkos ogromnim reformama u svim sferama, i dalje bolne tačke. Oba se tiču priznanja – priznanja Kipra, što uključuje i potpuno povlačenje turske vojske sa ostrva, i priznanje genocida nad Jermenima 1915. godine. Oba ustupka bila bi ravna političkom samoubistvu bilo koje vlade, pa čak i one koja dosad najsnažnije sprovodi reforme, kao što je vlada Redžepa Tajipa Erdogana. „Ako to budu uslovi, onda od pregovora nema ništa. Naprosto, za vladu bi u ovom trenutku to bili neprihvatljivi uslovi“, kaže Hakan Altinaj, direktor Fonda Otvoreno društvo u Istanbulu.

(Grčko)-kiparska vlada već je najavila da će na samitu uložiti veto ukoliko Turska ne prizna ostrvsku državu. Na Erdoganovu sreću, kiparska vlada trenutno nema naročitu reputaciju zbog odbijanja Plana UN-a o ujedinjenju Kipra, pa će pobornici Turske Kipru malo uvrnuti ruku da to pitanje ne poteže.

Iako je od užasnih zločina nad Jermenima, koje je otomanska Turska počinila za vreme Prvog svetskog rata, prošao bezmalo čitav vek, ovo pitanje danas nije ništa manje osetljivo za Ankaru. Samo nekoliko dana pre samita, francuski ministar spoljnih poslova Mišel Barnije najavio je da će Francuska insistirati da Turska prizna da je nad Jermenima počinila masovna ubistva, koja je francuski parlament 2001. godine okvalifikovao kao genocid. (Još 14 zemalja u svetu, među kojima Švajcarska, Argentina i Rusija, zločine nad Jermenima, kada ih je proterano i ubijeno oko milion i po, zvanično nazivaju genocidom.) Najviše što bi Ankara po ovom pitanju mogla da učini jeste da zločine mladoturaka iz 1915. nazove „tragičnim događajima“, ali ništa više od toga.

Iako francuski predsednik Žak Širak podržava prijem Turske u EU, njegov entuzijazam ne deli ni vlada niti javno mnjenje. Prema poslednjim istraživanjima Evrobarometra, čak 75 odsto ispitanika u Francuskoj protivi se prijemu Turske u EU. Osnovni razlozi za negativan stav Francuza kada je o članstvu Turske u EU reč, jeste to što je vlada i građani smatraju velikom, siromašnom i – muslimanskom. Od svih evropskih zemalja Francuska ima najviše muslimana i vodi tešku borbu da odoli njihovim pritiscima da religija ostane van javnog života. Mnogi se zato pitaju – ako Francuska ima problem da integriše veliki broj muslimana, kako će tek EU-u to poći za rukom sa čitavom jednom državom, koja broji blizu 70 miliona stanovnika? Lako, tvrdi vlada u Ankari, koja ima islamistički predznak, ali u zemlji kojoj je Kemal Paša Ataturk, otac moderne Turske Republike, u amanet ostavio snažan sekularizam. EU bi prihvatanjem Turske dokazala da se proces evropskih integracija zasniva pre svega na zajedničkim vrednostima i normama, kao što su demokratija, vladavina prava, i slobodno i konkurentno tržište, a ne religija ili geografija. Osim toga, kao što je nedavno u razgovoru za „Vreme“ istakao Hasan Servet Ektem, ambasador Turske u Beogradu, „ako bi Turska postala članica EU-a, to bi ujedno bila i poruka islamskom svetu da Zapad nije u sukobu sa muslimanima, da postoje zajedničke vrednosti“. Ambasador ističe da bi članstvo Turske bilo velika prednost ukoliko Evropa želi da dâ snažan zamah svojoj zajedničkoj evropskoj spoljnoj politici, koja je trenutno na klimavim nogama: „Evropa tek treba da odluči kakvu ulogu želi da igra na Bliskom istoku – da li da se aktivno uključi u rešavanje tamošnjih problema ili da se povuče i posao prepusti Americi. One zemlje kojima je stalo da EU bude ekonomski div i politički patuljak, nemaju interesa da ona uđe u EU.“

KO JE ZA: Ovaj stav dele i nemački kancelar Gerhard Šreder i šef nemačke diplomatije Joška Fišer. „Čvrsto smo ubeđeni da i Turska i Evropa već ubiru plodove od toga što je Turska dobila jasnu evropsku perspektivu. Tri su razloga što smatramo da je nastavak procesa u političkom interesu svih članica EU-a, a posebno Nemačke. Prvo, izgledi za članstvo već su poslužili kao katalizator, jer je Turska u veoma kratkom roku sprovela niz pravnih i ekonomskih reformi. Drugo, Turska ima strateški značaj za evropsku bezbednost, s obzirom na paradigmatične promene na svetskoj političkoj sceni. Treće, Turska je već važan ekonomski partner kako Nemačke tako i ostalih zemalja EU-a, a postaće još važniji kad počnu pregovori o priključenju“, napisao je nedavno Joška Fišer u autorskom tekstu koju je objavio najugledniji turski časopis za međunarodnu politiku „Turkish Policy Quartrely“.

