Do poslednjeg daha

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Prošlog meseca je Filipo radio svake noći. On izbliza prati političare jer njihova lica kači na bilborde. Na početku izborne kampanje njegov kolega Mario i on često su komentarisali slogane istih tih političara sa slika kojima su svakodnevno obasipali Italijane, nekada i dva puta dnevno. Jedne lepe prolećne rimske noći Filipo (48) odlučio je da prekine da komentariše. „Popeli su nam se na glavu“, kaže dok pali cigaretu, „previše lica, a premalo reči.“ Ipak, teško je reći da njegovo raspoloženje dele i sunarodnici. Zavisi koju Italiju pitate.

Ilvo Dijamanti, jedan od naboljih italijanskih sociologa, poručivao je sa stranica dnevnika „Republika“ koji je naklonjen levici da je ovo jedna od najgorih izbornih kampanja od osnivanja Republike 1946. Zbog izbornog zakona koji je Berluskonijeva vlada nedavno progurala, birači smeju samo da se opredeljuju za partiju. Liste za poslanike sastavljaju stranke bez dogovora sa bazom, a kamoli sa sindikatima ili nevladinim organizacijama. „Ovo je virtuelna predizborna kampanja. Ima je u novinama i na televiziji, ali ne i u zemlji“, kaže Dijamanti.

TV DUELI: Vrhunac kampanje bila su dva TV duela između Silvija Berluskonija i Romana Prodija, lidera koalicije Unije levog centra i bivšeg predsednika Evropske komisije. Prodi je i sam već jednom bio premijer, od 1996. do 1998. Prva runda održana je 13. marta, kada je Prodi odneo šnjur. Berluskoni kao da nije uspeo da se prilagodi strogim (neki komentatori kažu i prestrogim) pravilima duela. Dvoje novinara im je postavljalo pitanja, za odgovor su imali po dva minuta i još minut za repliku. Stroga pravila su osmišljena da bi ublažila Berluskonijevu logoreju s kojom se teško izlazi na kraj. Prodi je delovao samouvereno i jasno, ali pomalo dosadno, po običaju. Bilo je i drugih debata u koje su se uključili lideri manjih partija u koalcijama, ali je najveća gledanost bila tokom duela dvojice glavnih takmaca. Već je i to jasan znak da za sada nemaju alternativu.

Drugi duel održan je u ponedeljak 3. aprila, manje od nedelju dana pre izbora. Duel je bio kao revanš utakmica u fudbalu, i snage su bile odmerenije. Očito da su takmaci izvukli pouke iz prethodnog duela. Berluskoni je bio manje okupiran brojkama (kojima nas je zasipao u prvom nastupu), a Prodi je bio nešto živahniji. U ovom duelu niko nije prevagnuo. Neopredeljeni, koji će po mišljenjima analitičara odlučiti izbore, ostali su posle ove debate tamo gde su i bili.

Nijedan duel, međutim, nije ispunio svrhu – da takmaci dobiju priliku da javnosti objasne svoje programe. Ton nije odstupao od opšteg tona cele kampanje koja se mahom svodi na ličnosti a manje na planove šta treba uraditi. Berluskonijeva koalicija desnog centra pevala je iz nedelje u nedelju iste refrene: „Porodica na prvom mestu“, „Ilegalni imigranti? Ne, hvala!“, „Oni će vam povećati poreze! “ i tako dalje. Kao i pre pet godina, kada su prvi put išli na izbore, a ni reči o tome šta su u međuvremenu postigli.

Na prošlim izborima su pristalice levice bile toliko razočarane svojim liderima, u prvom redu bivšim gradonačelnikom Rima Frančeskom Rutelijem, da je na desetine hiljada njih tokom izbora ostalo kod kuće. Možda će 9. i 10. aprila pristalice desnice rešiti da ostanu kod kuće. Partije koalicije desnog centra upinju se da privole svoje pristalice da glasaju plašeći ih „povratkom komunista na vlast“, što bi pre svega trebalo da zaplaši srednju klasu. Teško je reći da li će im se ovakva taktika isplatiti. Jedna Berluskonijeva opaska na tu temu izazvala je gnev zvaničnog Pekinga pošto je izjavio da su „kineski komunisti nekada kuvali i sopstvenu decu“.

Ni koalicija levog centra nije bez svojih problema. Novi zakon ponovo vraća proporcionalni sistem, pa se stranke ovog bloka sada bore na dva fronta. Prvi se zove Berluskoni i njegovi saveznici. Drugi je međusobna borba unutar koalicije o raspodeli mesta. O svakoj temi postoje bar dva suprotstavljena gledišta u Prodijevom taboru. Prodi je izneo program na 281 strani teksta, umesto da je ponudio jasan petogodišnji plan, jer je svaki šef kuhinje iz njegove koalicije želeo da doda neki svoj začin ili tajni sastojak. Ili da čak izmeni recepturu. U ovome ujedno leži i najveća opasnost za Prodijev tim, što njegovi protivnici vešto koriste i ne propuštaju da naglase.

