Doba neizvesnosti i straha

Nakon godinu dana u kojoj je došlo do napada na američki Kapitol, teškog krvoprolića u Etiopiji, trijumfa talibana u Avganistanu, obračuna velikih sila povodom Ukrajine i Tajvana usred opadanja ambicija Sjedinjenih Američkih Država na globalnoj sceni, kovida 19 i vanredne klimatske situacije, lako je bilo uvideti kako svet iskliznuo iz šina. Ni jedan sukob nije toliko apsorbovao Ameriku i Zapad kao ruska invazija na Ukrajinu, niti je odmah imao takve neposredne posledice na preoblikovanje svetskog poretka.

Do 24. februara činilo se da ratovi u svetu jenjavaju. Sada se rat vratio bez mnogo šansi da uskoro nestane iz svesti čak i onih država koje od Drugog svetskog rata znaju samo za decenije prosperiteta i blagostanja. Sve velike države, SAD, Kina, Rusija, Indija, Pakistan i druge, upletene su u najmanje jedan sukob koji se u određenim intervalima razgoreva i jenjava. Avgustovski događaji na južnom Pacifiku sve su podsetili da se svet nalazi u predvorju kinesko–američkog konflikta za koji se ne zna hoće li se iskazati i kao ratni sukob. Trenutno su države sa oko 700 miliona stanovnika uključene u ratne sukobe. Do povlačenja SAD iz Avganistana prošle godine, bila je u pitanju čitava milijarda.

GEOGRAFIJA PRETNJE

Broj ljudi koji su poginuli u borbama širom sveta uglavnom je opadao od 2014 – ako računate samo one koji su umirali direktno u borbi. Prema Programu podataka o sukobima u Upsali, podaci do kraja 2020. pokazuju da je broj smrtnih slučajeva u borbama manji u odnosu na one od pre sedam godina, uglavnom zato što su se borbe u Siriji, Iraku, Jemenu i Libiji smirile.

6-11-2

Istina, više lokalnih sukoba besni nego ikad, ali oni imaju tendenciju da budu manjeg intenziteta. Uglavnom, ratovi u 21. veku manje su smrtonosni od njihovih prethodnika iz 20. veka. Polazeći od ideja Frensisa Fukujame o “kraju istorije”, Samjuela Hantingtona o “sukobu civilizacija” i Tomasa Fridmana o “globalnom, horizontalno integrisanom svetu”, jedan od najuticajnijih Pentagonovih eksperata Tomas P. Barnet objavio je još pre 15 godina knjigu Pentagonova nova mapa u kojoj razmatra scenarije i geografiju rata i mira u 21. veku. Knjiga je prevedena na vodeće svetske jezike.

Barnet na svojoj karti pokazuje podelu sveta na dve hemisfere: jedna predstavlja “funkcionalni i integrisani svet” u kojoj se nalaze razvijene države na severu i jugu zemljine kugle, a druga “neintegrisani procep” u kojem se nalaze zemlje koje su suštinski isključene iz funkcionalne globalizovane hemisfere. To su karipske države, Afrika, Balkan, Kavkaz, Centralna Azija, Bliski istok, Jugoistočna i Jugozapadna Azija.

Barnet ocenjuje da je to region u kojem su velike šanse da američka vojska interveniše kao što je to činila 1990. To je region u kojem on nalazi “geografiju pretnje” i to je područje koje se u “dugom ratu” smatra teritorijom na kojoj deluje imanentna i integrisana teroristička pretnja.

“Integrisani centar” bio bi podeljen na tri dela: jedan kojim dominiraju SAD, drugi kojim dominiraju EU i Rusija i treći kojim dominiraju Japan i Kina. U obrazovanju ovih “svetova” posebno mesto imaju upravo granične teritorije poput Bosne, Kosova, Avganistana ili Čečenije. U ovom trenutku za Srbiju je posebno zanimljivo da se Kosovo nalazi u području odakle se očekuju pretnje.

Oni koji se nalaze unutar “područja nestabilnosti” u velikoj meri su i kulturno “obeleženi”, budući da su to mahom islamske zemlje, tako da je pitanje da li povlačenje granica vodi izolaciji od “nestabilnosti i pretnje” ili nekom načinu njihove integracija u globalizovani svet.

Rat u Ukrajini definitivno je narušio ovo predviđanje. Upravo se “integrisani centar” nalazi na ratnoj mapi, a zajednički region Rusije i Evrope podeljen je dubokom i širokom provalijom. Razaranje “integrisanog centra” čini rat poslom budućnosti sa pretećom perspektivom.

RAT PRED VRATIMA BOGATIH

Rat u Ukrajini ponovo je rasplamsao sukob usred Evrope, sa milionima izbeglica i svakodnevnim razaranjima. I on se, poput sukoba u bivšoj Jugoslaviji, vodi na linijama “razmeđa civilizacija” koje je na neki način predvideo i opisao u svojoj knjizi Samjuel Hantington. Ovo je evropski rat koji je otkrio još jednu spoznaju – da neevropski ratovi izazivaju manje brige u evropskim očima.

