Hod po mukama Fridriha Merca

U Saksoniji-Anhaltu senzacionalna pobeda ekstremno desne Alternative za Nemačku (AfD). U Berlinu, Levica je ubedljivo na prvom mestu. U Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji AfD je pojedinačno najjača partija, ali će verovatno vladu formirati Socijaldemokratska partija (SPD) u koaliciji sa Zelenima i Levicom. Hrišćansko-demokratska unija (CDU) tu po prvi put u istoriji nije uspela čak ni da pređe cenzus od pet odsto.

Izbori u tri pokrajine, 6. i 20. septembra, i tri debakla demohrišćana. Kancelaru Fridrihu Mercu koji predvodi koalicionu Vladu sa SPD-om, nije preostalo ništa drugo nego da prizna da je rezultat “dramatičan”, “težak udarac” koji će “dugo odjekivati”, da je njegova stranka samo još delimično moćna narodna partija kakva je nekada bila, te da CDU “na previše pitanja više nema odgovor”.

Odgovor nemaju, doduše, ni kolege socijaldemokrate, koje takođe nemoćno gledaju polarizaciju nemačkog društva, koje sve oštrije skreće udesno dok umerene partije centra sve više i sve brže gube tlo pod nogama.

KANCELAROV BEG UNAPRED

Međutim, Mercu na pamet ne pada da u izgled stavi svoju ostavku, mada mu ruže ne cvetaju od prvog dana, kada je u maju 2025, nakon mukotrpnih pregovora sa SPD-om i pristanaka na mnogo kompromisa, obezbedio većinu za “crno-crvenu” vladu i postao kancelar.

Odlučio se za “beg unapred”, piše nemački “Špigel”. Kada je u nedelju predveče oko šest sati bilo jasno da je CDU pretrpeo još dva katastrofalna poraza na pokrajinskim izborima, odmah je izašao pred novinare i, nakon što je preuzeo odgovornost za šamare koje su dobili od birača, najavio da ima nameru da nastavi sa svojim “reformskim kursem”, čiji je moto “rast kroz učinak, rasterećenje i stroža pravila”. To je prilično iznerviralo čak i neke njegove partijske kolege.

Boris Rajn, predsednik Vlade Hesena, zamerio mu je što nije poručio ništa novo i to još “bezosećajnim jezikom devedesetih godina prošlog veka”.

Svađe tek predstoje i Mercu je jasno da će morati nešto da menja, pogotovu što u redovima koalicionog partnera postoji masivan otpor prema delu reformi koje se odnose na kresanje socijalnih davanja. S druge strane, neki bi demohrišćani čak da pooštre reforme, dok bi jedna frakcija da ih malo olabavi.

Rajn je, nakon teškog poraza u Berlinu i Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji, na platformi X napisao da ne sme “drugima” da se prepusti da tumače pitanja svakodnevnice građana i pravde. Time je mislio na AfD i Levicu, piše “Špigel”. On zahteva od Merca da se zaustavi poskupljenje goriva i grejanja, odustane od smanjenja roditeljske pomoći i povećanja poreza na namirnice. U tome nije usamljen.

MARŠ DESNIČARA NA RAHJSTAG

foto: ap photo

Prema najnovijem istraživanju javnog mnjenja, nakon ove serije pokrajinskih izbora, AfD je na saveznom nivou dobacio do rekordnih 29,5 odsto podrške, dok je CDU/CSU (unija demohrišćana sa tradicionalnim partnerom, Hrišćansko-socijalnom unijom iz Bavarske) ostao na 19,5 odsto. SPD i Zeleni su na 13,5, a Levica na 10,5 odsto.

Merc je stupajući na dužnost kancelara obećao da će prepoloviti podršku desničarima, koja je u maju 2025. iznosila 23 odsto. Već to je uterivalo strah u kosti liberalnim delovima nemačkog društva, koji su bukvalno videli crno pred očima – neonaciste u nezadrživom, pobedničkom maršu na Rajhstag, odnosno – Bundestag, nemački parlament. Od tada se CDU/CSU sunovratio za još oko šest odsto.

Plan da se oko AfD-a, kao “desne populističke pretnje”, napravi “sanitarni kordon” od svih ostalih partija i gotovo svih nemačkih medija propao je. Zakletve da sa ovim “novonacošima” niko nikada neće sarađivati, a kamoli ulaziti u koaliciju, i dalje su na snazi, ali pitanje je kada će se izvitoperiti pod pritiskom realnosti, u kojoj ih podržava trećina nemačkih birača. Što je AfD bivao radikalniji, to je bio jači.

Istraživač ekstremizma Gideon Boč objašnjava da flert sa neonacizmom nije, kako se ranije mislilo, smanjio podršku AfD-u, nego upravo suprotno.

