Ciganska duša sijamskog kralja Brodveja

Njegov izgled naglašavao je da “nije odavde”: ćelava glava (krajem pedesetih godina prošlog veka biti holivudski glumac bez raskošne kose bilo je nezamislivo), šiljate vilenjačke uši, prodorni orijentalni pogled hipnotizera, kraljevsko držanje, duboki, što bi Amerikanci rekli, 15.000 dolara vredan glas i jarki pečat azijske mistike. U svojoj kreativnoj mašti nije razdvajao misteriju pozornice i filmskog platna (onstage) od mistifikovanja vlastite biografije (offstage).

Jul Briner, rođen pre 105 godina u Vladivostoku, bio je Rus, Švajcarac, Burjat, Mongol, Ciganin, Francuz, Amerikanac; pevač, glumac, fotograf, akrobata na cirkuskom trapezu, sijamski kralj Mongkut na Brodveju, replika samuraja na Divljem zapadu, Ramzes, okrutni faraon Egipta, Taras Buljba, Dmitrij iz Zlih duhova.

Nekim novinarima, a i ženama, govorio je da mu je pravo ime Taidži Kan, da je potomak Mongola, čije poreklo seže do Džingis-kana, ili sin Mongola sa ostrva Sahalina; policajcima u Mandžuriji je kazao da je nećak ruskog cara koji je pre revolucije živeo u Zimskom dvorcu; u Parizu je pričao da je poreklom Ciganin. Još kao dečak bio je veoma elegantni lažov i tako je čudno izgledao da su mu verovali ili su se samo sumnjičavo osmehivali.

foto: iz knjige "čega se sećam" irine briner

Jul Briner je rođen usred građanskog rata na ruskom Dalekom istoku, 11. jula 1920. godine, u sobi na trećem spratu u Aleutskoj ulici koju je deset godina ranije sagradio njegov preduzimljivi deda Julijus-Jozef (Jules/Julij Ivanovič, 1849–1920), po kome je dobio ime.

Prema porodičnom predanju, u kome mora biti preterivanja, taj Švajcarac, Julijus iz seoceta Meriken-Vildeg (Möriken-Wildegg), u kantonu Argau, u Švajcarskoj, sa 14 godina uputio se na Istok. Ribao je, navodno, palubu na nekom piratskom brodu i posle nekoliko godina stigao je do Japana. Tamo je radio kao kurir u kancelariji jednog engleskog preduzetnika, koji mu je pružio obrazovanje i na kraju ga učinio svojim partnerom u Jokohami.

Kada je 1873. otišao u Vladivostok da bi otvorio filijalu kompanije, Julijus je ostavio ženu i decu u Jokohami. U Vladivostoku se oženio Natalijom Josifovnom Kurkutovom. Preci Kurkutovih potiču iz mongolskog plemena Hurkhut, po kome je Natalijin pradeda dobio prezime, a ime Gerasim dobio je kada je prešao u pravoslavlje. Na osnovu toga će njegov unuk isplesti priču o svom poreklu od mongolskog plemstva – posebno iz loze Džingis-kana – koja ostaje u domenu porodične legende.

Oko pola veka Julijus Briner se u Vladivostoku bavio sečom šuma, ribarskom industrijom, razvijao brodarski biznis, vadio ugalj u rudnicima Mongugaj na obali Amurskog zaliva i srebro, olovo i cink u dolini reke Tetjuhe.

foto: iz knjige "čega se sećam" irine briner

Kada je 1891. počela izgradnja Transsibirske železnice, u Vladivostoku su dunuli vetrovi velikih promena. Tada su se najveći tamošnji trgovci – Kuznjecov, Starcev, Jankovski i Pjankov, sa Brinerom na čelu, ujedinili u trgovačko-industrijsku kompaniju koja je posedovala apsolutno sve što je vezano za ekonomiju na toj teritoriji – rudnike zlata, srebra, olova, cinka i uglja, prvu industrijsku naftu na Sahalinu, drvnu građu, brodarstvo, trgovinu, građevinarstvo… Njihove su bile prve evropske kuće u Vladivostoku, oni su gradili prve luke i puteve.

