Ciganska duša sijamskog kralja Brodveja

Briner je tvrdio da s majčine strane potiče od Roma, nazivao se Ciganinom i pokazivao interesovanje za romsku kulturu. Bio je počasni predsednik Međunarodne romske unije. Njegovo romsko samoidentifikovanje pre bilo je izraz humanizma nego potrebe za egzibicijom. Na fotografijama je beležio teme iz romskog života i sudbine zaboravljenih ljudi, izbeglica i prognanika. Objavio je zbirku Bring Forth the Children (1960), snimio film i posetio izbegličke kampove od Hong Konga do Jordana. Usvojio je i dve vijetnamske devojčice, Miju i Melodi.

Međutim, sestra Vera se naljutila kada je Jul Briner u jednom intervjuu izjavio da mu je majka bila Ciganka i da Vera nije njegova biološka sestra. Kada ga je javno ga demantovala, Jul se razbesneo, nazvao je izdajnicom i prekinuo svaki kontakt sa njom. Godinama nisu govorili. Pomirili su se tek 1967, kada je Jul saznao da je Vera teško bolesna.

Krajem proleća 1936. Jul se zaposlio kao spasilac na plaži u Avru. Tamo je upoznao cirkusku trupu i dve godine je nastupao u čuvenom cirkusu “D’Hiver”. Međutim, doživljava tešku nesreću pri padu sa trapeza – sa višestrukim prelomima završava u bolnici. Tamo mu daju opijum protiv bolova, od kojeg postaje zavisan. Nemoćan za akrobatiku na trapezu, pokušavao je da bude klovn.

Na pristaništu u Avru, u potrazi za drogom, upoznaje Žana Koktoa – pesnika, avangardnog umetnika i pušača opijuma. Postaju prijatelji.

Jul ubrzo shvata da je postao narkoman. Odlazi u Švajcarsku, kod tetke Vere Dmitrijevne, gde se godinu dana leči na klinici. Nakon toga više nikada nije posegnuo za drogom. Godine 1938, Julijus se vraća u Pariz i u ruskom pozorištu Georgija Žorža Pitojeva (Georges Pitoëff, Tbilisi, 1885 – Ženeva, 1939), rusko-francuskog glumca i reditelja, Jermenina po poreklu, počinje da uči glumu. Nije nastavio. U Francusku je stigao rat.

MAĆEHA PRIČA O POZORIŠTU

Majka Jula Brinera je bila bolesna. Često je padala u nesvest. Ispostavilo se da ima leukemiju. Nešto je moralo da se preduzme i Julijus je odlučio da odvede majku u Dalijan (u Mandžuriji, koji Rusi zovu Dairen), gde se njegova tetka Vera Dmitrijevna ranije sa ćerkom vratila iz Švajcarske.

Ostavljajući bolesnu majku na brigu tetki Veri, Julijus je otišao u Harbin, da sa svojih punih devetnaest godina konačno upozna svog oca Borisa. Majci Marusji je bilo teško da se pomiri s tim što se njen sin zbližava sa ocem koji ih je napustio i s maćehom Jekaterinom.

U knjizi Jul Briner. Veličanstvena sedmorka, Nikolaj Nadeždin je ovako opisao ovaj susret:

“Otac je bio primetno nervozan. Njegova žena je takođe bila zabrinuta, verujući da se susret možda neće završiti baš dobro. Ali Julijus je bio smiren. Nikakvih prekora, nikakvog neprijateljstva.

Posle kafe izašli su na terasu. Bilo je tiho i mirno. Negde sa strane, ogroman grad je bio bučan. A ovde, u zabačenim harbinskim sokacima, čulo se samo šuštanje topola i tihi ptičji razgovor Kineza.

– Pričaj mi… o pozorištu – zamolio je Jul.

Jekaterina Kornakova je podigla glavu. Bila je blistavo lepa u ovom svetlu pred zalazak sunca. Prava kraljica. Julijus se iznenada zatekao kako se divi ovoj ženi. I razumeo je svog oca, koji se ludo zaljubio u ovu veličanstvenu lepoticu.

Ovo je bio prvi i nikako ne i jedini razgovor između Julijusa i Kornakove, talentovane glumice i osetljive osobe. Nju, koja je napustila pozorišnu scenu, dirnulo je vatreno interesovanje ovog dečaka za glumačku profesiju.

