Nedostatak jedinstvenih ideja u razvoju globalizacije je očigledan. Ekspanzija Rusije na međunarodnoj političkoj sceni nije stvorila autentičnu rusku ideologiju, niti povratila uticaj ruskog jezika. Istovremeno, militarizam Sjedinjenih Američkih Država rizikuje da izgubi moralno prvenstvo u svetu u širenju demokratije
Prvi zastupnik premjera Ruske Federacije Dimitrij Medvedev, koji je jedan od potencijalnih kandidata na predsedničkim izborima u Rusiji planiranim za mart 2008, nedavno je pokrenuo kampanju za jačanje pozicije ruskog jezika u svetu. Zadatak „kako generaciji trećeg milenijuma objasniti značaj dela ruskih literarnih klasika“, na primer Tolstoja ili Dostojevskog napisanih na nekoliko stotina stranica, pomalo zvuči nemoguće imajući u vidu sveden jezik i brzinu anglosaksonskog interneta. Šta je to što Rusija može da ponudi dolazećim generacijama i da li će Sjedinjene Američke Države da sačuvaju moralno pravo u širenju svog modela demokratije u svetu, tema je koja spada u domen duboke filozofije geopolitike, koja se odigrava ispod poligona za isprobavanje balističkih raketa i protivraketnih štitova.
JEZIK: Vlada Ruske Federacije u specijalnom programu „Ruski jezik 2006–2010“ objavila je zabrinjavajuće podatke. Naime, prema zvaničnoj statistici, u doba SSSR ruski, kao zvaničnim državnim jezikom, govorilo je 286 miliona ljudi. Sada je taj broj u bivšim sovjetskim republikama smanjen za oko 50 miliona ljudi, dok se računa da će se broj onih koji govore ruski na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza 2015. godine smanjiti za još toliko. Na primer, kako se navodi u izveštaju Vlade Ruske Federacije, u Litvaniji ruski jezik govori 80 odsto populacije starije i srednje generacije, dok među mlađima od 15 godina ruski govori samo 13 odsto. Znači, u bivšim komunističkim zemljama ruski govore ili razumeju samo stariji ljudi.
Posle raspada SSSR iza granica Ruske Federacije ostalo je da živi više od 20 miliona Rusa, uglavnom onih koji su bili raseljeni po partijskoj direktivi. Vlada Ruske Federacije procenjuje da bez obzira na drastično smanjenu upotrebu ruskog jezika u svetu, njime danas govori trećina milijarde svetske populacije: 130 miliona u Rusiji, 30 miliona na prostoru bivšeg SSSR, a više od sto miliona ljudi u svetu ruski zna kao strani jezik.
Na prostoru bivšeg SSSR ruski jezik sa statusom „državnog jezika“ ostao je samo u Belorusiji. Dosta jake pozicije ruski jezik ima u Kazahstanu, gde ima status „zvaničnog jezika“ i njime se koristi gotovo polovina svih medija. Državni službenici u Kazahstanu dužni su da znaju oba jezika. Slična situacija je i u Kirgistanu, gde je ruski jezik od 2000. godine takođe proglašen zvaničnim, a takva odluka, gotovo deset godina nakon sticanja nezavisnosti Kirgistana, doneta je da bi se zaustavio proces iseljavanja intelektualne elite koja govori ruski. U Kirgistanu državni službenici su takođe dužni da znaju ruski, a u većini naučnih ustanova nastava se održava na ruskom jeziku. U ostalim bivšim sovjetskim republikama, ruski jezik se koristi u „međunacionalnoj komunikaciji“ (Moldavija), kao „jezik nacionalne manjine“ ili „strani jezik“. Kao jezik nacionalne manjine ruski jezik je zastupljen u Ukrajini, Gruziji i Jermeniji. U zemljama Baltika, Letoniji, Litvaniji i Estoniji, ruski jezik ima status stranog jezika. PISMO: Da upotreba pisma i te kako može da ima geopolitički značaj svedoče procesi koji su se poslednja dva veka odvijali na prostorima koje je osvojila carska Rusija, a kasnije preuzeo Sovjetski Savez. Naime, azijske države, koje je u drugoj polovini XIX veka okupirala Moskva, tri puta su menjale pismo. Reforma pisma u ruskoj političkoj orbiti (sadašnje republike bivšeg Sovjetskog Saveza) počela je još za vreme carske Rusije, krajem XIX veka, kada se imperija proširila na Kavkaz i Centralnu Aziju. Tada su narodi, posebno centralne Azije, jedan za drugim prelazili sa arapskog pisma na latinicu, u to vreme značajnu za carsku Rusiju. Opismenjavanje prostora centralne Azije sproveli su islamski zavojevači kako bi vernicima što više približili Kuran. Sve škole su sa arapskog na evropsko latinično pismo prešle do kraja tridesetih godina XX veka.