Prema italijanskom zakonu, zabranjeno je objavljivanje istraživanja javnog mnjenja dve nedelje pre izbora, pa se predizborna slika zamrzla već krajem marta, kada je Berluskoni krenuo u veliku ofanzivu zvanu „fiskalna reforma“. Prisetivši se svog prethodnog uspeha na izborima 2001, Berluskoni je kao glavno oružje u napadu na protivnika iskoristio priču o porezima. To je ujedno i jedino pravo bojno polje između dve koalicije, a na tom polju Prodi gubi. Pre pet godina Berluskoni je pobedio zahvaljujući obećanjima da će smanjiti poreze, ali to obećanje nije ispunio. Sada se vraća na stari refren, plašeći Italijane kako će Prodijeva vlada nesumnjivo povećati poreze. Prodi kaže da neće, ali time prihvata oružje neprijatelja. Prodijev program je neuporedivo bogatiji i raznolikiji, pa bi bilo pogubno da Berluskoni uspe da ga svede samo na priču o poreskoj politici, jer politika je mnogo više od toga.

Druga potencijalna Prodijeva greška bila bi da zaigra na Berluskonijevu muziku. Prvih nedelja kampanje Prodijeva koalicija spretno je izbegavala da se umesto argumenatima služi ličnim uvredama. A to je upravo jedna od Berluskonijevih najomiljenijih taktika, da optužuje sve redom da su „nepošteni, pristrasni“ ili čak, kako se od njega čuje u poslednje vreme, „nedemokratski“. Prodi je pokušao da ostane iznad situacije, ali su se i njemu na kraju omakle malo teže reči, na primer kada je za svoje političke protivnike rekao da su „politički kriminalci“. Reči su postale toliko žučne da je morao da se umeša i predsednik države da bi smirio strasti.

KRAJ JEDNE ERE: Da li je sve to pomoglo biračima da se odluče, teško je reći. Poslednje istraživanje javnog mnjenja od kraja marta pokazuje da Prodi vodi za oko pet odsto u odnosu na Berluskonija. Razlika se možda čak i smanjila, ali malo je onih koji predviđaju potpuni oporavak Berluskonijeve koalicije.

Čak i iz njegovih sopstvenih redova dolaze glasovi kako je Berluskonijevoj eri došao kraj. Đanfranko Fini, potpredsednik vlade i ministar spoljnih poslova, lider neofašističke Nacionalne alijanse, tvrdi da će, ukoliko njegova partija pobedi Berluskonija makar za samo jedan glas, preuzeti vođstvo nad desnicom od tog osramoćenog medijskog tajkuna. Čak se i Fedele Konfalonijeri, direktor Berluskonijeve medijske imperije, na stranicama vodećeg italijanskog dnevika „Korijere dela sera“ distancirao od premijera. Jaz između Berluskonija i vodećih italijanskih privrednika bio je vidljiv i na manifestaciji „Konfindustrija“, koja ih okuplja. Dijego dela Vale, jedan od vodećih italijanskih proizvođača cipela, javno je napao Berluskonija koji je, za uzvrat, sručio uvredu na celo udruženje „Konfindustrija“, nazvavši ih „nezahvalnicima“.

Iako medijski tajkun i dalje ima pristalica među manjim preduzetnicima, izgleda da je cela privreda Italije uz Prodija. Ovde nije reč o ideologiji, već o novcu: oni strahuju od velikih socijalnih nemira ukoliko Berluskoni ponovo pobedi na izborima. U Prodiju prepoznaju boljeg čuvara socijalnog mira.

KAJMAN KAO PORUKA: Na papiru izgleda da Berluskoni nema šanse da pobedi. Ali, među pristalicama levice javlja se strah koji počinje pitanjem „šta ako…“. Liči pomalo na poslednje američke izbore kada su svi predviđali da će pobediti Keri, a pobedio je Buš. Filmski reditelj Nani Moreti, maskota koalacije levog centra, imao je premijeru svog poslednjeg filma Kajman 24. marta. Ovaj film uveliko simboličnog naslova – kajman je mali proždrljivi krokodil iz tropskog dela Južne Amerike – priča o reditelju niskobudžetnih filmova koji pokušava da snimi film o Berluskoniju i propada. Moreti hoće da kaže da je Berluskoni izmenio italijansku kulturu i društvo, da ih je oblikovao po sopstvenim političkim i finansijskim intersima, kao da su od gline. Nemoguće je objasniti fenomen Berluskonija, kaže film, jer on čuči u svakom od nas. Više od dve decenije „berluskonizacije“ Italije izmenile su ovo društvo mnogo više nego što nam se čini. Čak i da ga uklonimo s vlasti, poruka je filma, nećemo ukloniti njegov način razmišljanja i njegov vrednosni sistem koji se preko TV ekrana uvukao u svačiji dom. Ovo gledište je zastrašujuće, a 10. aprila brojke će pokazati da li je Moreti u pravu. Italija zadržava dah, ali i cela Evropa. Jer, može se ispostaviti da je Berluskoni ipak malo više od „italijanske anomalije“. Dokaz da je demokratija umorna.