Razgovarali su celu noć.

Sledeće večeri, Julijus je ponovo došao.

Onda ponovo, i ponovo, iznenadivši svog oca…”

A Kornakova je pričala i pričala, gledajući kako Julijeve oči svetle. Shvatila je da se u tim trenucima rađa budućnost mladića. Bili su toliko zaneseni ovim razgovorima da je Jekaterina počela da glumi, sećajući se svojih predstava u Moskovskom umetničkom pozorištu. I ponudila je da u nekim scenama igra i Jul – tek tako, bez pripreme, improvizujući. Zadivio ju je svojim talentom i nepogrešivom intuicijom.

PUT GLUMCA OD ČEHOVA DO BRODVEJA

Pričala mu je o Stanislavskom, o njegovom sistemu. O Mihailu Čehovu, od 1912. zaposlenom u Moskovskom umetničkom pozorištu (hudožestvenom, MHAT), koji je bio jedan od “vernika u religiji (svog ujaka) Stanislavskog” i simbolizma Aleksandra Belog, pa je otišao u Berlin i radio za Maksa Rajnharta, a od 1935. do 1938. u Velikoj Britaniji vodio pozorišni studio koji se 1938. preselio u SAD, gde je 1939. transformisan u Čehovljevo pozorište.

Jul Briner je od maćehe Kornakove otišao sa preporukom adresiranom na Mihaila Čehova u džepu. Ostalo je da pronađe Čehova, u Parizu ili u Njujorku. Boris Briner se nadao se da će ga sin naslediti u rukovodstvu kompanije “Briner i kompanija”, ali se ćutke pomirio sa sinovljevim izborom.

U međuvremenu, Mariji Dmitrijevnoj je bilo sve gore. Julij je saznao da u Americi postoji specijalizovana klinika na kojoj pokušavaju da leče takve pacijente. I ta okolnost je konačno odredila izbor njegovog životnog puta.

Nakratko su se vratili u Francusku, ali saznavši da tamo Mihaila Čehova više nema, Jul se 1941. pojavio u Konektikatu i počeo da radi kao vozač kamiona koji je prevozio kostime i scenografiju Čehovljevog pozorišta. Uz Čehova u Ridžfildu, Jul je usvajao novu glumačku filozofiju, onu koja ne traži kopanje po ličnoj prošlosti već oslonac na kreativnu imaginaciju.

Ubrzo mu je poverena uloga u Šekspirovoj Bogojavljenskoj noći. Tako je 2. decembra 1941. Julij Briner izgovorio nekoliko reči, replika sluge Fabijana – gotovo iscrpljujući svoj tadašnji fond reči engleskog jezika.

Predstava je ugašena ubrzo posle ulaska SAD u rat, ali je ta epizoda bila ulaznica za glumačka udruženja i nove kontakte. Na jednoj zabavi upoznaje glumicu Virdžiniju Gilmor, koja mu je pomagala u učenju engleskog jezika. I ne samo to. Kada je, posle dve godine zabavljanja, u Los Anđelesu njihovo venčanje održano, novine su pisale: “Šestog septembra, Virdžinija Gilmor i neki Ciganin koga je upoznala u Njujorku zakonski su venčani.”

Dobili su sina, ali njihov brak nije potrajao — hronično neverni Jul se ženio još tri puta. Tokom rata pokušao je da se prijavi u vojsku, ali je odbijen zbog plućne bolesti. Zaposlio se kao spiker na Glasu Amerike, gde je, budući da je tečno govorio ruski i francuski, prenosio vesti borcima Pokreta otpora i Crvene armije. U tom periodu savladao je engleski jezik toliko da je izgubio ruski akcenat.

Uprkos čestim audicijama, prvu značajnu pozorišnu priliku dobija tek 1946, u predstavi “Pesme laute”, kineskoj bajci u režiji Džona Hausmana. Kritika je bila podeljena, ali je Brinerov talenat primećen.

U godinama koje slede, Jul preživljava radeći sporedne poslove i glumeći u neuspelim predstavama. Nakratko se vratio i u Pariz, gde je nastupao u cirkusu u kojem je ranije radio. Na televiziji, kao televizijski voditelj, 1949. godine sa tadašnjom suprugom učestvuje u prvom tok-šou programu “Gospodin i gospođa”, na televiziji CBS.

