Čišćenje sfinge četkicom za zube

Septembar 2016, seminar na Univerzitetu Santra Kroče u centru Rima. Novinari raznih redakcija, od verskih do onih svetski poznatih poput britanskog „Gardijana“, američkih televizijskih stanica NBC, CBS i Foks njuza, slušaju zatvoreno predavanje jednog uticajnog kardinala. Seminar je osmišljen kao obuka medijskih profesionalaca koji se bave religijom ne bi li bili bolje upućeni u život Katoličke crkve.

Nakon predavanja počinje debata i razgovor skreće na pričešće drugobračnih. Papa Franja je, naime, nešto pre toga objavio dokument Amoris laetitia (Radost ljubavi) u kome se, najjednostavnije rečeno, mada je stvar dosta kompleksnija, biskupima daje mogućnost da odluče da li će razvedenima i ponovo venčanima, kojima prvi brak nije poništen, dozvoliti da se pričeste, što do tada nije bio slučaj, a što i danas predstavlja veoma ozbiljnu tačku sporenja. Međutim, pomenuti kardinal to oštro odbija. Mladi holandski novinar ustaje: „Ali, vaš papa je to rekao!“ Dočekuje ga hladni ton kardinala posle kojeg sledi samo žamor: „Mene zaista ne zanima šta Hose Bergoljo govori na 10.000 metara nadmorske visine“. Bila je to aluzija na izjave pape Franje u razgovorima sa novinarima kada nekuda putuje. Podsećanja radi, i ona čuvena njegova rečenica „Ko sam ja da sudim gej ljudima“ izgovorena je u avionu, u povratku iz Brazila.

Ova crtica (kojoj je prisustvovala i potpisnica teksta) je slikovit pokazatelj otpora koji papa Franja doživljava u Vatikanu na svakom koraku u poslednjih šest godina koliko se nalazi na rimskom tronu.

NIKAD VIŠE

Jedan od najozbiljnijih problema Katoličke crkve, koji potresa njene temelje već decenijama, jeste zlostavljanje maloletnika od strane crkvene jerarhije. Od kada je izabran, prvi čovek Katoličke crkve govori da je potrebna odlučno delovanje kako bi ti slučajevi prestali da se zataškavaju.

U februaru ove godine sazvan je skup bez presedana u crkvenoj istoriji: 190 katoličkih kardinala, biskupa i predstavnika različitih redova stigli su u Vatikan na četvorodnevno zasedanje, kako bi slušali i govorili o slučajevima zlostavljanja dece i procedurama koje treba da se poštuju kada je neko optužen. Pre dve-tri nedelje iz Vatikana je došla i nova legislativa koja podrazumeva obavezno prijavljivanje potencijalnih slučajeva seksualnog zlostavljanja i automatsko izbacivanje iz crkvene službe bilo koga kome se dokaže krivica.

Koliko je to iskrena namera da se Katolička crkva suoči sa vrlo mračnim poglavljem svoje istorije i svoje današnjice? Šta se zamera papi Franji, a šta bi moglo da posluži kao važna smernica i drugim crkvama, uključujući Srpsku pravoslavnu crkvu? Šta papino „nikada više“, kada je reč o zataškavanju, i poziv sveštenicima koji su zlostavljali maloletnike da se predaju ljudskoj pravdi i pripreme za božiju, može da znači za Katoličku crkvu? I zašto, pored mnogih i osnovanih kritika, ovo jeste značajan korak?

REČI, DELA I IZVINJENJA

Preživela iz Afrike govori kako ju je sveštenik prinudio na seks kada je imala petnaest godina: „To je trajalo trinaest godina. Zatrudnela sam tri puta i abortirala sam tri puta“, glasilo je jedno od video-svedočenja žrtve na pomenutom skupu crkvenih lidera u Vatikanu. Druga žrtva, muškarac iz Azije, govorio je kako je bio zlostavljan više od 100 puta. Slušali su biskupi i kardinali i o slučajevima zataškavanja.

Ovakav način podseća pomalo na onaj koje su određene države primenile kada su se suočavale sa zločinima iz svoje prošlosti. Ova, možda samo površna sličnost je, u stvari, veoma dobra – govori o tome da je situacija shvaćena ozbiljno, kao i da postoji svest da je reč o nečemu strašnom što zahteva hitnu promenu.