Sinove Borisa i Feliksa Julijus je poslao na školovanje u Sankt Peterburg, kako bi se pripremili da preuzmu biznis. Stanovali su kod porodice Dmitrija Blagovidova. On i njegova žena Ana Timofejevna imali su dve ćerke – Mariju, koja je upisala Konzervatorijum, i Veru, koja je izabrala profesiju psihijatra, što je tada bilo vrlo retko za žene.

Boris se zaljubio u Mariju, zvanu Marusja, ćerku Dmitrija Evgrafoviča, lekara i kolegijalnog savetnika, kod koga su stanovali. Boris je dobro poznavao svoju majku i razumeo je da ona, supruga velikog industrijalca i filantropa, ne bi odobrila njegov brak sa ćerkom lekara, koja je bila Jevrejka sa majčine strane. Stoga nije ni tražio dozvolu za brak, već– je jednostavno porodicu stavio pred svršen čin.

Posle venčanja, Boris i Marusja su na neko vreme otišli u Finsku gde im se rodilo prvo dete – ćerka Vera (nazvana u čast majčine sestre, koja je, inače, bila udata za Borisovog brata Feliksa).

Revolucionarni događaji u Rusiji 1917. primorali su ih da se vrate u Vladivostok. Nastanili su se odvojeno od roditelja, u komšiluku.

Boris Juljevič se odmah uključio u poslovni život Vladivostoka. Izabran je za prvog predsednika Saveza inženjera i postao je glavni pomoćnik svom ocu u rudarskom preduzeću u dolini reke Tetjuhe.

foto: iz knjige "čega se sećam" irine briner

Međutim, 1917. revolucionarne vlasti su pokušale da nacionalizuju te rudnike olova, a kada je Julij Briner odbio da ih preda, uklonjen je iz posla. Stari industrijalac, počasni građanin Vladivostoka Julij Briner taj šok nije mogao da preživi. Umro je 10. marta 1920. ne dočekavši da se 11. juna rodi unuk koji će nositi njegovo ime, drugo dete njegovog sina Borisa Julijeviča Brinera i snaje Marije Blagovidove.

MARIONETSKA DALEKOISTOČNA REPUBLIKA

Inženjer Boris Juljevič Briner, koji je naučio da pronalazi zajednički jezik sa svima, preuzeo je posao nakon očeve smrti, ali sada kao strani koncesionar na eksploataciju olovno-srebrne rude u dolini reke Tetjuhe. Boljševici jednostavno nisu imali snage da potpuno “sovjetizuju” Daleki istok. I da bi dobili na vremenu, stvorili su marionetsku Dalekoistočnu republiku, sa glavnim gradom Čita.

Tamo je od aprila 1920. do novembra 1922. formalno postojao višepartijski sistem i koaliciona vlada, ali su, u stvari, sve fundamentalne odluke donosili komunisti. Zvanično je trebalo da to bude tampon-zona između boljševičke Rusije i japanskih snaga koje su još bile prisutne u Mandžuriji i Priamurju.

Tokom 1920-ih Boris Briner stupa u kontakt sa britanskim magnatom Kalustom Gulbenkjanom, očito uz pristanak vlasti DFR.

Iste 1920. postao je predsednik Komiteta berze Vladivostoka i upravnik trgovinskih i industrijskih poslova. Kako piše sin Jula Brinera, Rok Briner, u knjizi Imperija i Odiseja. Brineri na ruskom Dalekom istoku i šire (Empire and Odyssey…), koncesija je formalno obnovljena i proširena 1924. nakon ulaska tog regiona u sastav RSFSR.

Nakon što je 25. oktobra 1922. Crvena armija osvojila Vladivostok, Sovjeti su se suočili sa ozbiljnim pitanjem: šta da rade sa preduzećima u dolini Tetjuhe, koja su, kako piše Jevgenij Žirnov u članku “Kraj Daljnjegorske koncesije”, proizvodila 5.600 tona metalnog olova, 6.400 tona cinka, više od 11 tona srebra godišnje i znatne količine sumporne kiseline.

Mnoge porodice trgovaca i industrijalaca napustile su Rusiju, ali su neke ostale. Među njima su bili i Brineri. Novoj vladi su bili potrebni kompetentni stručnjaci u oblasti industrije, a Boris Juljevič Briner je bio upravo takva osoba, pa mu je delimično vraćeno upravljačko pravo u preduzećima u dolini Tetjuhe.