Druga reforma pisma i uvođenje ćirilice na ruskom geopolitičkom prostoru prepliće se sa završetkom uvođenja latinice, posle Prvog svetskog rata i nakon uspostavljanja sovjetske vlasti. Latinica nije u potpunosti prihvaćena u narodu, a na ćirilicu su morali da pređu Kazasi, Mongoli, Kirgizi, Uzbeci, Tadžiki, Azeri i drugi. Moldavija, čiji jezik mnogi smatraju dijalektom rumunskog, takođe je prešla na ćirilićno pismo. Od svih republika Sovjetskog Saveza svoje tradicionalno pismo sačuvali su samo Gruzija i Jermenija, a baltičke zemlje (Letonija, Litvanija i Estonija) i za vreme SSSR nastavili su da pišu latinicom.
Posle raspada Sovjetskog Saveza, početkom devedesetih, ćirilica je strmoglavo počela da gubi na popularnosti. Većina naroda SSSR, koji su prošli dvoetapne reforme pisma, vratila se latiničnom pismu, bežeći od svega što ih je podsećalo na sovjetska vremena i Moskvu. Od neslavenskih postsovjetskih država ćirilicu su jedino zadržali u Kirgistanu, Tadžikistanu i Mongoliji, bez obzira na izrazito malu zastupljenost etničkih Rusa na njihovoj teritoriji.
Ćirilicu su pokušali da promene i neki regioni u Rusiji. Najaktivnija propaganda prelaska na latinicu bila je pokrenuta u Tatarstanu, kao u najvećoj autonomiji u sastavu Ruske Federacije naseljenoj pretežno muslimanima, ali je Ustavni sud Ruske Federacije 2004. godine doneo odluku da se tatarski jezik kao zvaničan piše ćirilicom. I Kazahstan kao najveći saveznik Rusije i protivnik uticaja Zapada i „šarenih revolucija“, prelazi na upotrebu latiničnog pisma, a odluku o tome doneo je lično predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev. Za Moskvu najveći problem nije to što se u tim republikama uvodi latinično pismo, već što se ruski jezik, koji je nekad bio zvaničan ili je sada jezik međunacionalne komunikacije, sve više u edukativnom i poslovnom svetu zamenjuje engleskim.
U Moldaviji je nakon pada komunizma prelazak moldavskog jezika sa ćirilice na latinicu prošao poprilično bučno, uz veliku političku podršku iz Bukurešta da se navodni „dijalekt“ rumunskog jezika vrati izvornom latiničnom pismu. Politički skandali oko otcepljenja Transdnjestarske Republike od Moldavije, uz značajnu pomoć Rusije, pratio je takođe bojkot latinice ili ćirilice u zavisnosti od strane koja je trebalo da usvoji promene. Situacija je više puta dostizala tenzije fizičkih obračuna i blokada škola.
LINGVISTIČKI ŠOVINIZAM: Iako statistika pokazuje da je Tadžikistan „ćirilićni“ saveznik Rusije i „svih Slovena“, politička praksa je nešto drugačija. Naime, predsednik Tadžikistana Emomali Rahmonov krajem marta 2007. godine promenio je prezime u Rahmon, odbijajući slovenski završetak -ov. Istorija dodavanja prezimena slovenskih završetaka na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza pripada periodu posle Drugog svetskog rata, kada su građani neslovenskog porekla, kako bi navodno postigli ravnopravnost sa dominantnom ruskom nacijom, menjali svoja prezimena. Tako je Karim postao Karimov, Rahmon – Rahmonov. Odluka Emomalija Rahmona da se vrati pradedovskom prezimenu prva je odluka takve vrste na prostorima bivšeg SSSR i mnogi je tumače kao isključivo političku, kako bi navodno nastupajući protiv Moskve smanjio uticaj opozicije koja je u Tadžikistanu poslednjih godina počela da jača. „Moskvo-fobija“ predsednika Rahmona ide i dalje pa je naložio matičarima da Tadžicima vraćaju stara persijska prezimena. Predsednik Emomali Rahmon planira da u Tadžikistanu vrati stara imena i svih toponima.