“Pretpostavljamo da spremnost da se glasa za AfD masovno raste, te da se jasno istopila stigma koja je sa time bila povezana”, rekao je Boč agenciji DPA.

ODNOS MLAĐIH GENERACIJA PREMA NACIZMU

Dok je u DNK nemačkih bumera i generacije X ušlo posipanje pepelom zbog Holokausta i drugih nacističkih zločina, milenijalcima su te uvek iste priče, koje su počeli da osećaju kao nabijanje kolektivne krivice, počele da izlaze na uši. Nemačke institucije nisu na vreme prepoznale taj otpor mlađih generacija, niti su sučeljavanje sa mračnom stranom nemačke istorije uspele da modernizuju. A to je otvorilo prostor za desničarsku reviziju nacizma.

Pojavio se AfD koji kliče – oprošteni su nam svi gresi, a i nisu bili baš tako veliki kako vam propovedaju!

Alternativa je znalački iskoristila i izbegličku krizu 2015. i 2016. godine, nakon početne euforije u kojoj je Nemačka sebe videla kao zemlju otvorenog srca za ljude koji beže od ratnih nedaća. Iako je nemačka privreda upućena na stranu radnu snagu, oko 50 odsto Nemaca krivi tamnopute “auslendere za povećanu stopu kriminala, oskudicu stanova, nasilje u školama ili manja primanja”.

A AfD nudi rešenje – “remigraciju”, termin pravno i pojmovno rastegljiv, ali koji se u suštini temelji na ideologiji krvi i tla koje treba očistiti od neasimilovanih stranaca.

Tu je i socijalno nezadovoljstvo, pogotovo na istoku Nemačke. Dok je inflacija između 2020. i 2025. iznosila 21,8 odsto, prihodi su porasli za jedva 11 odsto.

Inače, Hitlerova partija se zvanično zvala Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija (NSDAP).

NESTRPLJIV I ODBOJAN KANCELAR

Merc je svakako pod pritiskom i to ne samo zdesna. Samo 13 odsto građana o njemu se izjašnjava pozitivno. Članovi njegove Vlade otvoreno govore o nedostatku poverenja u njegov kabinet. Tako je, na primer, ministarka obrazovanja Karin Prin (takođe CDU) za javni servis ARD izjavila: “Mislim da su mnogi ljudi stekli utisak da ni kancelar, ali ni mi kao demohrišćani, nemamo dovoljno empatije. I to mora da se promeni”.

Često može da se čuje mišljenje da kancelar deluje nestrpljivo i odbojno kada govori o bolnim reformama penzionog sistema ili o mišljenju mnogih Nemaca da treba da se radi četiri dana sedmično, te da se u ravnotežu dovede poslovni i radni život. Kancelar to odbacuje kao bogohuljenje koje bi moglo da dovede do urušavanja nemačkog blagostanja.

U takvoj atmosferi, smatraju kritičari, teško je sprovoditi reforme koje su same po sebi nepopularne. Merc jeste lice poraza demohrišćana, ali se niko ne otima za kancelarsku fotelju, niti on daje znake da je spreman za ostavku.

TOKSIČNI USLOVI

Razlog je, smatra politikolog Tomas Bibriher, u tome što nije nimalo zahvalno voditi vladu u uslovima rastućih cena energenata, beskonačnog rata u Ukrajini i slabog privrednog rasta. Okvirni uslovi su toksični, a tu je još i natezanje sa administracijom Donalda Trampa.

Bibriher je u razgovoru za “Frankfurter Rundšau” izneo mišljenje da za sunovrat države nije odgovoran samo Merc, već da se radi o strukturnim greškama koje se protežu godinama unazad. On smatra da su se, umesto da su u prvi plan stavili privredu, demohrišćani upecali u mrežu večitih diskusija o migraciji, društvenim vrednostima i da li se treba ili ne ograditi od AfD-a.

Najnoviji debakl CDU-a i uspeh AfD-a politikolog Marsel Levandovski sa Univerziteta Hale Vitenberg objašnjava opštim pomeranjem društva udesno i neobičnom nepopularnošću Vlade kancelara Merca. A studije pokazuju da se birači koji jednom prelome da glasaju za AfD neće tako brzo vratiti drugim partijama. Levandovski objašnjava da je AfD uspešno posejao nepoverenje u državne institucije i ponudio sebe kao rešenje.

Alternativa, piše Torben Lening sa javnog servisa ARD, širi narativ prema kojem je njihov uspeh na duži rok – neizbežan. Problem je u tome što očigledno sve više birača u to veruje, pa nekada prokužena partija sve većem broju Nemaca postaje prihvatljiva.