Naravno, nije reč o tome da je papa Franja prvi čovek na čelu Katoličke crkve koji se izvinio žrtvama. Ali, s obzirom da je papa Jovan Pavle Drugi pre nešto manje od dvadeset godina kazao da se radi samo o malobrojnim trulim jabukama, da je bivšem papi Benediktu XVI, iako je molio za oproštaj, zamerano da je zataškavao slučajeve ili ih nije shvatao za ozbiljno, ovo jeste iskorak. Papski predstavnik za medije izjavio je da je februarski samit jedna stanica na bolnom i dugom putovanju.

Nešto kasnije, papa je izdao 21 univerzalnu smernicu, koju treba da primeni Katolička crkva u svakom kutku sveta gde postoji. Tamo se, između ostalog, traži da se uključe eksperti koji bi prepoznavali slučajeve gde se dogodilo zlostavljanje; sprovođenje procedura koje se tiču ispitivanja navoda optužbe, zaštite žrtava i prava na odbranu optuženog; da se, kada je reč o takvoj optužbi, obaveste civilne vlasti i viša crkvena jerarhija; da se naprave posebni protokoli koji bi se odnosili na optužbe protiv biskupa; traži se povremeno preispitivanje samih protokola; zaštita žrtava i sarađivanje sa medijima kako bi prepoznali i otkrili prave slučajeve zlostavljanja, kao i da ih razlikuju od lažnih (papa se još ranije zahvalio medijima što su dali žrtvama glas, a prvo što pada na pamet je čuveno

istraživanje novinara „Boston glouba“ o

seksualnom zlostavljanju katoličkih sveštenika i pokušaja Crkve da to zataška iz 2002); učešće pravnika; psihološka evaluacija kandidata za sveštenike; formulisanje jasnih smernica ponašanja za sveštenstvo, volontere i celokupni personal; konačno, gde tako nešto ne postoji, osnovati organizacije koje bi olakšale žrtvama da prijave zločine i koje bi morale da imaju autonomiju u odnosu na lokalnu crkvenu vlast.

BEZ ZASTAREVANJA

Naravno, odmah se postavilo pitanje da li je moguće primeniti nešto poput univerzalnih procedura kada se radi o potpuno drugačijim kulturama i društvenim i pravnim okvirima, kao i kako će to izgledati na terenu.

Katolička crkva u SAD je primer pokušaja da se nešto učini. Tamo su već mnogo puta konsultovani eksperti, osnovani su saveti i telefonske linije gde žrtve mogu da prijave zlostavljanje, izdavani su izveštaji, organizovani susreti predstavnika Crkve sa žrtvama; velikodostojnici su molili za oproštaj. Novac koji su žrtve dobile, kroz nagodbe i sudske odluke, je, tvrde poznavaoci, ogroman. Zato neki komentatori upozoravaju da je nakon papinog izvinjavanja i otvorenog prihvatanja odgovornosti za zlostavljanja, Vatikan izložen riziku za mnoge nove tužbe.

Međutim, imajući u vidu dosadašnje delovanje pape Franje, teško da mu je to najveća briga. Poslednjih meseci ponovo su se na naslovnim stranama našli kardinali: papin saradnik, kardinal Džorž Pel, ministar finansija Vatikana, proglašen je krivim za seksualno zlostavljanje koje se dogodilo 1996. godine; nekadašnji američki kardinal Teodor Mekarik izbačen je iz crkve zbog seksualnog napada na tinejdžera koji se desio pre nešto manje od 50 godina. U trenutku kada je raščinjen, Mekarik je imao 88 godina.

U međuvremenu, papa je izneo podatak da su pojedini sveštenici držali časne sestre kao seksualne robinje.

KO JE KRIV

Mesec dana pre pomenutog skupa, papa Franja je na letu Panama–Rim kazao novinarima da treba smanjiti očekivanja jer će zlostavljanja uvek biti, dodavši da je to problem svojstven čoveku. Međutim, kako piše zapadna štampa, australijska kraljevska komisija, koja se bavi zlostavljanjem dece od strane katoličkih sveštenika, izašla je sa informacijom da je u opštoj populaciji broj muškaraca-pedofila oko četiri odsto, dok je on među crkvenim činovnicima za 3 odsto veći.