U zemljama Baltika, Letoniji, Litvaniji i Estoniji, problem etničkih Rusa i ruskog jezika je najozbiljniji. Rusija tvrdi da je ruski jezik u Letoniji i Estoniji najdiskriminisaniji u Evropskoj uniji jer nema status zvaničnog, a u tim državama ruski smatra maternjim i do 40 odsto državljana. U Estoniji tvrde da od ove godine više neće postojati škole u kojima će se predavati samo na ruskom.
S druge strane, Rusija je ozbiljno shvatila problem marginalizacije ruskog jezika i ćirilice u svetu, a posebno na postsovjetskom prostoru, u zemljama Zajednice nezavisnih država, gde je uticaj Moskve još uvek dominanatan. Ruski predsednik Vladimir Putin proglasio je 2007. „godinom ruskog jezika“, izdvojena je pristojna suma rubalja za obnovu uticaja ruskog jezika u međunarodnoj upotrebi. Prvi zastupnik premijera Ruske Federacije Dimitrij Medvedev, koji koordinira projektom preporoda ruskog jezika, najavio je stvaranje Fonda za ruski jezik i Društva bivših sovjetskih studenata u svetu. Projekat predviđa otvaranje škola, kabineta, podršku medijima na ruskom jeziku itd.
Planovi ministra Medvedeva za jačanje pozicije ruskog jezika u svetu, a posebno na prostorima bivših sovjetskih republika često nailazi na barijere. Početkom jula ove godine Nacionalni radiodifuzni savet Azerbejdžana zabranio je rad ruskom Prvom kanalu i najavio zatvaranje još jednog tv-kanala na ruskom, ukoliko Rusija ne dozvoli na svojoj teritoriji emitovanje azerbejdžanskog nacionalnog televizijskog kanala. Iako je dosta ruskih tv-kanala dostupno preko satelistkog programa, dobar deo Azerbejdžana ne može da ih gleda jer nema materijalnih mogućnosti.
Da jezik ima ulogu u širenju ruskog nacionalizma svedoče zbivanja u poslednje dve godine u Ukrajini, gde su u istočnim i južnim delovima zemlje, nastanjenim pretežno etničkim Rusima ili ruskojezičnim Ukrajincima, lokalne vlasti u regionima, opštinama i gradovima, nezavisno od odluke Kijeva, proglasile ruski jezik zvaničnim (Krim, Donjeck, Nikolajev). Takva rešenja imaju prvenstveno političku pozadinu i koriste se kako bi se istisnuo uticaj „narandžastih“, proevropskih ukrajinskih lidera Viktora Juščenka i Julije Timošenko. Kao odgovor na samovoljno proglašavanje ruskog jezika zvaničnim u Ukrajini, na zapadu države, u gradu Lavovu, pokrenuto je nekoliko inicijativa za prelazak ukrajinskog jezika sa ćiriličnog na latinično pismo.
Ruski pisac Mihail Šiškin, koji je nedavno boravio u Srbiji, izjavio je kako je namerno napustio Rusiju i preselio se u Švajcarsku kako bi shvatio sva bogatsva ruskog literarnog jezika. Šiškin tvrdi kako je ruski jezik u surovoj ekonomskoj tranziciji Rusije početkom devedesetih godina postao „zagađen“ kriminalnim žargonom, takozvanim „jezikom zone“ (zatvora) koji se rasprostranio svugde, ušao u medije i literaturu i od koga se mora očistiti, za šta nije dovoljan samo kapital i izlazak iz siromaštva, već su potrebne i dugotrajne društvene promene.
Nacionalni koledž za odbranu u Sjedinjenim Američkim Državama u drugoj polovini 2007. godine objavio je rezultate istraživanja na temu „razlike u pogledima na svet američkih i ruskih elita“. Istraživanja koje je objavio britanski BBC pokazuju da predstavnici američkih i ruskih elita sasvim drugačije gledaju i tumače poslednja zbivanja na međunarodnoj sceni, posebno zaoštravanje između Vašingtona i Moskve, koje je nastalo kao posledica širenja NATO-a na Istok, ruske upotrebe energenata u političke svrhe i najave o novom razmeštanju nacionalnih protivraketnih sistema Amerike i Rusije. Sjedinjene Američke Države svoje idealističke univerzalne ciljeve, kao što su demokratija, sloboda i ljudska prava, smatraju opravdanim i nužnim u modernizaciji svetske politike. Amerikanci smatraju da je širenje tih vrednosti u svetu njihova dužnost, obaveza i garancija vlastite nacionalne bezbednosti. Praksa XX veka – preporod Zapadne Evrope i Japana i nadmoć u hladnom ratu – potvdila je američka uverenja. Širenje NATO-a na Istok i njegovo pretvaranje u „klub za debatu o odbrani“, posledica su američkog idealizma i osećanja griže savesti pred Centralnom Evropom, zato što ju je pola veka ostavila pod uticajem komunizma, piše u saopštenju američkog koledža za odbranu. Međutim, američki idealizam u savremenom svetu izaziva sumnju, posebno kad se govori o ratu u Iraku.