Do tada je švajcarsko državljanstvo olakšavalo Brinerima putovanje u inostranstvo, i uslovno je ipak štitilo porodicu od progona novih vlasti. Međutim, nova vlast nije više priznavala dvojno državljanstvo. Boris Briner je pozvan “gde je bilo potrebno” i jasno mu je objašnjeno šta treba da radi… Tako su, kako piše u pomenutoj knjizi Roka Brinera, članovi porodice Briner postali sovjetski podanici.

Privatnim vlasnicima – kojima je nakon objavljivanja tzv. Nove ekonomske politike bilo dozvoljeno da se bave preduzetništvom – obim i autonomija poslovanja bili su strogo ograničeni.

Boris Briner je pronašao rešenje koje je odgovaralo obema stranama. Rudnici u dolini Tetjuhe su izdati u zakup engleskoj kompaniji na 36 godina, a on je kao direktor nastavio da upravlja rudnicima i postrojenjima. To pragmatično rešenje je odobrio železni čekist Feliks Dzeržinski kada je postao komesar narodne privrede.

“CRVENI OLIGARH” I GLUMICA MHAT–A

U to vreme se desila i važna promena u životu Borisa Juljeviča: dok je bio na poslovnom putovanju 1924. u Moskvi, zaljubio se u glumicu Moskovskog umetničkog pozorišta Jekaterinu Kornakovu. Razveo se supruge Marije Dmitrijevne ne tražeći saglasnost od nje.

Za Marusju je to bio strašan udarac od kojeg se nikada nije oporavila. Dobivši pismo u kojem je Boris tražio razumevanje i oproštaj, pala je u depresiju i neko vreme nije mogla ni da se brine o deci.

U početku je Feliks Briner, Borisov mlađi brat i muž Marijine mlađe sestre, preuzeo na sebe brigu o njoj i deci. Ali onda se sabrala i odlučila da ode sa decom, prvo na nekoliko godina u Harbin, u Mandžuriji.

Do 1930. godine postalo je jasno da bi koncesioni ugovor uskoro mogao biti raskinut. Boris je požurio u Moskvu da reguliše potraživanja, ali finansijski inspektori su zaplenili dve kuće u vlasništvu Brinera u Vladivostoku kako bi otplatili postojeći dug kompanije. Koncesionar je ostao bez stana, kancelarije i dokumenata koji su tamo čuvani.

Na kraju je Boris Briner morao da potpiše kapitulaciju – sporazum o raskidu koncesije i prenosu svih njenih postrojenja državi, doduše, uz prilično pristojnu nadoknadu za to vreme – više od 40 miliona rubalja, istina, u ratama tokom 17 godina. Van ugovora, postojao je dogovor da će preduzetniku i njegovim rođacima biti dozvoljeno da slobodno napuste SSSR. Posao Brinerovih u Rusiji bio je potpuno i konačno završen.

“MALA RUSIJA” U HARBINU

Maja 1931. godine, porodica Feliksa Brinera napustila je Vladivostok, malim čamcem u rano ujutro stigla je do ostrva Ruskij i pod velom magle ukrcala se na britanski parobrod “Glenifer”, sa čijim se kapetanom Bejkerom Feliks Juljevič unapred o tome dogovorio. Sva imovina Brinerovih u Vladivostoku bila je zaplenjena.

Saznavši da su njegov brat i porodica bezbedno stigli u Kinu, Boris je odlučio da učini isto. Da ne bi izazvao sumnju, objavio je da se on i njegova druga supruga Jekaterina Kornakova vraćaju iz Moskve u Vladivostok. Ali u Irkutsku su se tajno preselili na voz koji ih je odvezao do Harbina u Mandžuriji.

Anksioznost majke Jula Brinera, Marije, pogoršala je činjenica da su Boris Briner i njegova druga žena došli u Harbin na stalni boravak. Kada bi oni dolazili da vide decu, to je za nju bila tragedija. Ona je sama odgajala svoje dvoje dece i upisala ih je u najbolju školu tog vremena koju Jul, inače, nikada nije završio.

U Harbinu je Julij razvio talenat za muziku. To je, pre svega, dugovao svojoj sestri Veri, koja je osnove muzičkog majstorstva savladavala u liceju. Na istom kursu zajedno sa Verom je čitao note, savladavao solfeđo i učio jednostavne arije. Kada je Julij napunio 10 godina, otac mu je za rođendan poklonio gitaru.

