Jerg Hajder je u petak posle ponoći sa 142 km/h sleteo s puta, njegov „VW Piton“ iščupao je betonirani znak koji dopuštenu brzinu ograničava na pedeset, prevrnuo se više puta i 150 metara rušio sve pred sobom na ulasku u uspavano koruško seoce Ketmansdorf. Obdukcijski nalaz je pokazao da je šef vlade Koruške bio na mestu mrtav. Policiju je pozvala žena koju je pretekao, hitajući ka kući svoje majke čiji je 90. rođendan sledećeg dana hteo da proslavi. I da je reč o nekom prosečnom građaninu Austrije, lokalne novine bi zabeležile: Jerg Hajder je usled neprilagođene brzine tragično preminuo u 58. godini, za sobom je ostavio ucveljenu udovicu i dve ćerke.
Ali Hajder je bio sve, samo ne prosečan. Plav, večito preplanuo, obučen kao maneken Hugo Bosa, zli dečko austrijske politike predstavljao je novo, mladalačko lice radikalne evropske desnice. Bio je sušta suprotnost oca nacionalnog radikalizma nekako ofucanog i fizički neuglednog Francuza Žan-Mari le Pena koga je vreme pregazilo. A Hajder za sobom ostavlja mit u nastajanju o Džejms Dinu evropskog političkog teatra, večitog buntovnika, odmetnika, Robina Huda koji je želeo da od velikih i moćnih otme novac i podeli ga običnim ljudima. Naravno, pod uslovom da nisu stranci, već Austrijanci i to po mogućstvu nemačkog porekla. „Austrijska nacija je ideološko mrtvorođenče“, rekao je tako jednom prilikom pre dvadesetak godina.
U Hajdera su neko vreme bili uprti zadivljeni pogledi belosvetske desnice. Njegov politički uspon, koji je krunisan ulaskom u vladu 1999. godine, postao je matrica kako marginalizovane nacionalističke grupe u uređenim evropskim zemljama mogu da dođu na vlast. A Hajderu je to pošlo za rukom u Austriji, zemlji blagostanja i visokog standarda, koja je zbog svoje nacističke prošlosti dodatno osetljiva na nacionalsocijalistčki populizam. I kojoj su sa ulaskom Hajderove Slobodarske partije u vladu ostale zemlje EU na neko vreme nametnule neku vrstu ograničenih privredno-moralno-političkih sankcija. A upravo je bivši predsednik Finske i u Srba nevoljeni kosovski pregovarač Marti Ahtisari bio deo tročlane komisije EU koja je Austriju oslobodila sankcija zaključivši da bučni Hajderov populizam jeste za osudu, ali da austrijska vlada sa sve takvim Hajderovim slobodarcima nikako ne predstavlja režim koji ugrožava nacionalne manjine. Dan pošto je Ahtisari dobio Nobelovu nagradu za mir Hajder je poginuo.
Socijalisti i demohrišćani Austrije nemoćno su gledali kako politički uticaj Hajdera raste dok ovaj besomučno ruši tabue nacističke prošlosti i ponaša se politički nekorektno. Tako je jedna od senzacionalnih izjava Hajdera da se za razliku od austrijske vlade u Trećem rajhu vodila dobra politika zapošljavanja izazvala njegovu privremenu ostavku na mesto pokrajinskog predsednika vlade Koruške. Pod „zapošljavanjem“ se pod Hitlerom podrazumevalo i ustrojstvo koncentracionih logora. Savezničko bombardovanje Drezdena koji je sa sve civilnim stanovništvom sravnjen sa zemljom poredio je sa nacističkim zločinima. Jednom prilikom se obratio veteranima SS jedinica i rekao im da je dobro da na ovom svetu još ima pristojnih, karakternih ljudi koji su uprkos pritiscima ostali verni svojim ubeđenjima. I to, kako neko ozlojađeno reče, u zemlji u kojoj su Jevreje terali da četkicama za zube čiste ulice pre nego što su ih pobili. Kod austrijskih socijalista zbog svega toga je postojala i danas postoji partijska doktrina da se sa Hajderom i njegovim sledbenicima ne ulazi u koaliciju. Međutim, Narodnjaci su na parlamentarnim izborima 1999. godine bili tek treći po snazi, te su drugoplasirane slobodarce uzeli za partnera i uveli u veliku politiku kako bi Volfgang Šisel mogao da postane premijer.