S druge strane, savremena ruska politička elita ima sasvim suprotne stavove o američkim vrednostima. Rusija je izgubila poverenje u Zapad. Euforija i suze, koje su se mogle videti u medijima nakon pada komunizma u Rusiji, zamenile su nepoverenje i ksenofobiju prema svemu što dolazi sa Zapada. Čuvena rečenica koja je odzvanjala osamdesetih, nakon perestrojke, „Zapad će nam pomoći“ zamenjena je putinovskim „asimetričnim odgovorom“ okretanja bojevih glava prema Evropi. Razočarenje je došlo nakon proširenja NATO-a na Istok, nakon „šarenih revolucija“ koje su na vlast dovele oponente politike Kremlja (Gruzija i Ukrajina) i pokušaja razmeštanja komponenata američke protivraketne odbrane pored granica Rusije. Ruske političke elite duboko veruju da ideje ništa ne znače u svetskoj politici, već da je važan samo nacionalni interes. U tom smislu se ruska elita – piše u saopštenju američkog koledža – ništa ne razlikuje od kineske. Kina je ubeđena u svoju „posebnost“ i nadmoć nad drugim narodima zbog petomilenijumske istorije države i etike konfučijanstva. Rusija se promenila. Superpragmatizam je glavna parola ruskih političkih i poslovnih elita. Verovatno se radi o odbrambenoj reakciji nakon pada komunizma koji je prema opštim ljudskim idealima kod Rusa izazvao nepoverenje. Rusko društvo nije stvorilo svoje savremene autentične moralne i ideološke vrednosti. Iako gotovo polovina teritorije Rusije leži u azijskom delu kontinenta, ona ne smatra sebe „azijatskom državom“, već „delom Zapada“. Zapad i Amerika smatraju Rusiju „svojom“ i zato mnogi u Vašingtonu ne razumeju zašto je Moskva uznemirena širenjem NATO-a na Istok i zašto Rusija ne sledi primer saradnje sa Sjedinjenim Američkim Državama kao države Baltika.
Sve u svemu, istraživanje Nacionalnog koledža za odbranu Sjedinjenih Američkih Država došlo je do rezultata da Rusi ne znaju kako bi trebalo da izgleda njihova nacija u savremenom svetu i da se Rusija u međunarodnim odnosima ponaša isuviše individualistički, sa nepoverenjem, dok su Amerikanci isuviše (samo)uvereni u ispravnost svoje politike.
Moguća sumnja u jednostranost istraživanja američkog koledža je razumljiva, ali isti slučaj bi bio da je istraživanje rađeno u Moskvi ili Pekingu. Urednik italijanskog geopolitičkog časopisa „Limes plus“ Lučo Karačolo tvrdi da će pobednika u duelu SAD–Kina odrediti Rusija. Nepostojanje jedinstvenih ideja u razvoju globalizma je očigledno. Zajednički imenilac za istrošenost američke demokratije, bezličnost Evropske unije, kinesku zatvorenost i ruski nedostatak ideologije je – međunarodni kapital. U istoriji se ponkad dešavalo da se novcem stvore ideologija i duh, pa i sam Dostojevski je mnoge od svojih stranica napisao najpre zbog honorara.
Kijev i okolinu tokom noći pogodili su ruski balistički projektili. U napadu su poginule najmanje tri osobe, među kojima je i dete, dok su tri osobe povređene
Ljudi blaženo letuju po Sredozemlju, i uglavnom nemaju pojma da će narednih godina udariti veliki cunami. A neznanje može da se plati životom
U pucnjavi u školi na Tajlandu ubijeno je najmanje sedam osoba. Za napad je osumnjičen četrnaestogodišnji učenik
Sud u Novom Meksiku presudio je da Meta mora da plati još 567 miliona dolara zbog ugrožavanja bezbednosti dece na svojim platformama. Kompnija odbacuje optužbe i najavljuje žalbu
Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski će u subotu boraviti u zvaničnoj poseti Srbiji. Ugostitiće ga njegov srposki kolega Aleksandar Vučić, saopštila je služba za saradnju sa medijima šefa srpske države
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