Bivši zamenik glavnog tužioca Ukrajine David Sakvarelidze rekao je za Bi-Bi-Si bez oklevanja: “Za mene je to veoma emotivno jer vidim kako ubijaju Evropljane plavih očiju i plave kose”.

Prihvatljivo je da je rat prirodan na drugim mestima, ali ovde se odstupa. Taj rat se dešava samo siromašnima i necivilizovanim, a ne dobrostojećim i stabilnim. Možda to i jeste dodatni razlog za brigu, možda se rat približio i vratima bogatih evropskih nacija.

Opreznije ponašanje Sjedinjenih Država takođe je igralo ulogu. Krvoprolića 1990. u Bosni, Ruandi i Somaliji; ratovi u Avganistanu i Iraku posle 11. septembra; operacija Šri Lanke protiv Tamila i kolaps Libije i Južnog Sudana, sve se dogodilo u vreme – i, u nekim slučajevima, zahvaljujući – dominantnom Zapadu predvođenom SAD. To što su se nedavni predsednici SAD uzdržali od rušenja neprijatelja silom dobra je stvar. Osim toga, ne bi trebalo precenjivati uticaj Vašingtona u odsustvu invazije jer su se one uvek borile da pridobiju neposlušne vođe (bivši sudanski lider Omar al-Bašir, na primer) na svoju stranu.

GLAD KAO ORUŽJE

foto: ap photo

Smrt u borbi, na kraju krajeva, govori samo delić priče. U konfliktu u Jemenu strada više ljudi, uglavnom žena i male dece, zbog gladovanja ili bolesti koje se mogu sprečiti nego zbog nasilja. Milioni Etiopljana trpe od akutne nesigurnosti hrane zbog građanskog rata u zemlji. Borbe u koje su uključeni islamisti u drugim delovima Afrike često ne povlače hiljade mrtvih, ali isteruju milione ljudi iz njihovih domova i izazivaju humanitarne katastrofe.

Nivo nasilja u Avganistanu naglo je opao otkako su talibani preuzeli vlast u avgustu, ali bi glad, uzrokovana uglavnom zapadnom politikom, mogla da ostavi više mrtvih Avganistanaca – uključujući stotine hiljada dece – nego u prethodnim decenijama borbi. Širom sveta, broj raseljenih, najviše zbog rata, rekordno je visok. Drugim rečima, broj smrtnih slučajeva u borbi može biti manji, ali patnja zbog sukoba nije.

Napetost između sukobljenih političkih partija u Etiopiji eskalirala je u nasilni građanski rat u novembru 2020. Eritreja, koja se graniči sa Etiopijom na severu, takođe je poslala trupe u sukob. Nasilje se prelilo na susedne zemlje, a izolovani sukobi se dešavaju u Sudanu i Somaliji. Nazvan “Tigraj rat”, po regionu u kojem je počeo, on je do septembra 2021. rezultirao sa više od 9.000 dokumentovanih žrtava (mada neki izvori procenjuju više od 50.000). Izveštaji pokazuju da su ratni zločini uobičajeni.

foto: ap photo

Građanski rat u Jemenu počeo je u septembru 2014. kada je oružani pokret Huti preuzeo kontrolu nad Sanom, glavnim gradom i sedištem postojeće vlade koju je predvodio predsednik Abdrabuh Mansur Hadi. Obe frakcije tvrde da su zvanična vlada Jemena. Saudijska Arabija je intervenisala kao podrška Hadiju početkom 2015. predvodeći koaliciju azijskih i afričkih zemalja, uz obaveštajnu i logističku podršku Sjedinjenih Država. ACLED je izbrojao više od 140.000 poginulih od početka rata, uključujući skoro 20.000 samo u 2020. Iako je rat u Jemenu ustupio mesto u naslovima novim sukobima, on je i dalje razoran i mogao bi da se pogorša. Jemenski rat je višestranački sukob, a ne binarna borba za moć; svaka nada da se postigne istinsko poravnanje zahteva više mesta za stolom.

ISLAMISKI DŽIHADISTI U AFRICI

Od 2017. godine kada je Islamska država izgubila svoj takozvani kalifat na Bliskom istoku, Afrika je pretrpela neke od najžešćih bitaka na svetu između država i džihadista. Islamistički militantni radikalizam na ovom kontinentu nije ništa novo, ali pobune povezane sa Islamskom državom i Al Kaidom ekspoencijalno su porasle poslednjih godina. Al kaida pod vođstvom nedavno likvidiranog vođe Ajmana Zavahirija izgradila je čvrstu i snažnu mrežu koja se oslanja na Boko Haram i Al Šabab.

Slabe države se bore protiv okrutnih militantnih frakcija širom ogromnog zaleđa gde centralne vlade imaju malo uticaja. U delovima Sahela došlo je do spiralnog krvoprolića, uglavnom zbog borbi u kojima su učestvovali džihadisti, čiji se domet protegao od severnog Malija do centra zemlje, do Nigera i ruralne Burkine Faso.