A Hajder, čiji je otac bio nacista, nije samo relativizovao lik i delo jednog drugog Austrijanca, Adolfa Hitlera, već je drmao i temelje pravne države. Tako se jednostavno oglušio o presudu ustavnog suda Austrije da u svojoj Koruškoj u kojoj živi brojna slovenačka manjina postavi nekolicinu dvojezičnih tabli na nemačkom i slovenačkom jeziku. „Kada se neko već zove Adamovič trebalo bi se prvo zapitati da li on uopšte ima boravišnu dozvolu“, rekao je tom prilikom Hajder aludirajući na slovensko poreklo predsednika ustavnog suda Ludviga Adamoviča.
Parolom: „Oni su protiv njega zato što je on za vas“ Hajder se socijalnom halabukom etablirao kao advokat obespravljenih i socijalno ugroženih Austrijanaca. „Oni“ – to su raznorazni budžovani, privilegovani, oni koji skidaju kajmak u bogatoj Austriji, ljudi koji su upleteni u stare, velike, učmale partije. Spisak neprijatelja se širi na strance, birokratiju EU u Briselu, „vucibatine koje neće da rade“, „levičarsku kulturnu mafiju“, itd. To je matrica uspeha svake populističke partije koja može da se primeni u svakom multikulturalnom društvu u kome postoji dovoljan broj socijalno nezadovoljnih pripadnika nacionalne većine.
Hajderova priča nije ništa novo, objašnjava politolog Anton Pelinka, ali je on stari sadržaj obojio novim stilom. On nije izmislio mržnju prema strancima, već ju je na novi način instrumentalizovao, učinio je pomodnom, uveo u diskoteke i noćne klubove. Uneo je elemente zabave, šou-biznisa na inače smrtno ozbiljnu i namrgođenu desno radikalnu scenu i tako skrenuo pažnju medija koji su gutali sve što bi činio ili rekao. Mediji su Hajdera shvatali preozbiljno, zahvaljujući njima Hajder je dobio na značaju, kaže Pelinka. On navodi primer Francuske gde su pre svega golisti napravili „sanitarni kordon“ oko Le Pena. Osim zakonom propisanih termina pri predsedničkim izborima Le Pen nije imao pristupa masovnim medijima, a velike partije su ga jednostavno ignorisale. Time što mu nije pridavao na značaju Širak ga je potpuno zauzdao.
A Hajdera u Austriji niko nije mogao da zauzda i mediji su prenosili sve njegove totalno kontradiktorne izjave. Jednog dana se ponašao kao inkarnacija Margaret Tačer, a drugog kao politički naslednik legendarnog austrijskog socijaliste Bruna Krajskog. Čas je bio vizionar, čas se gubio u nacističkoj prošlosti. Oblačio se i živeo i vozio besne automobile kao holivudski japi, a nastupao je kao socijalni buntovnik i predstavnik ugnjetenih radnika. Bio je državnik i dvorska luda. Bio je protivnik islama, a prijatelj Arapa, naravno ako ne žive u Austriji. Tako je 2002. godine bio u poseti Sadamu Huseinu, a gajio je izuzetno prijateljske odnose sa sinom Libijskog predsednika Moamera el Gadafija. Arapski svet je prihvatao Hajdera zbog njegovog periodičnog antiglobalizma i antiamerikanizma i, naravno, zato što je Izrael oštro kritikovao Hajdera i povukao svog ambasadora iz Austrije kada su slobodarci ušli u vladu.
Hajder je poginuo u trenutku kada je politički vaskrsao. Njegova nova partija Savez za budućnost Austrije osvojila je na najnovijim parlamentarnim izborima 10,7 odsto glasova, a slobodarci, koje je on takođe osnovao, preko 18 odsto. Naravno da su odmah mogle da se čuju teorije zavere, kako je, tobože, Hajder likvidiran. I dok je Koruška obavijena u crno, žene plaču, a muškarci šmrcaju, veb sajt bečkih novina „Standard“ morao je da ukine forum povodom Hajderove smrti – zbog prevelikog broja pogrdnih, neprimernih poruka na račun pokojnika koji je, ako ništa drugo, razdrmao, i za života i na način kako ga je okončao, pomalo učmalu austrijsku političku scenu.