U Ameriku je u međuvremenu stigao i njegov otac Boris, gledao predstavu svog sina, upoznao snaju Viktoriju i malo ljuljao četvoromesečnog unuka Roka Brinera. Morao je da se vrati u Šangaj, gde je njegov brat Leonid umirao od raka creva, da preuzme uzde ostataka firme “Briner i kompanija”. Potresen bratovljevom smrću – i svim ostalim – 1948. umire od srčanog udara, u 58. godini.

ĆELAVI KRALJ SIJAMA

A njegov sin Jul Briner 1951. dobija ulogu koja će odrediti njegov imidž. Igra kralja Mongkuta od Sijama u mjuziklu “Kralj i ja”. U ovu je ulogu uneo i pokazao sve što je naučio od Mihaila Čehova i doživeo u svojih 30 godina: dečja sećanja na misterije Istoka, cigansku pesmu, veštine akrobata, pokazivao svojeglavost, naivnost i plemenitost, snagu, upornost, bes i plastičnost predatora, gospodstveno držanje i magnetizam. Dok su ostali učesnici u predstavi bili obučeni u obična odela, on je igrao polugo, bos, obrijane glave (a ne ćelave kako se često misli), lice mu je bilo oslikano šminkom koja podseća na masku patnje iz japanskog kabuki pozorišta. Ta uloga mu je donela nagradu “Toni”.

Godine 1952, reditelj Sesil B. Demil je odlučio da napravi veliki rimejk biblijskog filma Deset zapovesti. Bio mu je potreban glumac za ulogu faraona Ramzesa. Nije bio zadovoljan glumcima koji su došli na kasting, a oni kojima je ponudio ulogu odbili su jer je faraon morao biti ćelav i sa podočnjacima. Demil je mislio da je dospeo u ćorsokak, a onda mu je savetovano da ode na Brodvej i pogleda predstavu “Kralj i ja”. Kada je Demil video Jula Brinera, odmah je shvatio da je pronašao ono što mu je potrebno.

– Da li želiš da glumiš u filmu koji će tvoji unuci gledati za pedeset godina? – pitao ga je.

Jul je pristao. Pripreme za snimanje otegle su se na tri duge godine. Jul je ovaj posao mogao da započne tek 1955, ali je morao da ga kombinuje sa snimanjem još dva filma.

Prvi od njih bio je filmska verzija predstave “Kralj i ja”, u kojem je Briner 1956. reprizirao svoju brodvejsku ulogu. U proleće 1957. godine, velika italijanska glumica Ana Manjani uručila je najboljem glumcu godine, Julu Brineru, zlatnu statuetu “Oskar” za ulogu u filmu “Kralj i ja”.

Prihvatajući statuetu “Oskar” Jul je prišao mikrofonu i sa osmehom i rekao: “Nadam se da niste pogrešili što ste mi je predali, jer je neću vratiti!”

A Julovo treće delo bila je uloga generala Sergeja Bunjina u filmu Anatola Litvaka Anastazija (priča o navodno čudom preživeloj carskoj ćerki koju je igrala Ingrid Bergman).

...

Igrao je Dmitrija Karamazova u Braći Karamazovima (1958), Tarasa Buljbu u filmskoj adaptaciji Gogolja, sovjetskog špijuna Vlasova u Zmiji i partizana Vladu u jugoslovenskoj Bici na Neretvi. Među ostalim važnim filmovima nalazi se i Solomon i Saba (1959).

Jul je 1959. od Akire Kurosave kupio prava na remek delo Sedam samuraja, sa idejom da ga preradi u vestern Sedam veličanstvenih. Briner je otelotvorio plemenitog i nepokolebljivog kauboja koji je okupio tim smelih ljudi kako bi besplatno pomogao meksičkim seljacima. U novembru 1960. film je naišao na hladan prijem kod kritičara, ali je doneo uspeh na blagajnama širom sveta, uključujući, kako piše u knjizi Nikolaja Nadeždina Jul Briner: Veličanstvena sedmorka, i Sovjetski Savez.

“Tajm” u oktobru 1966. podvlači razliku između Kurosavinih samuraja i Brinerovih revolveraša.

...