Boko Haram izgubio je delove severoistočne Nigerije koju je kontrolisao pre nekoliko godina, a pokret se raspao. Ali otcepljene grupe i dalje nanose ogromnu štetu oko jezera Čad. U istočnoj Africi, Al-Šabab, najstarija “živa” islamistička pobuna na kontinentu, ostaje moćna sila uprkos više od 15 godina napora da se ona porazi. Grupa drži velike delove ruralnog juga Somalije, upravlja sudovima u senci i iznuđuje poreze izvan tih područja, a povremeno vrši napade u susednim zemljama.

Najnoviji afrički džihadistički frontovi – u severnom Mozambiku i istočnoj Demokratskoj Republici Kongo – takođe zabrinjavaju. Pobunjenici koji polažu pravo na novu provinciju Islamske države u regionu Kabo Delgado u Mozambiku pojačali su napade na snage bezbednosti i civile. Skoro milion ljudi pobeglo je od borbi. Militanti imaju labave veze sa mrežama Islamske države koje se protežu i duž istočne obale kontinenta i do ratom razorenog istoka Konga. Tamo, druga islamistička pobunjenička grupa – frakcija Savezničkih demokratskih snaga, ugandske milicije koja već dugo deluje u Kongu – sada se proglašava pridruženom grupacijom Islamske države. Pokrenula je napade u ugandskoj prestonici Kampali prošlog novembra.

Vlada Mozambika, koja se dugo opirala spoljnom mešanju u Kabo Delgado, konačno je prošle godine pristala da pusti ruandske trupe i jedinice iz Južnoafričke razvojne zajednice (SADC), regionalnog bloka. Te snage su prekinule uspehe pobunjenika iako se čini da se militanti pregrupišu. Snage Ruande i SADC rizikuju dugotrajan rat.

AVET AVGANISTANA

U Somaliji i Sahelu strpljenje Zapada moglo bi da bude veoma važno. Strane snage – Misija Afričke unije u Somaliji koju finansira EU ili AMISOM, francuske i druge evropske snage u Sahelu – pomažu da se džihadisti drže podalje. Ipak, vojne operacije često otuđuju lokalno stanovništvo i dodatno narušavaju odnose između njih i državnih organa.

Neka dostignuća su ostvarena tokom godina napora stranaca da se izgrade autohtone vojske. Malijski pukovnici dva puta su preuzimali vlast u Bamaku u periodu od nešto više od godinu dana, dok se regionalne snage G5 Sahel, koje se sastoje od trupa iz Malija i njegovih suseda, takođe bore protiv džihadista. Čad je nedavno povukao neke od svojih trupa iz snaga plašeći se preokreta kod kuće. Što se tiče somalijskih snaga bezbednosti, jedinice upletene u političke svađe često pucaju jedna na drugu.

Ako se strano učešće smanji, razvoj na bojnom polju bi se možda odlučujuće promenio u korist pobunjenika. U Somaliji, Al-Šabab bi mogao da preuzme vlast u Mogadišu kao što su to učinili talibani u Kabulu. Strane sile koje su intervenisale uhvaćene su kao u Avganistanu: ne mogu da ostvare svoje ciljeve, ali se boje šta će uslediti ako izađu. Za sada se čini da su spremni da ostanu.

LIBIJA – HAOS HRANJEN SPOLJNIM SILAMA

Libija je klasičan slučaj stanja haosa koji namerno hrane i manipulišu spoljne sile, sličan Jemenu. Ovde, kao i drugde, rivalski vladari tvrde da održavaju red ili se bore protiv “terorizma”, dok u stvarnosti nastoje da prošire nacionalni uticaj i ekonomsku moć. Sve dok ovi ciljevi ostaju neispunjeni, oni pokazuju slabo interesovanje za mir.

Srodni faktor je i kolaps konsenzusa predvođenog Zapadom koji favorizuje multilateralne, kolaborativne pristupe međunarodnim problemima. Ovo je praćeno paralelnim usponom autoritarnih i populističkih režima koji daju prioritet uskim nacionalnim interesima nad percepcijom opšteg dobra.

Sukob u Demokratskoj Republici Kongo, Sahelu i Sudanu podstaknut je činjenicom da milioni mladića u Africi, gde je prosečna starost 19,8 godina, nemaju nikakav posao ili značajaniju ulogu u budućnosti svoje zemlje. Dugotrajno međudržavno ili unutardržavno nasilje takođe je ukorenjeno u klimatskoj krizi i posledičnoj oskudici resursa, siromaštvu i iseljavanju.

Ovaj trend povratka u eru konkurentskih evropskih nacionalnih država pre 1914. podriva autoritet UN i regionalnih platformi saradnje kao što su EU i Afrička unija. Sve to unosi pretnju da bi u budućnosti sukobi nacija mogli da budu prirodnije stanje nego njihova saradnja.