Određeni konzervativni krugovi, koji su inače oštro protiv pape Franje, smatraju da je koren problema homoseksualnost, kao i da će se sve lepo i brzo rešiti tako što će gej muškarci biti izbačeni iz crkvenih škola i svešteničkih redova. Na njih ne utiču ni ponovljene naučne studije koje kažu da nema povezanosti između homoseksualnosti i pedofilije. Neki crkveni lideri govore kako u njihovom delu sveta problem zlostavljanja dece skoro i da ne postoji, kao i da mediji, usmereni protiv Crkve, namerno prenaglašavaju čitavu stvar. Opet, u zemljama u razvoju, ova borba nije baš visoko na listi prioriteta.

Sa druge strane dolaze predlozi da se pojača uloga žena, kao i da se promeni pravilo o celibatu (verovatno usled pretpostavke da bi selekcija crkvenog kadra onda bila drugačija). Međutim to je papa već nekoliko puta odbacio. Čak i ako se izuzmu teološki razlozi, jasno je da bi tako revolucionarni korak duboko podelio Katoličku crkvu, doveo do mnogo većih previranja nego što je to bio slučaj pre šest godina, pre nego što je tadašnji papa Benedikt XVI tihim glasom na latinskom izjavio da se povlači.

Ima i onih koji baš u njegovoj ličnosti vide kočnicu za reforme koje papa Franja sprovodi. Britanski novinar Džon Kornvel piše da prisustvo bivšeg pape Benedikta XVI predstavlja vetar u leđa svim konzervativcima koji hoće da umanje značaj pape Franje i njegovo vođstvo i daje upečatljivo poređenje: da li bi

radosni Jovan XXIII (inače poznat kao „dobri papa“) pokrenuo Drugi vatikanski koncil da je autokrata Pije XII, njegov prethodnik, bacao žalosne poglede sa susednog prozora?

REFORMA RIMA

Konačno, dosta se govori i o „kulturi zataškavanja“, za koju liberalni krugovi krive klerikalizam te otuđenost crkvene jerarhije od ostatka sveta, kao i pitanje zloupotrebe prevelike moći i otud odsustva odgovornosti. Dolaze i ozbiljne kritike na račun pape Franje da ipak ne čini dovoljno, da je suviše nežan prema sveštenicima koji su zgrešili. Svojevremeno je branio čileanske biskupe kada su optuženi da su zataškavali zločine, da bi se, nakon čitanja 2300 strana izveštaja, izvinio i kazao da je pogrešio.

Mari Kolins, jedna od žrtava ali i članica Crkvene komisije za zaštitu maloletnika, svojevremeno je podnela ostavku na to mesto jer je, kako kaže, vatikanska birokratija uporno minirala svaki predlog za promenu.

Deluje da je za papu Franju Crkva često poput bolnice, i to neke ratne, šator za ranjenike. Makar ono što bi Katolička crkva trebalo da bude. Kada na tradicionalnom predbožićnom obraćanju Rimskoj kuriji 2014. govori o duhovnom Alchajmeru, bolesti ogovaranja, karijerizmu i okamenjenim srcima, ne čudi što ima mnogo onih koji bi mu rado videli leđa. Svojevremeno je citirao jednog belgijskog monaha koji je kazao kako je reforma Rima čišćenje sfinge četkicom za zube.

Promene koje (ne)će uspeti da donese na duže staze biće pokazatelj koliko jedan čovek, ma koliko imao moći, (ne) može da učini, razdrmavajući tromu instituciju kakva je crkva po prirodi stvari. Naravno, potpuno bi bilo netačno pomisliti da je papa Franja sam protiv svih. Ali se kultura skrivanja svega, zatvorenosti i opiranja promenama zapatila poput korova i teško je čupati se iz toga. U tome Katolička crkva nije usamljena. Bolje je pitanje ima li još papa Franja u nekim drugim crkvama.