“Jul i njegovi momci mnogo pričaju o ubijanju. Nekima se sviđa, nekima ne. Jedan tvrdi da mu ‘to ulazi u dušu’. Drugi ima samoubilačke porive, a par napadača iskreno više voli da se zabavlja sa ženama. Postepeno postaje jasno da je Sedam apsurdna repriza filma Sedam veličanstvenih (1960), koji je, zauzvrat, bio rimejk veličanstvene, često duboke drame Akire Kurosave iz 1954. godine, o sedam viteških samuraja u Japanu kasnog feudalizma. Jedini ostatak iz prethodnih holivudskih Sedam je Briner, koji ponavlja svoju ulogu vođe sa dosadom čoveka koji zna da je vezao sedlo za mrtvog konja.”

Poslednji uspeh Jul Briner je doživeo 1973. godine u filmu Zapadni svet (Westworld, 1973), u kome je u simulakrumskoj kopiji lika iz filma Sedam veličanstvenih igrao robota revolveraša – najavljujući moderni žanr naučno-fantastičnih trilera – i Terminatora deset godina pre Švarcenegera.

“KRALJ I JA”, 4650 PUTA

Nakon velikog uspona, Brinerova karijera je malo-pomalo počela da bledi. Likovi koji su proslavili umetnika više nisu bili relevantni tokom turbulentnih šezdesetih. Realizam i okrutnost postali su trendovi “Novog Holivuda”, a pretenciozni Briner sa svojim azijskim prizvukom bio je sve manje tražen…

Shvativši da glavni poziv njegovog života više nije film već pozorište, prihvatio je ponudu da na Brodveju 1977. oživi mjuzikl “Kralj i ja”, čije je izvođenje, bez preterivanja, bilo životni podvig Jula Brinera. Svakog dana, a ponekad i dva puta dnevno tokom osam godina, Jul je izlazio na scenu, i u svakoj predstavi je donosio nešto novo.

U aprilu 1983. godine, u San Francisku je 4000. put odigrana predstava “Kralj i ja”, i tom prilikom je Jul Briner bio počastvovan, ali je na njegovu radost pala senka: po podne je saznao da ima neoperabilni rak pluća. Od malih nogu je bio teški pušač, pušio je dve ili tri paklice cigareta dnevno, a prestao je posle 50. godine.

Kažu da je odigrao 4650 predstava “Kralj i ja”. Revija na Brodveju 1985. godine bila je njegov trijumfalni oproštaj, a poslednji put je nastupio samo nekoliko meseci pre smrti. Kažu da je tada već gubio glas, pa su njegove replike reprodukovali s magnetofona dok je on igrao na sceni.

Tog leta Jul je otišao na svoje imanje u Normandiji. Njegov bol nije prestajao. Kada je postalo potpuno nepodnošljivo, vratio se u Njujork. U memoarima Kako ja pamtim, njegova rođaka Irina Briner” piše:

“Vrativši se u Njujork, odmah sam ga pozvala. Rekao je da je srećan što sam se vratila i da će mi Keti, njegova mlada azijska žena, kojom se oženio dve godine ranije, javiti kada mogu da dođem da ga vidim. Zakazala je sastanak da se Rok i ja vidimo u isto vreme, tako da nijedno od nas ne bi ostalo nasamo sa Julom. Bilo je bolno videti da Jul jedva hoda. Pretvorio se u sopstvenu senku… Jul je bio umoran i trebalo je da legne. Ostala sam sa njim još malo. Rekao mi je da se ne brinem – uzeo je tečni morfijum, koji odmah ublažava bol. Spokojno je govorio o smrti…”

Jul Briner je preminuo 10. oktobra 1985. godine u Njujorku, u 65. godini. Filmskih junak istorijskih spektakala i tumač likova iz ruske književnosti u modernoj Americi, tragičar na sceni i u životu, završio je život na teatralan način. U poslednjem intervjuu Briner se okreće ka kameri i gvozdenim, mada već narušenim glasom saopštava antipušačku poruku: “Now that I’m gone, I tell you: Don’t smoke. Whatever you do, just don’t smoke!”

Granitni spomenik Julu Brineru i memorijalna ploča postavljeni su ispred kuće na adresi Aleutskaja 15B u Vladivostoku, kuće koja je nekada bila porodični dom industrijalaca Brinera i rodna kuća Jula Brinera, glumca. U tom arhitektonskom spomeniku romantično modernističkog stila sada je smeštena kancelarija Dalekoistočne parobrodske linije.