“Mala Rusija u egzilu” je u Harbinu u to vreme brojala desetine hiljada ljudi i imala je škole, crkve, liceje, i manastire, ruske novine i izdavačke kuće, kafeterije, knjižare i biblioteke po uzoru na one iz predrevolucionarne Rusije i pozorišta u kojima su nastupale operske trupe, baletske škole i koncertna društva pravoslavne crkve. Ruski je bio dominantan jezik u mnogim delovima grada.

Nakon Oktobarske revolucije i građanskog rata, Harbin je postao utočište za belogardejce, cariste, kozake i druge protivnike boljševičkog režima. Međutim, od kraja 1930-ih položaj Rusa u Harbinu se pogoršavao. Japan je 1935. od SSSR-a otkupio prava nad Kinesko-istočnom železnicom, što je oslabilo sovjetski uticaj i dodatno izložilo Ruse japanskoj kontroli. Japanske vlasti su vršile represiju nad sumnjivim elementima, posebno nad simpatizerima SSSR-a i komunistima, ali i nad bivšim caristima koji su smatrani nepoželjnim. Mnogi Rusi su špijunirani, deportovani ili ucenama prinuđivani da se regrutuju u pronacističke ili projapanske organizacije poput Ruske fašističke partije, koju su Japanci tolerisali i koristili.

Japanska Kvantungska armija je 1932. okupirala Mandžuriju, nakon insceniranog “Mukdenskog incidenta”, podmetanja male količine eksploziva na železnici u Mukdenu. Na čelu Mandžuka nominalno je bio car Pu Ji, poslednji kineski car iz dinastije Ćing, ali on je imao simboličnu ulogu – stvarnu vlast su imali japanski vojni i obaveštajni zvaničnici.

Među stanovnicima Harbina vladala je panika. Rusko stanovništvo Harbina je doživelo mnoge nemirne noći plašeći se vojnih pogroma. Ljudi su se plašili i da će poraženi Kinezi opljačkati ili napasti belo stanovništvo. Neki su se naoružali radi samoodbrane i pokrili prozore vrećama peska.

Irina Briner u memoarima opisuje atmosferu straha i nesigurnosti: “Pala je noć, niko nije spavao, svi su posmatrali i čekali. A onda su se oni pojavili. Na drvenim kolima, koje su vukli mali konji ili mazge, sedeli su kineski vojnici u svojim prljavim jaknama, uplašeni i jadni. Niko ništa nije pljačkao; samo su želeli da brzo odbace svoje vojne uniforme i sakriju se od Japanaca. Bilo nam ih je žao”.

POSTAĆEŠ KRALJ…

foto: promo

Marija Dmitrijevna je bila veoma zabrinuta za svoju decu. U jesen 1933. odlučila je da sa njima ode u Pariz, pod izgovorom da njena ćerka treba da nastavi muzičko obrazovanje.

Jul, koji nije govorio francuski, poslat je u školu za intenzivno učenje jezika van Pariza. Nije se dugo zadržao – bio je problematičan, kršio je disciplinu, pušio je, tukao se sa onima koji su mu se rugali, ali su nastavnici prepoznavali njegovu inteligenciju i talenat.

Presudna promena nastupa kada je sestra Vera upoznala romsku muzičku porodicu Dmitrijevič u restoranu “Ermitaž”, gde je otpevala nekoliko pesama s njima. Dmitrijeviči su bili velika, prijateljska, kreativna porodica: bili su tu otac Ivan Dmitrijevič, dve ćerke i četiri sina, od kojih je najmlađi, Aljoša, bio očaran Verom i pozvao ju je da ponovo dođe. I ona je došla, zajedno sa svojim bratom. Kad su čuli da brat svira gitaru, pozvali su ga da nastupi 15. juna 1935, uz pratnju trideset gitara. Rastali su se prijateljski – svako je krenuo svojim putem (inače, godine 1967, već kao poznat glumac, Jul je sa Aljošom snimio zajednički album Cigani i ja).

Jul tada još nije imao 15 godina, ali bio je zgodan, izgledao je starije za svoje godine i stekao je obožavaoce – od kojih je prva bila sestra Aljoše Dmitrijeviča Marusja, koja mu je jednom, pažljivo pogledavši linije njegovog dlana, prorekla sudbinu: “Postaćeš kralj!”

(Nastavak u sledećem broju)