Prema tome, ako pitate Fišera, Turci su već u Evropi. U Nemačkoj trenutno živi oko 2,5 miliona Turaka, od kojih preko 600.000 ima nemačko državljanstvo. Nedavno je jedan od njih, reditelj Akin Fatih, za film Glavom kroz zid osvojio nagradu za najbolji evropski film koju dodeljuje Evropska filmska akademija. Najmanje dve trećine građana turskog porekla glasa za vladajuću koaliciju. U poslednje dve i po decenije, Nemačka je u tursku privredu uložila preko 3,5 milijardi evra, i trenutno je čak 1200 firmi u Turskoj sa mešovitim nemačkim kapitalom. Međutim, demohrišćanska opozicija u Nemačkoj oštro se protivi prijemu Turske. Angela Merkel, predsednica Demohrišćanske unije smatra da ako „Turska i jeste spremna na članstvo, EU nije, ni u političkom ni u kulturološkom smislu“. Njena partija se zalaže da Turska umesto članstva dobije status „privilegovanog partnera“. Nemačkim konzervativcima bliska je i elita u Austriji, jedinoj zemlji osim Holandije gde su i vlada i javnost na istoj strani – protiv prijema Turske. Austrijsko javno mnjenje i politička elita načelno su protiv daljeg proširenja EU-a, s izuzetkom Hrvatske. Blaži skepticizam Holanđana pretvorio se tek nedavno u paranoju, naročito nakon polarizacije društva koju je izazvalo ubistvo poznatog holandskog reditelja Tea Van Goga. Ali, još pre nereda u Holandiji, poznatoj po etničkoj i verskoj toleranciji, bilo je paranoika. Holandski komesar Fric Bolkenstejn dozvolio je jesenas sebi ispad povodom pitanja prijema Turske: „Pa zar smo se uzalud borili protiv turske opsade Beča 1683!“ Šta bi onda tek trebalo da kažu Poljaci, čiji je kralj Jan Sobjeski poslao svoje vojnike u pomoć Beču?

Međutim, na iznenađenje mnogih, raspoloženje za prijem Turske u EU znatno je veće u onim državama koje su se tek u maju ove godine pridružile EU-u. Poljska, poput drugih država, time želi da otvori vrata za eventualno članstvo Ukrajine. Međutim, debata koja se trenutno vodi oko prijema Turske u EU poprima svađalačke tonove jer se često zaboravlja da početak pregovora ne znači automatski i prijem Turske u EU. Optimisti veruju da će Turskoj, čiji je bruto društveni proizvod tek 30 odsto proseka EU-a (ruku na srce, ni Letonija ne može da se podiči većim bruto nacionalnim proizvodom) biti potrebno bar deset godina da dosegne evropske standarde. Dok pijuckate koktele u elegantnom baru u Istanbulu, lako je da na trenutak pomislite da ste na Menhetnu ili u Parizu, iako s druge strane Bosfora u daljini trepere svetla Azije. Danas su ulice Istanbula i Ankare čistije od onih u Berlinu ili Amsterdamu.

Ali, Turska tek treba da se potrudi da sličan osećaj doživite i ako se zateknete u dalekim pokrajinama Dijabakiru i Erzurumu, ili mestu zvanom Nigde u srcu Anadolije.

EVROPSKI KONSENZUS: Ali, Erdoganova vlada jeste Tursku približila EU-u više nego što je ijedna prethodna vlada to uspela da učini u protekle dve decenije. Iscrpljena snažnim skokovima inflacije, mlakim reformama koje nisu uspele da zagrebu ni površinu ogromnog spoljnog duga i mastodontskih preduzeća, javašluka administracije (od turskog java, što znači polako) i uz dva vojna udara, Turska se sve više udaljavala od cilja koji je sebi zacrtala pre više od četiri decenije. Za manje od dve godine od kad je Erdoganova vlada preuzela kormilo, izglasano je čak devet paketa sistemskih reformskih zakona, koji zadiru u gotovo sve pore društvenog života, a koji tursko zakonodavstvo usaglašavaju sa evropskim. Ukinuta je smrtna kazna, uvedena je zabrana mučenja, liberalizovan je rad nevladinih organizacija, suzbijena je korupcija, umanjen je uticaj vojske (demilitarizovan je Savet za nacionalnu bezbednost, uvedena je civilna kontrola oružanih snaga, predstavnici vojske nisu više u savetima univerziteta, a vojni sudovi više nisu nadležni za civile). Inflacija je suzbijena (sada je oko 20 odsto, a 2001. je bila oko 70 odsto!), a predviđa se da će privredni rast biti preko šest odsto. „Anadolijski tigrovi“, poput pokrajina Gaziantep i Kajser, koji su se probudili osamdesetih, „razgoropadili“ su se i sve više povećavaju produktivnost i izvoz u zemlje EU-a, privlače strane investitore, među kojima je mnogo onih Turaka koji su davno otišli u pečalbu u inostranstvo. Šezdesetih godina, čak 70 odsto stanovnika Turske bilo je ruralno. Danas je ovaj odnos obrnut. „Evropska perspektiva ujedinila je i najneverovatnije partnere – od krajnje levice do krajnje desnice, sve segmente civilnog društva i vojsku“, kaže za „Vreme“ analitičarka Nigar Eksel, urednica prestižnog časopisa „Turkish Policy Quarterly“. „Svi su sada na istom zadatku, što je proizvod nezapamćenog evropskog konsenzusa u zemlji.“ To ne znači da će Turska početkom pregovora rešiti sve svoje probleme, kojih je i dalje mnogo i koji opterećuju zemlju. Naprotiv, pravi posao tek treba da počne, jer modernizovati toliku zemlju ne može biti posao samo za jednu vladu. Međutim, ukoliko poziv na početak pregovora nekim slučajem izostane, ili Evropski savet na samitu odluči da se previše zaštiti od budućeg prijema Turske raznoraznim preprekama, Evropa bi kasnije mogla prilično da zažali.

Zato pravo pitanje za evropske lidere nije da li su Turci bili i ostali dušmani (od turskog du man, neprijatelj), bez nade da ikada postanu ortaci (od turskog ortak, saveznik, partner), već da li Evropa želi u nedogled da gleda na Tursku kao na lošeg đaka, umesto da joj ortački stisne ruku.